Mitrovčani zaposlenje traže i u susednoj opštini

Ajmo kume do te lepe Rume

Teška eko­nom­ska situ­a­ci­ja, veli­ki broj neza­po­sle­nih, nedo­sta­tak rad­nog mesta, lak gubi­tak posla i veo­ma težak put do novog, već godi­na­ma muče Srbi­ju. Na evi­den­ci­ji Naci­o­nal­ne slu­žbe za zapo­šlja­va­nje u Srem­skoj Mitro­vi­ci 31. decembra 2016. godine bilo je 5.870 ljudi. Pro­šle godi­ne je sa radom pono­vo počeo Mitros, koji tre­nut­no zapo­šlja­va oko 200 ljudi, ali dru­gih većih inve­sti­ci­ja nije bilo. Za ovu godi­nu naja­vlje­no je otva­ra­nje ita­li­jan­ske fabri­ke obu­će Ist vest, koja bi tre­ba­la da zapo­sli oko 600 rad­ni­ka u final­noj fazi. Zbog toga Mitrov­ča­ni sve češće u potra­zi za poslom svo­je rad­ne bio­gra­fi­je šalju na adre­se rum­skih fir­mi.
Pre­ma poda­ci­ma do kojih smo došli u tri rum­ske fir­me zapo­sle­no je pre­ko 100 Mitrov­ča­na. Naj­vi­še ih radi u kom­pa­ni­ji Adri­a­na teks, u kojoj se šiju kupa­ći kosti­mi, a odre­đen broj Mitrov­ča­na zapo­šlja­va­ju i fir­me Hači­son (koja pro­iz­vo­di gume­ne delo­ve za auto­mo­bil­sku indu­stri­ju) i Eve­rest pro­dakšn (koja pro­iz­vo­di memo­rij­sku penu).
Rum­ska fabri­ka za pro­iz­vod­nju kupa­ćih kosti­ma Adri­a­na teks, koja je deo ita­li­jan­ske kom­pa­ni­je Kal­ce­do­ni­ja, orga­ni­zu­je pre­voz za svo­je rad­ni­ke, tako da Mitrov­ča­ni i mešta­ni okol­nih sela koji su zapo­sle­ni u ovoj fir­mi ima­ju pre­voz do posla. Veli­ki broj žena iz Šaši­na­ca radi u ovoj fabri­ci i isti­ču da su zado­volj­ne uslo­vi­ma i pla­tom. Zbog toga lokal­ni mali pred­u­zet­ni­ci teško nala­ze rad­ni­ke, jer je dobar deo mešta­na zapo­slen u Rumi.
Fabri­ka fran­cu­ske kom­pa­ni­je Hačin­son za pro­iz­vod­nju gume­nih delo­va u auto­in­du­stri­ji sve­ča­no je otvo­re­na u Rumi kra­jem febru­a­ra pro­šle godi­ne. Mitrov­ča­ni koji rade u ovoj fabri­ci do posla putu­ju sop­stve­nim pre­vo­zom, ali su im pla­će­ni put­ni tro­ško­vi. Isti­ču da su zado­volj­ni šefo­vi­ma, pla­tom i uslo­vi­ma rada.
Neko­li­ci­na Mitrov­ča­na posao je pro­na­šlo i u kine­skoj dan­skoj kom­pa­ni­ji Eve­rest pro­dakšn, koja je otvo­re­na kra­jem juna 2015. godi­ne. U ovoj fabri­ci se pro­iz­vo­di memo­rij­ska pena.
– Zado­volj­na sam, nije težak posao, zado­volj­na sam i pla­tom, a što je naj­va­žni­je među­ljud­ski odno­si u fir­mi su odlič­ni. Radi­la sam u neko­li­ko mitro­vač­kih fir­mi, ali nisam mogla da pod­ne­sem pri­ti­sak poslo­vo­đa. Gene­ral­no u Mitro­vi­ci posla nema, a i u ono malo fir­mi radi se za mini­ma­lac. Među­ljud­ski odno­si su loši, sva­ko gle­da da ti zabo­de nož u leđa, da ti pod­met­ne nešto. A nor­me koje se posta­vlja­ju pred nas nemo­gu­će je ostva­ri­ti. Zato sam reši­la da pro­na­đem posao u Rumi i veo­ma sam zado­volj­na. Nisam se poka­ja­la, jeste da se putu­je do posla, izgu­bi se u putu oko sat vre­me­na, ali barem me posao ne košta živa­ca – navo­di Mitrov­čan­ka koja je zapo­sle­na u jed­noj rum­skoj fir­mi.
