SADA & OVDE

Ko se jednom opeče, duva i na ’ladno

Prošlog petka na mitrovačkom pešačkom mostu simbolično je obeležena petogodišnjica odbrane od poplava. 17. maja 2014. godine, Sava je dostigla istorijski maksimum, 863 centimetra i malo je falilo da probije nasip i potopi grad i okolinu. Tih nekoliko majskih dana Mitrovčani nikad neće zaboraviti. Stanujem nekih 200-300 metara od Save i dobro se sećam straha koji sam osetila, kada sam u noći 16. maja otišla na nasip i videla tu vodurinu, crnu i zlokobnu. Narednog dana je nastavila da raste, a 17. uveče je pukao nasip kod Županje, i to je za nas bio spas, ma kako to sebično zvučalo. Verujem da ćemo se dok smo živi pitati, šta bi bilo da nije bilo pucanja nasipa u Hrvatskoj? Da li bismo uspeli da se odbranimo?

Ovogodišnje majske kiše ponovo su nas podsetile na maj od pre pet godina. Naravno, ovo što danas imamo nije ni blizu one katastrofe, ali neprijatno asocira. Mene lično, svaka veća kiša asocira na maj 2014. Do tog datuma nije mi padalo na pamet da pratim vodostanje na sajtu Republičkog hidrometeorološkog zavoda. Od tada, kako koja kiša padne, tako idem da vidim koliki je vodostaj. Kao da ja tu nešto mogu da promenim.

Ne mogu ni da zamislim kako je bilo ljudima kojima je voda potopila kuće, ili kojima je klizište zbrisalo sve što su imali. Te kataklizme mi ovde nismo doživeli. I imali smo veeeeliku sreću. Međutim, priroda kao da se zaverila protiv čoveka. Ništa više nije kao što je bilo. Sad i kad padaju kiše, padaju nekako strašno, uz tutanj i grmljavinu, kao u nedelju uveče. A pljušte ko da je biblijski potop. Pre su se takvi pljuskovi obično dešavali samo leti, posle vrućina. Danas nije važno je l’ vrućina ili nije, to tutnji i grmi, puca i seva kao da će smak sveta. A kad je suša, onda je suša kao u Sahari. Da se čovek zapita šta se to dešava sa vremenom.

Nekad je razgovor o vremenu bio najbolji način da se u društvu vodi neutralna konverzacija, to je bio benigan način da se izbegnu eventualne neprijatne teme. Ali, ni to više nije tako. Danas, kad se potegne razgovor o vremenu i klimi, postoje bar dve suprotstavljene škole mišljenja. Jedna zastupa stav da sve prirodne katastrofe može čovek da izazove, a da su poplave koje su nas zadesile pre pet godina posledica nekakvih haarp-ova i njihovog zračenja. Pobornici ove teorije čvrsto stoje na uverenju da nam sve to rade dušmani, Amerikanci pre svega, i da ne bi bilo poplava 2014. da taj haarp nije bio „uključen“. Druga škola mišljenja zastupa tezu da je sve Božja volja i da se tu ništa ne može uraditi. Naravno, ovi prvi su mnogo agresivniji u dokazivanju svojih teorija, koje su pročitali u Informeru. Njih niko živ ne može razuveriti, kao što ni ove druge niko ne može ubediti, da se Bog ne može potezati kao alibi za sve ljudska nepočinstva prema prirodi.

Sve u svemu, kako stvari stoje, vreme i klima će nam u budućnosti biti mnogo više od kurtoaznih razgovora. To će biti „biti ili ne biti“.