Atomski zdesna
Atomski zdesna i atomski sleva bile su naredbe tokom pešadijske …
Nataša Ninković
Volela bih da kultura postane naša potreba
12
jan
Nataša Ninković, glumica otmene pojave i lepote, prvakinja je glumačkog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu. Široj publici svakako je poznatija po brojnim popularnim TV serijama u kojima je igrala – Šotrine ekranizacije romana spisateljke Mirjam, „Jagodići“, kultnoj seriji „Lud, zbunjen, normalan“, „Ulici lipa“ – da pomenimo neke od njih, ali i posebno aktuelnu, našu prvu ozbiljnu kriminalističku seriju „Ubice mog oca“ gde igra Nataliju.
M NOVINE: Pred rumskom publikom igrate u predstavi „Gozba“ Zvezdara teatra koja je premijeru imala 16.novembra ove godine. Dakle, posle nepuna dva meseca igranja recite kako publika reaguje na ovaj savremen tekst o jednoj srpskoj porodici u kojoj su svi nezaposleni?
NATAŠA NINKOVIĆ: Publika reaguje upravo na onim mestima u predstavi na koje smo i mislili da će reagovati. To je satira, reč je o porodici koja živi od klađenja, jer od tri generacije niko ništa ne radi. Radno su sposobni ali bez mogućnosti da rade. To su ljudi koji su prinuđeni da se klade i na taj način zarađuju za život. Na sve se klade i naravno to ih dovodi u apsurdne situacije, što je nama bilo zanimljivo za igru, a vidim publici za gledanje.
Vi ste glumica koja igra i u pozorištu, ali i u TV serijama i filmovima, mada nemamo baš neku veliku produkciju filmovama. Igrali ste u kultnoj seriji „Lud, zbunjen, normalan“ koja je okupila zaista velika umetnička imena sa prostora bivše SFRJ. Kako je bilo raditi u jednoj takvoj seriji koja je stekla izuzetnu popularnost i najviše liči na američke ili engleske sitkome?
Ja sam bila gost u pet epizoda ove serije. Od početka sam pratila tu seriju jer je tekst pisao moj drug Feđa Isović. Dopala mi se vrlo i ja sam rekla da me zove ako bude neki interesantan lik. Bilo mi je zaista veliko zadovoljstvo da radim sa Mustafom Nadarovićem. Ja sam došla i snimila svoj lik za nekoliko dana, uživala sam u tome. To nije nimalo jednostavno, to je uigrana ekipa, i tehnika i glumci, a ti mu onda dođeš kao neko strano telo. Međutim, ja sam se brzo „ukačila“ sa njima, i brže sam se uklopila nego što smo i mislili. Oni su veliki profesionalci i ja ne znam da li bih izdržala tolike godine da snimam tim tempom. Ali mi je, kao izlet, to bilo veoma zanimljivo i drago što sam to uradila.
To što serija tako izgleda ne mora da znači da je igrati u njoj lak glumački zadatak. Da li je možda na takvim snimanjima bolje druženje, možda zanimljivije nego kada se snima nešto drugo?
To nema veze. Vi kada biste videli njih, oni sve rade u jednom studiju, u ne tako sjajnim uslovima, mogu čak reći u lošim uslovima. Sve što vidite u toj seriji – kafić, stan – to je sve napravljeno u jednom studiju, ti ideš iz prostorije u prostoriju, scena se menja u roku pola sata i tu se prelaze nenormalne količine teksta. Moraš biti dobro koncentrisan, pravi se pauza za ručak, gde se u jednoj maloj prostoriji jede i nastavlja se dalje. Izgleda lako, ali nije. Glumci su već toliko ušli u svoje likove, oni improvizuju, mogu da rade šta hoće, ali ono što je tu seriju držalo je apsolutno i isključivo Mustafa Nadarević, on je kičma te serije, on je uspostavio žanr i standard i teško ga je bilo stići.
Da sada kažemo nešto o seriji „Ubice mog oca“ – malo je serija rađeno u ovom žanru. To je kriminalističke serije, veoma ozbiljno rađena i puno je negativnih likova gde vidimo tu neku našu lažnu elitu, ubistva, korupciju, drogu, prostituciju…
To je društveno angažovana serija, triler i ono što je meni jako bitno i zbog čega je bilo pravo zadovoljstvo raditi tu seriju jer to fantastičan scenario. Nije bilo puno vremena za pripremu, svi su bili jako profesionalni, bili su dobri uslovi i kada uđeš u kadar sve je apsolutno podređeno tebi kao glumcu. Svi smo tu da bi se ta scena napravila – takva je bila atmosfera. Od samog početka, od prvog dana ja sam rekla da će to da bude fantastično .