Kra­jem godi­ne o inve­sti­ci­jama u rum­skoj opšti­ni za M novi­ne je govo­rio prvi čovek ove srem­ske opšti­ne Sla­đan Man­čić, koji je ista­kao da fir­me koje poslu­ju u ovoj opšti­ni po­štu­ju do­go­vo­re­ne oba­ve­ze, a da su Ha­čin­son i Eve­rest pro­dakšn zapo­sli­li i vi­še od pla­ni­ra­nog bro­ja rad­ni­ka.
– Ka­ko se sma­nju­je ne­za­po­sle­nost i za­ra­de rad­ni­ka ra­stu, jer se u ovom mo­men­tu tra­ži do­bar rad­nik, a to mo­ra da se pla­ti. Ne sto­ji pri­med­ba da se ra­di za mi­ni­ma­lac, go­to­vo u svim kom­pa­ni­ja­ma ko­je su otvo­re­ne naj­ni­ža pla­ta je 28.000, 29.000 di­na­ra, ima ih i do 40.000, a Al­bon dr­ži pri­mat u za­ra­da­ma sa pla­ta­ma od 50.000 do 60.000 di­na­ra. I Kal­ce­do­ni­ja, ko­ja je ima­la ube­dlji­vo naj­ni­že za­ra­de, sa­da mo­ra da po­ve­ća­va pla­te i mi­slim da za­ra­de ni­su na ni­vou mi­ni­mal­ca. Na­rav­no, za sa­da je sva­ka za­ra­da, u od­no­su na po­tre­be još uvek ma­la, ali su u ova­kvim uslo­vi­ma ipak pri­stoj­ne i mi­slim da su za­po­sle­ni u ve­ći­ni tih fir­mi za­do­volj­ni. Mi­slim da će i ubu­du­će pla­te ra­sti, jer je stal­na po­tre­ba za rad­ni­ci­ma, ta­ko da se or­ga­ni­zu­ju i raz­go­vo­ri po se­li­ma, ali do­la­ze i ne­za­po­sle­ni iz dru­gih op­šti­na i to nas ra­du­je. Lju­di se sva­ko­dnev­no za­po­šlja­va­ju, sto­je na fir­ma­ma ogla­si da se stal­no tra­že rad­ni­ci od­re­đe­nih pro­fi­la. Ima me­sta za one ko­ji ho­će da ra­de. Vi­di­mo da su pu­ni auto­bu­si ko­ji vo­ze rad­ni­ke na po­sao, kao i par­kin­zi is­pred tih fa­bri­ka, što me ra­du­je – rekao je Man­čić.
Pre dva­de­se­tak godi­na, dok je mitro­vač­ka indu­stri­ja cve­ta­la, mno­gi ljudi sa stra­ne su posao nala­zi­li upra­vo u gra­du na Savi. Danas je, naža­lost situ­a­ci­ja dru­ga­či­ja, pa tre­nut­no u Mitro­vi­ci radi neko­li­ko fir­mi.
