13.12.2017.
Kolumna: Izvestan pogled

Samoubistvo iz zasede

I tako je Slobodan (srpsko ime ponositi!?) Praljak, hrvatski ratni zločinac, režiser u civilstvu, napravio predstavu, izvršivši samoubistvo pred kamerama u Haškoj sudnici, prilikom izricanja presude. Odmah su se ratni i antiratni profiteri dohvatili zahvalne i visokotiražne teme. I dok su se ratni profiteri držali unapred utvrđene mantre da je Hag jedna politička tvorevina i da taj sud nema nameru da bilo šta uradi na regionalnom pomirenju, dotle su antiratni profiteri forsirali priču o osudi kukavičkog čina jednog ratnog zločinca.
Ne slažem se baš sasvim ni sa jednima, ni sa drugima.
Haški sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, naravno, jeste politička tvorevina, baš kao što je i rat „produžetak vođenja politike drugim sredstvima“. Tu je suđeno barabama koje su odgovorne za nepotrebno ubijanje, na žalost mnogima ne jer su se izvukli. Ali, ne znam ni za jednog ko je tamo osuđen nevin. Posao suda, svakog pa i haškog, jeste utvrđivanje krivice i određivanje kazne za dokazanu krivicu, a nije da miri šovinističke barabe i ubice svih fela i nacija. To mogu od suda da očekuju samo maloumni.
A to da je Slobodan (srpsko ime, Slobodo!) Praljak, hrvatski ratni zločinac, ko smo mi da preispitujemo sudske odluke. E sad, da li je samoubistvo jednog ratnog zločinca kukavički čin, zavisi ko kako gleda.
Imamo razne primere samoubistava kroz istoriju, ali i različita tumačenja o samoubistvu, zavisno od kulturne sredine. U praistorijskom periodu samoubistvo je čin kojim je pojedinac pomagao grupi da preživi, tj. da sačuva hranu. U primitivnim društvima samoubistvo se koristilo različito. Kao sredstvo za osvetu, kao prebacivanje odgovornosti za smrt na određenu osobu, čin omalovažavanja protivnika.
Istorija beleži mnoge slavne samoubice: među umetnicima Van Goga, državnici8ma, vladarima i vojskovođama – Nerona, Marka Antonija, Stevana Sinđelića, Gebelsa, Geringa, Hitlera, Salvadora Aljendea, književnicima – Majakovskog, Jesenjina, Džek Londona, Hemingveja…
Ja se slažem s našim predsednikom da smrt Slobodana (srpsko ime ponosito!) Praljka nije kukavički čin. Čak mi je u dobroj meri žao zbog toga što je ovaj „hrabi“ čin izvršio „njihov“, a ne „naš“ ratni zločinac. Eh, kako bismo se mi sad busali u prsa, da je Ratko Mladić (junak koji je u rat pošao sa „titovkom“, da bi bi ga okončao bez petokrake i sa „kapom Stepe Stepanovića“ na glavi) popio bočicu sa cijanidom, a ne što je nezadovoljan presudom, psovao kao kočijaš, dozvolivši sebi da ga iz sudnice izbacuju kao pijanog gosta iz trećerazredne kafane.
Ovako, ustaše se diče onim što mi nismo uspeli.
Ali, nemojte zavideti režiseru Praljku. Kao dobar reditelj morao bi znati da teatralno samoubistvo u svakoj predstavi nema smisla ako nema katarze. A u njegovoj predstavi je nije bilo. Da je Slobodan (srpsko ime!) Praljak rekao pre ispijanja da mu je žao svih onih koje je zločinački poklao i pokajao se, to bi imalo nekakvog smisla. Ali, on je rekao da prezire Haški sud, ni u jednom trenu ne rekavši da se kaje, naprotiv.
Zato predstava reditelja Praljka, sigurno pada u zaborav.

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.