Leto u gradu: Tanja Bošković

Glu­ma vas ko­šta ži­vo­ta

Ka­ba­re Ra­de­ta Mar­ja­no­vi­ća sa spe­ci­jal­nom go­šćom Ta­njom Bo­ško­vić iz­ve­den je u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci sre­di­nom ju­la, u okvi­ru Po­zo­ri­šnog le­ta „Tra­go­vi“. Pred­sta­va na du­ho­vit i iro­ni­čan na­čin go­vo­ri o sta­rim, ali i o ovim no­vim vre­me­ni­ma ko­ja bur­no pro­ži­vlja­va­mo. Go­sto­va­nje Ta­nje Bo­ško­vić u gra­du na Sa­vi bi­lo je po­vod i za raz­go­vor za M no­vi­ne.

M NO­VI­NE: Ko­ji put na­stu­pa­te pred mi­tro­vač­kom pu­bli­kom?
TA­NJA BO­ŠKO­VIĆ: Ja sam ov­de ve­o­ma pu­no go­sto­va­la. Čak imam i pri­ja­te­lje. Mi­trov­ča­ni su jed­na vas­pi­ta­na pu­bli­ka ko­ja ima is­ku­stva sa po­zo­ri­štem i to je ono što je le­po.

O če­mu go­vo­ri Ka­ba­re?
Ova ver­zi­ja Ka­ba­rea je sve naj­bo­lje spo­je­no od ne­ko­li­ko ka­ba­rea. Ra­de je du­ho­vit i ča­ro­ban, div­no je na­stu­pa­ti sa njim. Ov­de sta­je i na­ša mla­dost i na­še sred­nje do­ba, po­la na­šeg ži­vo­ta, ali na du­ho­vit na­čin.

Vi ste jed­na od na­ših naj­ce­nje­ni­jih glu­mi­ca. Ka­ko sa ove dis­tan­ce gle­da­te na Va­še pro­fe­si­o­nal­ne po­čet­ke?
Kao kraj­nje idi­lič­ne, u od­no­su na ovo što je do­šlo sa­da. Ja ne mo­gu ni da za­mi­slim šta bi se de­si­lo da sam na­le­te­la na ovo šta se sa­da de­ša­va, to jest na tu stra­šnu iz­lo­že­nost pro­da­ji i ku­po­vi­ni. To da ova dr­ža­va ne za­po­šlja­va mla­de glum­ce ne­go ih ta­ko bez­oč­no upo­tre­blja­va u raz­ne svr­he. Ja imam ćer­ku gu­mi­cu i ve­o­ma sam ne­sreć­na zbog okol­no­sti u ko­ji­ma ona od­ra­sta kao umet­nik. To je pot­pu­no ne­pod­no­šlji­vo. Ve­o­ma sam lju­ta na sve one ko­ji su od­go­vor­ni za ta­kvo sta­nje u ce­loj kul­tu­ri. Po­na­ša­ju se ka­ba­da­hij­ski pre­ma bo­ži­jim da­ro­vi­ma. Sta­nje u kul­tu­ri je ka­ta­kli­zma. Ni­kad ova­ko ni­je bi­lo. Bi­lo je stra­šnih stva­ri, ja se se­ćam kad su gla­ve lju­di­ma le­te­le zbog po­gre­šne re­či ili raz­li­či­tog mi­šlje­nja. U ve­li­koj ze­mlji, Ju­go­sla­vi­ji, u ko­joj sam ja sta­sa­va­la, ni­je bi­lo la­ko. Bi­lo je lju­di ko­ji ni­su uspe­va­li. Ne mo­gu da se ža­lim, u mo­je vre­me su i pro­fe­so­ri bi­li da­le­ko ozbilj­ni­ji, mi smo pro­la­zi­li jed­nu za­i­sta dril i ozbilj­nu ško­lu, što se do da­na da­na­šnjeg i po­ka­za­lo. Ni­ko od nas ni­je blje­snuo, sa­mo jed­no le­to igrao i to se za­vr­ši­lo. Svi tra­je­mo pre­ko 40 go­di­na.

Ka­ko Vi de­fi­ni­še­te uspeh, šta za Vas zna­či bi­ti uspe­šan i ostva­ren čo­vek?
Mi­slim da je to kraj­nje ne­bit­no. Je­di­na ka­te­go­ri­ja ko­ju pri­zna­jem je da si čo­vek ili ni­si čo­vek. Uspeh je kraj­nje re­la­ti­van. Ja sam ima­la i ve­li­ke uspe­he i ve­li­ke pa­do­ve. Uspeh je pre­ži­ve­ti, od­go­ji­ti de­cu, bi­ti do­bra ćer­ka, se­stra, do­bar čo­vek. Sva­ko­dnev­na su is­ku­še­nja, ko pre­ži­vi to, da pri­sta­ne na se­be ta­kvog ka­kvog je­ste, da ne obru­ka svo­je pret­hod­ni­ke ni one ko­ji do­la­ze po­sle, to je je­di­ni uspeh. Ja sa­mo mi­slim o de­ci ko­ja će do­ći kroz 2.000 go­di­na, da njih ne obru­kam, da ne obru­kam svo­je pre­zi­me. Da sam po­zna­ta, baš me bri­ga. Re­zi­stent­na sam na su­je­tu. Za­bo­ra­vi su­je­tu ina­če ni­čem do­brom te ta ista su­je­ta do­ve­sti ne­će. Sve ono što se u 21. ve­ku pro­gla­ša­va za uspeh, sve to pre­zi­rem iz dna svo­je du­še. Ako sam usre­ći­la ne­kog, to je uspeh.

