Dmitar Stanišić, pokrajinski poslanik i nova zvezda na širokom naprednjačkom nebu iznad Sremske Mitrovice

Ne razmišljam o tome da postanem gradonačelnik

Na ve­li­kom na­pred­njač­kom ne­bu iz­nad Srem­ske Mi­tro­vi­ce, već ne­ko vre­me pa­žnju pri­vla­či no­va zve­zda, ko­ja sve­tli nad gra­dom. U pi­ta­nju je po­kra­jin­ski po­sla­nik Dmi­tar Sta­ni­šić. Ovaj mo­mak po­ja­vio se u po­li­tič­kom ži­vo­tu pre ot­pri­li­ke de­se­tak go­di­na. Nje­gov tih ka­rak­ter ni­je ga uvek osve­tlja­vao u pr­vim re­do­vi­ma, gde se već du­že vre­me­na na­la­zi, ali do­ga­đa­ji uvek sve stva­ri na­me­ste ona­ko ka­ko tre­ba. Upra­vo ak­tu­el­ni do­ga­đa­ji sve vi­še ga is­ti­ču, sta­vlja­ju­ći ga u pr­vi plan i skre­ću­ći pa­žnju na nje­ga. Na po­čet­ku na­šeg raz­go­vo­ra ka­že:

Dmitar Stanišić, pokrajinski poslanik

foot fungus lyrics
– Ja sam u pret­hod­nom man­da­tu bio se­kre­tar Grad­skog ve­ća, i u ne­kom ne­for­mal­nom smi­slu bio šef ka­bi­ne­ta gra­do­na­čel­ni­ka. Od 2016. go­di­ne sam po­kra­jin­ski po­sla­nik i pred­sed­nik od­bo­ra za evrop­ske in­te­gra­ci­je i me­đu­re­gi­o­nal­nu sa­rad­nju. Što se ti­če ra­da u po­kra­jin­skoj Skup­šti­ni to se uglav­nom od­no­si na rad u sa­mo Skup­šti­ni, rad kroz od­bo­re, a sa­mim tim što sam pred­sed­nik od­bo­ra za evrop­ske in­te­gra­ci­je i me­đu­re­gi­o­nal­nu sa­rad­nju fo­kus mo­ga ra­da je iz te obla­sti. Kon­tak­ti, sa­rad­nja sa od­re­đe­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma iz ci­vil­nog sek­to­ra, kon­tak­ti u obla­sti edu­ka­ci­je, to je osnov­ni de­lo­krug.

Na pi­ta­nje šta kao po­kra­jin­ski po­sla­nik mo­že da uči­ni za Srem­sku Mi­tro­vi­ci, od­go­va­ra:
– Na pr­vom me­stu ja sam po­sla­nik iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce, ja sam svo­ju ulo­gu kao po­sla­ni­ka do­ži­veo na taj na­čin. Sva­ki po­sla­nik na pr­vom me­stu tre­ba da raz­mi­šlja o gra­du iz kog do­la­zi, da na sva­ki na­čin pre­zen­tu­je mi­tro­vač­ke pro­jek­te, da pri­ča o pro­ble­mi­ma gra­đa­na Srem­ske Mi­tro­vi­ce, da po­ku­ša kroz in­sti­tu­ci­ju u ko­joj se na­la­zi da re­ša­va te pro­ble­me, na­rav­no u skla­du sa for­mom ko­ja mu to omo­gu­ća­va. Sma­tram da je mo­ja du­žnost da mi­tro­vač­ke pro­jek­te na naj­bo­lji na­čin pred­sta­vim pred po­kra­jin­skim in­sti­tu­ci­ja­ma, sa ci­ljem da se ostva­ri po­moć po­kra­ji­ne, ko­ja ne mo­ra uvek da bu­de fi­nan­sij­ske pri­ro­de. Ne­kad je po­treb­na i ne­ka dru­ga vr­sta po­dr­ške. Me­ni je dra­go da je po­kra­ji­na ove go­di­ne iz­dvo­ji­la 80 mi­li­o­na di­na­ra za pod­vo­žnjak, što ni­su ma­la sred­stva po­go­to­vo u ovoj, za­vr­šnoj fa­zi ra­do­va. Iz­dvo­ji­la je de­set mi­li­o­na di­na­ra za ka­na­li­za­ci­ju u Me­snoj za­jed­ni­ci Slo­bo­dan Ba­jić Pa­ja, za ško­lu u Mačvanskoj Mitrovici. Pot­pi­san je ugo­vor za adap­ta­ci­ju vr­ti­ća u Mačvanskoj Mitrovici. Mi­mo for­mal­nog ra­da u ple­nu­mu, po­ku­ša­vam da pre­zen­tu­jem svoj grad. Po­seb­no u kon­tak­ti­ma sa stran­ci­ma Mi­tro­vi­cu is­ti­čem kao jed­nu uspe­šnu lo­kal­nu sa­mo­u­pra­vu ko­ja je us­pe­la da pri­vu­če mno­ge in­ve­sti­to­re i re­a­li­zu­je krup­ne in­fra­struk­tur­ne pro­jek­te. Sve to sa kraj­njim ci­ljem da gra­đa­ni Srem­ske Mi­tro­vi­ce od sve­ga to­ga ima­ju ne­ke ko­ri­sti.