Rade­ći nedav­no inter­vju sa mitro­vač­kim gra­do­na­čel­ni­kom Vla­di­mi­rom Sana­de­rom, pita­la sam ga da pro­ko­men­ta­ri­še činje­ni­cu da mno­gi Mitrov­ča­ni danas putu­ju u Rumu na posao. Evo šta je on odgo­vo­rio:
– Mi­tro­vi­ca je u jed­nom mo­men­tu bi­la li­der po in­ve­sti­ci­ja­ma. Vo­lim što se i u Ru­mi otva­ra­ju fa­bri­ke. Ne­mam ni­ka­kav raz­log da bu­dem lju­bo­mo­ran. Ru­ma i Mi­tro­vi­ca se na­sla­nja­ju jed­na na dru­gu i lju­di ko­ji ži­ve u Mi­tro­vi­ci idu da ra­de u Ru­mu. To je sa­svim nor­mal­na stvar, sa­mo kod nas ta per­cep­ci­ja oko za­po­šlja­va­nja je po­re­me­će­na. Mi smo na­vik­nu­ti da gde ži­vi­mo tu i ra­di­mo, ali ceo svet pu­tu­je po 100 – 200 ki­lo­me­ta­ra na po­sao. Mi će­mo ove go­di­ne ima­ti no­vu fa­bri­ku, u pi­ta­nju je ita­li­jan­ska fa­bri­ka Ist vest, ko­ja se ba­vi pro­iz­vod­njom obu­će. Oni tre­ba da poč­nu sa iz­grad­njom po­go­na ko­ji bi za­po­šlja­vao oko 600 rad­ni­ka u fi­nal­noj fa­zi. S tim da je to sa­mo po­če­tak, in­ve­sti­tor pla­ni­ra da po­red na­ja­vlje­ne ha­le pra­vi još jed­nu. I na­še po­sto­je­će fa­bri­ke ima­ju pro­sto­ra za pro­ši­re­nje svo­jih ka­pa­ci­te­ta. Mi­slim da će­mo mi u Mi­tro­vi­ci ima­ti pro­blem ne­do­stat­ka rad­ne sna­ge. Kada Mi­tros kre­ne ozbilj­ni­ju pro­iz­vod­nju, zaposliće još radnika. Ku­per stan­dard već sa­da ima 500 rad­ni­ka, a ima­ju pro­sto­ra da za­po­sle još 500 rad­ni­ka. Lu­va­ta je tre­nut­no u pro­ce­su pre­u­zi­ma­nja od stra­ne jed­ne ame­rič­ke kom­pa­ni­je, nji­hov pro­je­kat iz­grad­nje ha­le od oko 10.000 kva­dra­ta je tre­nut­no za­stao, ali se oče­ku­je da će taj pro­je­kat bi­ti na­sta­vljen. Oni ako tu za­po­sle još 600 rad­ni­ka, ve­ru­jem da će­mo ima­ti pro­blem sa rad­nom sna­gom. Taj pro­blem tre­nut­no po­sto­ji u Ru­mi, te su oni pri­rod­no kre­nu­li da tra­že rad­nu sna­gu u Mi­tro­vi­ci. To je pro­blem sa na­šim obra­zo­va­njem, ka­dro­vi­ma ko­ji se ško­lu­ju a ne mo­gu da se za­po­sle. Uko­li­ko ne bu­de­mo ima­li rad­ne sna­ge, ne­će­mo ima­ti ni in­ve­sti­to­re. Na­še in­du­strij­ske zo­ne su sprem­ne i sa­mo je pi­ta­nje ka­da će ne­ko po­ku­ca­ti na na­ša vra­ta – reči su mitro­vač­kog gra­do­na­čel­ni­ka.
„Poseb­nim pona­ša­njem“ pre­ma rad­ni­ku isti­ču se stra­ne kom­pa­ni­je i to veći­nom one koje su od ove drža­ve, dakle iz džepa svih pore­skih obve­zni­ka, dobi­le sub­ven­ci­je za otva­ra­nje rad­nih mesta. Pa je tako jav­nost sre­di­nom pro­šle godi­ne iz medi­ja sazna­la da su rad­ni­ci zavr­ši­li na poli­gra­fu, da mora­ju da nose pele­ne na rad­nom mestu, rade u hala­ma na plus 35 ste­pe­ni Cel­zi­ju­so­vih i pada­ju u nesvest…
Samo po sebi name­će se pita­nje gde je gra­ni­ca ugro­ža­va­nja pra­va rad­ni­ka u Srbi­ji i da li to što posto­ji veli­ka armi­ja neza­po­sle­nih daje ikom pra­vo da se pre­ma zapo­sle­ni­ma kao lako zamen­lji­vim pona­ša­ju ona­ko kako u svo­jim drža­va­ma ne bi sme­li ni da pomi­sle.
Bilja­na Sela­ko­vić