SADA & OVDE

Jocina proročanstva

Kako godine prolaze sama sebi sve više ličim na misice (ne po izgledu, naravno) koje uvek daju isti odgovor na pitanje o tome za šta se zalažu i šta bi ljudima poželele. Odgovor je uvek isti, mir u svetu. Tako i ja. Samo da je mir u svetu, da se ljudi dogovore, da budu, što bi rekli, braća, kad to već i jesu. Valjda. Zato sa ovu moju kratku pamet nisam mogla da verujem da će Britanci izglasati Bregzit, da će Donald Tramp postati predsednik Amerike, da će biti rata u Jugoslaviji, a posebno sam bila sto posto sigurna da nas neće bombardovati. I sve sam pogrešila. Tako sam pogrešila kada sam mislila da će se Makedonci i Grci dogovoriti oko imena i da će makedonski referendum uspeti. Ono, jeste da su se Zajev i Cipras dogovorili, al’ referendum bio načistio bojkotovan. Sada sam potpuni pesimista, odnosno optimista sa iskustvom, i verujem da ovaj svet polako, ali sigurno ide u propast.

Što se tiče Makedonaca, u suštini briga mene za njihovo ime i da li će u NATO ili neće, hoće li u EU ili neće, ali nekako mi nije normalno da skoro 30 godina tavore u vakuumu, ni tamo ni vamo, i da baš hoće da im bude tako, ni tamo ni vamo. A pri tome su mali i siromašni, al’ očigledno drčni, da ne upotrebim neku jaču reč.

U to da su drčni uverila sam se pre nekih nešto više od deseta godina. Prilikom kraćeg boravka u Skoplju suprug i ja smo upoznali Jocu, skopskog taksistu, inače makedonskog nacionalistu od glave do pete. Tada mi je Jocina priča zvučala potpuno nadrealno, da će u centru Skoplja Aleksandru Makedonskom podići spomenik 15 metara visok, da će „kletiteGrcite“(u prevodu: prokleti Grci) da vide šta su i ko su Makedonci. Da je Aleksandar njihov, makedonski, a ne grčki junak. Belo sam ga gledala i mislila kakve veze Aleksandar ima sa Skopljem? Ko vrana sa skeledžijom. Kao kada bi Albanci na Kosovu rekli da je Miloš Obilić albanski, ili kralj Milutin, na primer, samo zato što je Gračanica na Kosovu. Joca je dalje tvrdio da Albanaca u Makedoniji nema ni 15 odsto, a da je Šešelj kul tip. Sličan se sličnom raduje.

Međutim, to svo lupetanje uopšte nije bilo bez veze. Deset godina posle toga premijer iz nacionalističke partije VMRO DPMNE Nikola Gruevski je stvarno podigao spomenik 15 metara visok, i to ne samo Aleksandru, nego i tatku mu Filipu. „KletiteGrcite“ su sigurno otresali od tog bezobrazluka, al’ bilo je sve ko što je Joca rekao. Makedonci su utripovali da nisu Sloveni, nego potomci antičkih Makedonaca, to jest Grka i u skladu sa tim su prestonicu preuredili u nešto što neodoljivo podseća na imaginarijum Željka Mitrovića. I tako su živeli srećno i zadovoljno sve dok Gruevskog nisu na silu boga smenili, uz polupane glave i opšti haos. Verujem da je moj Joca bio očajan kada su mu smenili Gruevskog i kada su se Zaev i Cipras na Prespanskom jezeru, letos dogovorili oko imena i posebno oko toga ko sme da baštini antičku istoriju.

Ali, ovo što se u nedelju dogodilo, ovaj bojkot referenduma Jocu je sigurno obradovao i ulio mu nadu da još ima šanse da se sve vrati na staro. Da Makedonci opet budu to što su bili, antički junaci, a da će „kletiteGrcite“ da dobiju šupalj nos do očiju. I basta.

Dobro de, sve to oko Makedonije nije uopšte za zezanje, čim je u pitanju NATO, ali neka Makedonci brinu o tome. Mi smo sa NATO imali bliski susret treće vrste i znamo kako to izgleda. Oni neka se nadaju da će dobro proći. I moj Joca sa njima.