10.08.2017.
Kolumna: Četke & Metle

Mož’ loše, a mož’ i gore

Nedavno okončan štrajk radnika Fijata u Kragujevcu mnogi smatraju beznačajnim, budući da su radnici isposlovali povećanje plata od samo tri odsto u ovoj i šest odsto u narednoj godini. Duplo manje nego što su tražili. Međutim, nisu plate bile jedini razlog za štrajk, a štrajk kragujevačkih radnika vratio je u javni diskurs borbu za radnička prava, i to na velika vrata. U isto vreme štrajkovali su i radnici u drugim fabrikama sa promenljivim rezultatima.
Biti radnik u Srbiji na početku 21. veka mnogo je teže nego što je bilo biti radnik u Jugoslaviji na kraju 20. veka. Radnička klasa na kraju prošlog veka pokazala je mnogo više osećaja za nacionalna nego klasna pitanja. Setite se kolone radnika novosadskog Jugoalata, ili kako se već zvao, koji su došli peške pred tadašnje Izvršno veće Vojvodine da daju podršku S. Miloševiću i oteraju autonomaše. Radnička klasa krajem 20. veka je imala isključivo političke zahteve, pune nacionalističkog naboja, klasno im nije bilo ni na kraj pameti. Isti ti radnici su koju deceniju kasnije ostali i bez Jugoalata i bez Miloševića. Dobro de, naravno da to sa radnicima nije bilo neorganizovano, niti su oni sami sve to smislili. Međutim, to više uopšte nije važno. Ta radnička klasa je iza sebe imala decenije socijalističkog samoupravljanja koje je od njih načinilo masu zgodnu za političko manipulisanje, pa ko je bio veštiji, a S. Milošević jeste, taj je mogao sa njima da radi šta je hteo. I radio je.
Tri decenije kasnije, imamo neku novu radničku klasu. Mada, neko će reći da u Srbiji radnička klasa ne postoji. Ono jeste da je zemlja deindustrijalizovana, ali opet, ostalo je nešto. I to nešto od radničke klase prinuđeno je da se bori kako zna i ume. I to ne samo za veće plate. Ne znam da li možete da zamislite kako je u tim novim fabrikama na plus 35 u hladu? Obično su u pitanju metalne konstrukcije, a u njima prijatnih 50 – 60 stepeni. Minimalno. Žene padaju u nesvest, ali koga je briga, ako se radnici sami ne pobune, niko za njih neće zaleći.
Strah od gubitka posla je najveći strah u Srbiji. I razumem zašto se ćuti i trpi. Jer, šta je alternativa? Ići na njivu i brati krastavce, paradajz, i ostalo povrće za nadnicu od hiljadu i po dinara dnevno?
Krvavo se ovde zarađuje za život. Nedavno sam videla novu spravu za mučenje poljoprivrednih radnika. Kažu da se to zove pilot. Tu skalameriju vuče traktor, a na njoj leže ljudi ispod nečeg što najviše liči na šator, leže i ležeći beru krastavce. Ne mogu da zamislim kako izgleda provesti dan na tom pilotu. Možda to i nije tako teško, ali ja više ne jedem krastavce.
Dakle, mož’ loše, a mož’ i gore, što rek’o onaj klinac u filmu Skupljači perja.
I, šta je alternativa? Da se ode u neku Italiju i da se tamo beru krastavci? Bar je nadnica veća za istu patnju. Ovako malih nadnica nema nigde, možda u Maliju ili Senegalu. Računam da je tamo rad jeftiniji nego u Srbiji. I u Bangladešu. Od evropskih zemalja ubedljivo smo na dnu. I zato mi nije jasno čime to Fijat preti, kao otićiće u Poljsku ili ne znam gde. Tamo je plata bar tri puta veća, što znači da je trošak tri puta veći. A ako je tako, onda stvarno treba da stavimo prst na čelo i razmislimo. Ako imamo najjeftiniju radnu snagu, ako plaćamo da neko ovde otvori fabriku, ako mu damo besplatno zemljište, izgradimo infrastrukturu, i on opet neće da radi kod nas, nego ode ko zna gde… E onda ovde nešto deeeebelo ne štima.
Zato podržavam radnike koji štrajkuju zbog većih plata i uslova rada. Neće Fijat zbog njih otići iz Srbije, ako uopšte ode. Otići će zbog neispunjenih obećanja iz ugovora koji nikad nismo videli.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Unestite reč ili frazu koju želite da pronađete.