Apsurd teatra

Sterijino pozorje nikad nije bilo nešto o čemu bih lupala glavu. Pozorišna smotra koja na ovom prostoru slovi za najveću, taman toliko je najveće koliko je i ova zemlja posle raspada one zemlje najveća. I najvažnija. Ali, ove godine se desilo nešto izvanredno. Nešto nezamislivo i čarobno. Kažu, žiri je „pojeo“ Pozorje. Žiri je postao vest veća od svih vesti sa Pozorja. Pa, zaista i jeste. Odluku da nikom ne dodele Sterijinu nagradu žiri je obrazložio time da se, parafraziram, radi o osrednjim predstavama. Mislim da je to suština njihovog obrazloženja. Naravno, digla se umetnička kuka i motika da „utepa“ žiri, te to je politički pritisak, te to Vučić u stvari ne da Steriju Kokanu Mladenoviću, te žiri je ovakav, te žiri je onakav, te cenzura, te nesloboda i sve tako i u tom smislu.
A men’ drago. Iskreno, drago mi je što se našao neko da gospodi umetnicima kaže da su osrednji i da to što rade o našem trošku, i nije neka naročita umetnosti. Sa druge strane, ne bih smela da stavim ruku u vatru da sve to nema neke veze i sa likom i delom K. Mladenovića koji na pasja kola ruži našeg predsednika. Ali, mislim da je to u celoj stvari sporedno.
Nagledala sam se ja predstava naših velikih pozorišta. I onih koje su lane i preklane dobile čuvenu Sterijinu nagradu i onih koje nisu. I znate šta, svi ti „kazimiri i karoline“, svi ti „trezni i pijani“, „razbijeni bokali“, ti šarani omrešćeni još pre trideset pet godina, sve je to jadno i neuverljivo. Tanko i plitko. Tu nema ni duha vremena ni želje da se bilo šta aktuelizuje i problematizuje. Sve je to narcisoidna zagledanost u sebe samog. Više upitanosti može se videti u 36. reprizi bilo koje Pavićeve serije nego u beogradskom teatru s početka 21. veka. A sve su to veličine, glumačke, rediteljske. Sve puca od zvučnih imena, a u suštini duhovna sirotinja i intelektualni kukavičluk. Manje više. Ne govorim o svima. Svi ti silni umetnici, čast izuzecima, ne osećaju potrebu da progovore o onome što nam se dešavalo, o onome što nam se sada dešava. Ljudi moji, nama se raspala država, izgubili smo ko zna koliko hiljada života, bombardovani smo, prolazimo kroz ekonomsku tranziciju, društvo se raslojava, svašta nam se događa, i događalo se, ali toga u srpskom teatru, pa ni u srpskom filmu nema. Čast izuzecima. Na Sterijinom pozorju, ako ćemo pravo u poslednje tri godine glavnu nagradu su dobile predstave koje veze nemaju sa našim životima i našom sadašnjicom. Zbog toga od sveg srca čestitam ovogodišnjem žiriju, koji je mnogo hrabriji od kolega učesnika na Pozorju.
I onda me srce zaboli kad dođem u mitrovačko pozorište i vidim polupraznu salu, a daje se predstava vršačkog pozorišta. I to solidna predstava. Možda bolja od onih koje se igraju u beogradskim velikim pozorištima. Ali, ne, Vršac nije dovoljan mamac za publiku koja želi glumačka imena. Pa makar ta „imena“ otaljavala svoju tezgu u mitrovačkoj provinciji. A to rade nekad tako da se vidi iz aviona. Da. Bude mi krivo zbog tih divnih glumaca iz nekog malog grada koji igraju svim srcem, koji poslednji atom snage ostave na sceni, ali koje nikad neće zvati da snimaju reklame za sladoled, pivo ili stambeni kredit.
U mitrovačkom pozorištu u poslednje vreme često gostuju pozorišta iz manjih gradova. Ali to nisu mala pozorišta, da ne bude zabune. To su stvarno velika pozorišta, božanstveno šabačko, divno vršačko, neponovljivo kruševačko, maestralno zrenjaninsko… Oni su čuvari vatre. A kad bi se računalo koliko novca potroše veliki, a koliko mali, i šta urade jedni, a šta drugi, e to bi bila baš fina računica. Ali, u kulturi se ne računa. Ona je sama po sebi neophodna, jer, zaboga lepše je sa kulturom. A šta je zapravo kultura i ko određuje standarde, to pojma nemamo. Možda će se nešto promeniti posle usvajanja nove kulturne strategije koju najavljuje ministar Vukosavljević. On pominje projekte i kaže da ne može država da finansira celu kulturu. E, ala će biti cike i vriske. Kao na Sterijinom pozorju.
Zato bih volela da sala mitrovačkog pozorišta bude puna kad gostuje pozorište iz Vršca. A još više bih volela da sala vršačkog pozorišta bude puna kad gostuje pozorište iz Sremske Mitrovice.
Neka glumci iz Vršca, Sombora, Šapca, Zrenjanina, Kruševca ne brinu. Neka slobodno igraju u svojim divnim predstavama jer reklame za sladoled, pivo i stambene kredite ima ko da snima.