Ovo o če­mu go­vo­ri, obe­ćao je i u vre­me po­kra­jin­skih iz­bo­ra. Pi­ta­mo ga da li su u tom smi­slu na­či­nje­ni ne­ki po­zi­tiv­ni po­ma­ci, što po­tvr­đu­je:
– Mi­slim da je­su na­či­nje­ni značajni po­ma­ci. Po­go­to­vo što se ti­če di­rekt­ne sa­rad­nje sa po­kra­ji­nom. Sa­da ima­mo mno­go bo­lju ko­mu­ni­ka­ci­ju, ne­ma za­sto­ja oko ba­nal­nih stva­ri. Tu se­be vi­dim kao spo­nu iz­me­đu lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve i po­kra­jin­ske ad­mi­ni­stra­ci­je. Mi­slim da je sa­rad­nja mno­go bo­lja i oče­ku­jem da će ta sa­rad­nja u bu­duć­no­sti bi­ti još bo­lja. Mo­je je da po­ku­ša­vam i ra­dim i da gu­ram ko­li­ko mo­gu.

Za one ko­ji že­le da zna­ju ne­što lič­no o nje­mu, Dmi­tar Sta­ni­šić je ro­đen 1982. u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, za­vr­šio sred­nju eko­nom­sku ško­lu u Mi­tro­vi­ci i Prav­ni fa­kul­tet u No­vom Sa­du. Ži­vi u Na­se­lju Ka­me­njar. Ima mla­đu se­stru ko­ja ži­vi u ino­stran­stvu. Lju­bi­te­lji fud­ba­la zna­ju da je igrao fud­bal u FK Srem, po­čeo od pe­tli­ća i igrao u svim ka­te­go­ri­ja­ma…
– Ali sam pred upis na fa­kul­tet osta­vio fud­bal – ka­že bez ža­lje­nja za fud­bal­skim da­ni­ma.

A na mo­ju opa­sku da su naj­vi­đe­ni­ji lju­di ko­ji da­nas vla­da­ju Mi­tro­vi­com, uglav­nom prav­ni­ci i uglav­nom spor­ti­sti, on kroz smeh od­go­va­ra:
– Mo­žda je to slu­čaj­nost. Spor­tom se vi­še ne ba­vim, čak ni re­kre­a­tiv­no ne igram fud­bal. Za­što, ne­mam poj­ma, ni­je ni va­žno.