Igrali ste negativan lik. Da li kao glumica razmišljate da li da prihvatite ili ne ulogu negativca, i da li je potrebno više glumačkog napora da bi se jedan takav lik opravdao?
Dok nisam pročitala i desetu epizodu, nisam mogla da razumem njene postupke moga lika. Znala koliko je opsednuta mržnjom, koliko se to graniči sa bipolarnim poremećajem kod nje, i koliko je ta želja za osvetom uništava. To mi je kao fenomen bilo interesantno. Ali, dok nisam pročitala desetu epizodu ja sam se dvoumila, zato što mi nije bila najjasnija, nije mi bilo jasno šta ona to radi, zbog čega… Baš je dosta loša, ne mogu da je pravdam. Onda kada sam dobila i tekst desete epizode, onda sam osetila da to želim da radim, da je to za mene nešto drugačije, jedan izlet u nešto novo. To je bila jako teška uloga, tražila je apsolutnu koncentraciju, dobru pripremu i poverenje u reditelja.
Ove godine nije bilo baš neke velike filmske produkcije, ali vi ste igrali u „Stadu“ Nikole Koja, filmu koji je, na neki način dobio kultni status gotovo i dok se nije pojavio u bioskopima. Smatrate li sebe na neki način privilegovanom kada igrate u takvim filmovima ili serijama?
Naravno. Eto naišao je period da ljudi koji su to radili cene to što ja radim i tako su me i zvali. I eto desilo se, „Stado“ je apsolutno bioskopski hit, kao što je i serija „Ubice mog oca“ apsolutni hit u celoj zemlji, samo se priča ko je ubica. Meni, od australijskog ambasadora do čistačice, do službenika na aerodromu svi postavljaju pitanje ko je ubica, tako da mi je baš drago što je tako ispalo. Nekada nešto radite, ali to nema nikakvog odjeka, samo ljubitelji i uža familija znaju da je to izašlo, a nekada se desi da to urodi plodom. Ne znam šta je garancija za uspeh – verovatno se sve nekako mora poklopiti. Ima nekad i kvalitetnih stvari koje prođu nezapaženo, a ovo se sve nekako skockalo i poklopilo.
Ima li nešto novo što radite, što je možda u produkciji ili postprodukciji?
Nastavljam „Ubice mog oca“, mislim da ćemo nastaviti snimanje novih epizoda u maju. Treba da radim jedan film koji se zove „Ajvar“, ali ne znam kada tačno počinje snimanje, a u pozorištu krajem januara počinjemo „Ričarda Trećeg“.
Vi ste prvakinja glumačkog ansambla Narodnog pozorišta. Da li jedna takva nacionalna kulturna institucija ima dovoljno sredstava koja se izdvajaju za njen rad?
Što se tiče para za repertoar u Narodnom pozorištu, apsolutno ima dovoljno, rekla bih da je drugi problem izgled zgrade, pogotovo unutrašnjost koja je potpuno zapuštena. Treba neko da uđe u taolet Narodnog pozorišta da vidi na šta to liči, uvek pomislim kada bi neko gostovao kod nas, šta bi rekao. Eto to je meni strašno, što je toliko zapušteno, a što se tiče para za predstave, u odnosu na druga pozorišta, Narodno pozorište ih ima.
Položaj glumaca je težak, svedoci smo nekih zaista tužnih sudbina, a neki izuzetni glumci najavljivali su i svoj odlazak.
Mislim da je jako težak položaj glumaca, ali ništa nije lakši ni lekarima, pravnicima, ekonomistima i da je to sve nedovoljno za neki normalan život – to je ono što je strašno.
Jedan od izvora zarade za glumce su i reklame. Vas do sada u njima nije bilo.
Tačno je, nisam bila. Apsolutno nemam ništa protiv ako je neka dobra reklama, što da ne. Što se tiče mene, još niko nije dovoljno platio, a ako bude dovoljno platio i ako mi bude odgovarao proizvod, reklamirala bih ga, što da ne.
Položaj kulture i ljudi koji rade u ovoj oblasti je veoma težak. Šta biste poželeli da se pokrene u ovoj novoj godini, da nešto krene nabolje?
Volela bih da kultura postane potreba naših građana i da ljudi koji stvaraju kulturnu politiku promene sistem vrednovanja tako što će više ulagati u kulturu ili dati neke olakšice ljudima koji bi je pomogli novčano. Da li odbijanje od poreza ili ne znam šta, prosto se moraju motivisati, ali pre svega da nam to postane potreba. Nadam se da će neke rijaliti programe zameniti kulturni sadržaji.