MALO IZOŠTRENO

Kako povezati dva Mihaela Martensa

Na zajedničkoj konferenciji za novinare predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Ukrajine Volodimira (pre rata u Ukrajini: Vladimira) Zelenskog, novinar nemačkog Frankfurter algemajne cajtunga Mihael Martens postavio je pitanje Vučićevom gostu: „Šta mi Evropljani možemo konkretno da uradimo da pomognemo vama da ubijete više ruskih vojnika?“. Nijedan novinar koji se drži kodeksa ove profesije ne bi sebi dopustio pitanje koje ne sakriva njegov lični stav, i koje vrišteći moli da se njegova pristrasnost bolje čuje od sadržaja samog pitanja. Predsednik Srbije požurio je da ne ostane dužan ovoj novinarevoj pristrasnosti: „Mi nismo danas razgovarali o vojnoj saradnji. Šta će biti kada se rat završi, to je druga stvar. A što se tiče ubijanja – ja se nadam da će ubijanje da prestane.“ Što se Volodimira Zelenskog tiče, on je „svome“ novinaru odgovorio ozbiljno šta mu je potrebno da se ubije više Rusa: „Potrebno nam je još novca kako bi naša namenska industrija mogla da proizvodi duplo više nego što proizvodi danas. A to su ogromne svote novca, reč je o milijardama.“
Ovakvo pitanje sa samog dna profesionalne bede u koju je novinarstvo palo i sami bismo pažljivo zaobišli pazeći da ne ugazimo u njega, ali postavio ga je novinar koji je upravo iskazao profesionalnost u svetskoj tabloidnoj aferi „Sarajevski safari“ koja će, van svake sumnje, imati i svoj holivudski nastavak. Martens je u intervjuu sarajevskom „Avazu“, suprotno praksi pretežnog nemačkog novinarstva da bude na strani sarajevskih medija u satanizovanju Srba, izričito ustvrdio da nema ni jednog dokaza da je srpska vojska iznajmljivala zapadnjačkim perverznjacima pozicije na brdima oko Sarajeva da snajperima iz zabave ubijaju civile na ulicama. Martens je intervjuisan posle višemesečnog istraživanja tragom dveju knjiga – Ezija Gavazenija i Domagoja Margetića – i nebrojenih napisa u svetskim medijima, u punom zamahu kampanje, koja cilja da Srbima natovari novi vid zločina prema Bošnjacima. Martensa je, odmah po rasplamsavanju priče u novembru prošle godine, uputila ovamo redakcija Frankfurter algemajne cajtunga da, kao dugogodišnji dopisnik sa Balkana, istraži aferu. Dala mu je rok od pola godine da isproverava „izvore“ i „svedočenja“ iz obeju knjiga i velikog mnoštva drugih pisanija, od kojih su sva ciljala na učešće mladog Aleksandra Vučića u ovom zločinu.
Evo šta je Martens rekao za Avaz: „Kada se ta priča pojavila, bio sam skeptičan od samog početka, uglavnom iz dva razloga. Prvi je što već oko 25 godina pišem o Balkanu i što, kao i većina mojih kolega, nikada pre nisam čuo za tu temu. S druge strane, neki italijanski pisac fikcije, koji radi iz fud korta jednog tržnog centra u Milanu i nikada nije bio u Sarajevu, navodno je otkrio celu priču. To mi nije delovalo verovatno, posebno kada se uzme u obzir da ni Karla Del Ponte ni njen naslednik Serž Bramerc nikada nisu naišli na takvu priču. Kao glavna tužiteljica Haškog tribunala, Karla Del Ponte bila je izuzetno posvećena otkrivanju ratnih zločina na Balkanu. Zar je moguće da ni ona ni njen tim nisu otkrili ono što je navodno uspeo pronaći jedan italijanski autor bez ikakvog znanja o Balkanu? To mi je bilo vrlo čudno. Međutim, glavni razlog bio je taj što većina iskusnih dopisnika s Balkana iz ratnih godina, koji su devedesetih bili u regiji, takođe nije smatrala ovu priču verovatnom. Pitao sam, na primer, Tima Judaha, koji je tokom rata izveštavao za Tajms, i on je takođe odbacio priču o stotinama bogatih stranaca koji dolaze u Sarajevo da iz zabave i za novac pucaju na civile kao krajnje neverovatnu. Pošto tada nisam mogao svoje sumnje potkrepiti činjenicama ili argumentima, odlučio sam da u početku uopšte ne pišem o tome. Trebalo mi je oko šest meseci i dva putovanja u Sarajevo da prikupim dovoljno uverljivih činjenica i argumenata kako bih mogao reći: ova priča je lažna.“
Ovaj isti publicista i novinar uložio je svojevremeno sedmogodišnji istraživački i autorski trud da bi napisao opsežno delo „U požaru svetova: Ivo Andrić – jedan evropski život“, koji se odvijao paralelno sa nemalim naporom savladavanja srpskog jezika. Mi koji smo je čitali bili smo razočarani zbog izostanka novih, do sada nepoznatih, činjenica iz Andrićevog života. Martens je izneo samo dve nove „činjenice“ – da je Andrić bio član Jugoslovenske radikalne zajednice Milana Stojadinovića i da se zalagao za bliže veze između Kraljevine Jugoslavije i Trećeg rajha – obe vrlo malo verovatne ili u suprotnosti sa istorijskim izvorima. Ali smo bili i zahvalni što je na svoj, makar i germanocentrični način, upalio jednu zapadnu svetiljku nad našim velikim piscem i pokrenuo novo interesovanje literarne javnosti za grandioznog stvaraoca naše kulture. Bilo nam je nelagodno zbog pretenciozne i neistinite reklame na naslovnoj korici o „prvoj sveobuhvatnoj biografskoj studiji“, ali nam je bilo i prijatno zbog obnavljanja interesovanja za Andrića, makar iz germanocentrične perspektive koja ne ugađa našoj istorijskoj istini.
A koliko je Andrić bio prijatelj Trećeg rajha, najbolje govori on sam u „Znakovima pored puta“: „Nemci i Nemačka! To je najveća muka mog života. Slom koji može značiti u čovekovoj sudbini prekretnicu ili smrt. To je problem od kojeg će bolovati cela Evropa sto i pedeset godina. Pa ni tada mu ne vidim rešenja.“
Ove reči, u suštini i proročke, Martens nije zapazio. Da jeste, jedna od one dve nove „činjenice“ bi verovatno otpala.
Kako god, veoma je teško povezati autora ovog, u osnovi vrednog dela, i rušitelja podmukle afere „Sarajevski safari“, Mihaela Martensa, sa postavljačem pitanja „šta mi Evropljani možemo konkretno da uradimo da pomognemo vama da ubijete više ruskih vojnika“. Aleksandar Vulin, jedan od najvernijih prijatelja Aleksandra Vučića, koji je voljom Nemačke isteran iz srpske vlade i pao na zaposlenje senatora Republike srpske, povezao je onog i ovog Martensa i u saopštenju za medije zatražio njegovo „momentalno proterivanje iz Srbije posle skandaloznog pitanja koje je postavio Vladimiru Zelenskom“. Vulinu, razume se, neće biti udovoljeno. Izgleda da je ovaj bivši kreativni novinar, idući verno iz vlade u vladu tokom dvanaest godina, propustio da primeti kada je novinarski kodeks, da li samo u Nemačkoj, preminuo.
Dragorad Dragičević