Pi­ta­nje ko­je če­sto po­sta­vljam mla­dim i pa­met­nim lju­di­ma je šta je to što ih vu­če ka po­li­ti­ci:
– Ja se po­li­ti­kom ba­vim ne­kih de­set go­di­na, ali ba­vio sam se po­li­ti­kom kroz ne­vla­din sek­tor i ra­ni­je. Mo­gu sa­mo o se­bi da pri­čam. Me­ne je po­li­ti­ka od ra­ne mla­do­sti pri­vla­či­la, mo­gu re­ći od­u­vek. Kao jed­na dru­štve­na de­lat­nost, uvek sam imao in­te­re­so­va­nja, čak sam u jed­nom mo­men­tu pla­ni­rao da upi­šem po­li­tič­ke na­u­ke, ali sti­ca­jem okol­no­sti oti­šao sam na pra­va. Mi­slim da sva­ki mlad čo­vek ko­ji ula­zi u po­li­ti­ku mo­ra da ima ose­ćaj za op­šti in­te­res. Bez to­ga je oči­gled­no da su u pi­ta­nju ne­ki skri­ve­ni mo­ti­vi, ne­ki lič­ni raz­lo­zi. Me­ne je po­li­ti­ka in­te­re­so­va­la kao de­lat­nost kroz ko­ju čo­vek mo­že i se­be da ostva­ri ali i da po­mog­ne ši­roj za­jed­ni­ci, svo­jim su­gra­đa­ni­ma, sre­di­ni u ko­joj ži­vi. Ta­ko sam po­li­ti­ku do­ži­vlja­vao i pre 10-15 go­di­na, ta­ko je i da­nas do­ži­vlja­vam. Ne­mam ne­ke dru­ge ide­je o po­li­ti­ci – ka­že Dmi­tar Sta­ni­šić.

A na pi­ta­nje da li je imao uzo­ra u po­li­ti­ci ima svo­je ob­ja­šnje­nje:
– Ja ni u fud­ba­lu ni­sam imao ne­kog ido­la, ta­ko ni u po­li­ti­ci ne­mam uzor. Ima mno­go uspe­šnih i pa­met­nih lju­di na lo­ka­lu. Od sva­kog sam se tru­dio da na­u­čim naj­vi­še što mo­gu. I dan da­nas vo­lim da učim. U pro­te­klih de­se­tak go­di­na naj­bli­žu sa­rad­nju sam imao sa mi­ni­strom Bra­ni­sla­vom Ne­di­mo­vi­ćem. Od nje­ga sam do­sta na­u­čio.

Ta sa­rad­nja je za ne­ke to­li­ko oči­gled­na da ga mno­gi vi­de kao bu­du­ćeg gra­do­na­čel­ni­ka Srem­ske Mi­tro­vi­ce. Me­đu­tim, Dmi­tar Sta­ni­šić ne že­li da ko­men­ta­ri­še takve spe­ku­la­ci­je:
– Ne bih od­go­va­rao na to pi­ta­nje. Naj­i­skre­ni­je, tre­nut­no sam za­do­vo­ljan po­slom po­kra­jin­skog po­sla­ni­ka i tu ne bih ni­šta me­njao. Lju­di sva­šta pri­ča­ju. Ta pri­ča ne­ma ve­ze sa re­al­no­šću. Lju­di pro­jek­tu­ju mo­ju i Ba­ne­to­vu bli­sku sa­rad­nju u ne­što što ne­ma ve­ze sa re­al­no­šću. Pro­sto, da­nas ne raz­mi­šljam u tom prav­cu.

Lju­di mo­žda ne raz­li­ku par­tij­ske stva­ri od grad­skih. Mno­gi su se pi­ta­li za­što Sa­na­der ni­je bio u Di­vo­šu? Ono kad je vo­đe­na ras­pra­va o se­o­skom le­ka­ru?
– To pi­ta­nje je ope­ra­tiv­ne pri­ro­de. Mi smo se po­de­li­li. Ba­ne i ja smo išli u Di­voš, a Sa­na­der na dru­gu stra­nu. U sva­kom slu­ča­ju, po hi­je­rar­hi­ji pr­vi je pred­sed­nik Grad­skog od­bo­ra, kad pri­ča­mo o stran­ci. Ima on svo­je za­me­ni­ke, ali ope­ra­tiv­no od­mah iza nje­ga ide se­kre­tar. Nas dvo­ji­ca naj­bli­že sa­ra­đu­je­mo i vr­lo če­sto nas dvo­ji­ca za­jed­no ide­mo po tim par­tij­skim sa­stan­ci­ma.