Ka­ko ste re­a­go­va­li na kri­ti­ke ka­da ste bi­li na po­čet­ku ka­ri­je­re, a ka­ko re­a­gu­je­te sa­da?
Mir­no, vi­še se ne uz­ne­mi­ra­vam. Na po­čet­ku sam tu­žna bi­la, a po­sle bi­lo mi je va­žno šta mi­sli moj pro­fe­sor glu­me Pre­drag Baj­če­tić, ma­da ni­sam pri­hva­ta­la sve što mi je go­vo­rio, jer je on če­sto go­vo­rio ne­ga­tiv­no o onom što sam ra­di­la. Ali sam to ozbilj­no uzi­ma­la u ob­zir i kat­kad ko­ri­go­va­la to, na šta mi je on obra­tio pa­žnju. Bi­lo mi je va­žno šta je go­vo­rio Ći­ri­lov, to sam isto sa re­zer­vom pri­ma­la i ve­o­ma pa­žlji­vo slu­ša­la. I dan da­nas sa ne­kim od ko­le­ga raz­go­va­ram o to­me šta ra­dim i ka­ko ra­dim. Va­žno mi je šta oni mi­sle. Raz­go­va­ram sa svo­jom de­com, sa svo­jom ćer­kom i sta­lo mi je do nje­nog mi­šlje­nja. Sta­lo mi je do to­ga ka­ko ona vi­di i ču­je to što ra­dim.

Igra­li ste sa ćer­kom u fil­mu „Pe­ti lep­tir“. Ka­kvo je to za Vas bi­lo is­ku­stvo?
Ni­smo ima­le di­rekt­ne sce­ne. To je te­ško, ima­le smo iste ulo­ge. Ona je igra­la me­ne mla­du a ja nju sta­ru. To je za­ni­mlji­vo kad ra­di­te u istom prav­cu. Da­će Bog, igra­će­mo mi za­jed­no. Vo­le­la bih. Svi mi­sle da glu­mač­ka de­ca ima­ju pro­tek­ci­je, to ni­je isti­na. Na­pro­tiv. Mo­ja ćer­ka je pro­ži­ve­la te­šku ši­ka­nu, upra­vo za­to što je mo­ja ćer­ka. Žao mi je što je pla­ti­la te­šku ce­nu za to, ali sa­mim tim što ni­je pre­cr­kla od tog, zna­či da je oja­ča­la.

Ka­ko ste se sna­šli u ulo­zi Šar­lo­te u Berg­ma­no­voj „Je­se­njoj so­na­ti“ s ob­zi­rom da je to ne­što dru­ga­či­je od onog, na če­ga smo na­vi­kli da Vas gle­da­mo?
To je lo­gi­čan sled, kao što sam u me­đu­vre­me­nu igra­la „Su­ze su ok“. Ne­što što ni­je li­či­lo ni na šta na če­ga je pu­bli­ka do­sad na­vi­kla. Ja vo­lim ko­me­di­ju, do­sta sam igra­la ko­me­di­je. Ovo je ne­što pot­pu­no dru­go. Ja sam sa Ja­go­šem Mar­ko­vi­ćem pr­vi put to ra­di­la sa­da i zna­la sam da mi pred­sto­ji jed­no ozbilj­no i no­vo is­ku­stvo. Mi­slim da je i nje­mu ovo is­ku­stvo bi­lo va­žno. Da mu ni­je bi­lo la­ko sa mnom, pro­či­ta­la sam da ni Berg­ma­nu ni­je bi­lo la­ko sa In­grid kad su sa­ra­đi­va­li. Shva­ti­la sam, či­ta­ju­ći to, da sam ima­la istu za­blu­du o ži­vo­tu ka­kvu je ima­la In­grid. Ja bih to, da me je pu­stio, igra­la pot­pu­no dru­ga­či­je, ali me ni­je pu­stio. Iz­bo­ri­la sam ne­ke va­žne bit­ke i to mi je ve­o­ma pri­ja­lo. Vr­lo mi pri­ja što se to sad sve sle­že. Ja sam se raz­bo­le­la ra­de­ći ovaj ko­mad i za­vr­ši­la u bol­ni­ci. To ni­je la­ko. Ja sam shva­ti­la da na­si­lje ko­je vr­ši­mo kao glum­ci nad svo­jim te­lom i nad svo­jim du­hom, ni­je la­ko za pre­ži­ve­ti. Glu­ma vas ko­šta ži­vo­ta.

Na če­mu ste tre­nut­no an­ga­žo­va­ni?
U po­sled­nja dva me­se­ca sam od­ra­di­la dve pre­mi­je­re. Bi­la sam u Bu­dvi, ima­li smo tu pred­pre­mi­je­ru pred­sta­ve „Je­se­nja so­na­ta“, ži­vim na toč­ko­vi­ma. Pre če­ti­ri go­di­ne sam oti­šla u pen­zi­ju, ali ni­kad ovo­li­ko ni­sam ra­di­la. Iza­šle su i „Pri­ma­do­ne“ u ma­ju me­se­cu, Ir­fran Men­sur je re­ži­rao. Od umo­ra ni­sam zna­la gde uda­ram. Usko­ro ću ra­di­ti no­vi ko­mad. Sva­ka­ko, uvek sam za­po­sle­na, ra­dim sa so­bom, valj­da mi je to krst.
Sa­nja Sta­ne­tić