Sta­ri ra­di­ka­li, od­no­sno da­na­šnji na­pred­nja­ci ka­žu za vas iz biv­še Vred­ne Mi­tro­vi­ce – vi­di ovi su nas pre­klo­pi­li i pre­u­ze­li go­to­vo svu vlast. S dru­ge stra­ne, Mi­tro­vi­ca ni­kad i ni­je bi­la ra­di­kal­ska. Ka­ko on gle­da na ove stva­ri:
– Me­ni je dra­go, sa stra­nač­kih po­zi­ci­ja, što smo na ne­ko­li­ko pret­hod­nih iz­bo­ra na­pra­vi­li od­li­čan re­zul­tat. Naj­vi­še gla­so­va smo osvo­ji­li, ko­li­ko ja znam. To nam da­je za pra­vo da mi­sli­mo da ra­di­mo do­bro. Mi ozbilj­no ra­di­mo i ra­di­će­mo i ubu­du­će za naš grad. Ka­da bi je­dan gru­pa lju­di ko­ja upra­vlja gra­dom sa­mo se­de­la ra­di funk­ci­je ili fo­te­lje, to je za me­ne ap­surd. Ova gru­pa lju­di, ko­joj pri­pa­dam, te­ži da ura­di što vi­še in­fra­struk­tur­nih pro­je­ka­ta. Ba­zen i pod­vo­žnjak se pri­vo­de kra­ju, a mno­gi su se sme­ja­li to­me. Mno­gi su se smeja­li ka­da su se otva­ra­le in­du­strij­ske zo­ne, a mi da­nas tu ima­mo ve­li­ki broj in­ve­sti­to­ra ko­ji za­po­šlja­va­ju ne­ko­li­ko hi­lja­da lju­di. Mi­slim da je to ono što po­kre­će i nas ov­de i lju­de ka­da nas oce­nju­ju na iz­bo­ri­ma. Na­rav­no, uvek ima ne­za­do­volj­nih, sa raz­lo­gom, uvek ima pro­ble­ma ko­ji još ni­su re­še­ni. Ali, či­nje­ni­ca je da se u Mi­tro­vi­ci do­sta to­ga ura­di­lo i da se do­sta pro­ble­ma re­ši­lo. U kraj­njem slu­ča­ju, moj uti­sak je, ako ni­šta dru­go, da se svi pro­ble­mi gra­da ozbilj­no shva­ta­ju i po­ku­ša­va­ju da se re­še na ozbi­ljan na­čin. I mi­slim da nas to raz­li­ku­je od dru­gih.

Da li je za­do­vo­ljan onim što je ura­dio? Ka­ko vi­di Mi­tro­vi­cu u na­red­nih de­set go­di­na?
– Po­če­ću sa dru­gim pi­ta­njem. Mi­tro­vi­cu vi­dim kao raz­vi­jen, evrop­ski grad ko­ji će ima­ti sa­dr­ža­je ko­ji su po­treb­ni gra­đa­ni­ma za je­dan nor­ma­lan ži­vot. Na pr­vom me­stu je za­po­sle­nje, za­tim in­fra­struk­tu­ra, za­tim tu su sport­ski i kul­tur­ni sa­dr­ža­ji. Na­dam se da će što ma­nje mla­dih lju­di od­la­zi­ti iz Mi­tro­vi­ce, da će oni osta­ja­ti u svom gra­du. Pla­ni­ra­mo i ne­ke no­ve me­re za mla­de i obra­zo­va­ne lju­de da se vra­te u svoj grad. Što se ti­če mog ra­da, za­do­vo­ljan sam ovim što sam po­sti­gao. Dra­go mi je što sam deo eki­pe ko­ja je na­pra­vi­la stva­ri o ko­ji­ma smo pri­ča­li. Ti­me se za­i­sta po­no­sim. Ja vo­lim da po­be­đu­jem, vo­lim da ovaj grad bu­de naj­bo­lji i da stva­ri ko­je ra­di­mo ima­ju re­zul­tat. Da je dru­ga­či­je, ose­ćao bih se lo­še. I na­dam se da ne­ću bi­ti gra­do­na­čel­nik.

Da se ne ba­vi po­li­ti­kom, či­me bi se ba­vio?
– Ne znam, ni­sam raz­mi­šljao, mo­žda ne­kim pri­vat­nim bi­zni­som. Jed­no vre­me sam bio ak­ti­van u ne­vla­di­nom sek­to­ru, ura­di­li smo ne­ko­li­ko pro­je­ka­ta, apli­ci­ra­li pre­ma fon­do­vi­ma u Bri­se­lu i to je bi­lo pri­lič­no uspe­šno. Ali, po­li­ti­ka je mo­ja dav­na­šnja lju­bav.

Vladimir Ćosić