Željka Avrić, književnica

Čitaoci da­ju za­vr­šnu reč

Želj­ka Avrić, sad već afir­mi­sa­na knji­žev­ni­ca, pro­mo­vi­sa­la je svo­ju pe­tu po re­du zbir­ku pe­sa­ma ko­ja no­si na­ziv Je­sam. Knji­ga je pred­sta­vlje­na ši­roj pu­bli­ci u pe­tak, 24. ju­na u mi­tro­vač­koj Bi­bli­o­te­ci Gli­go­ri­je Vo­za­ro­vić.
Želj­ka je autor­ka pet knji­ga. Pr­va knji­ga Por­tret je ob­ja­vlje­na 2001. go­di­ne, a iz­da­vač je Bran­ko­vo Ko­lo iz Srem­skih Kar­lo­va­ca, Zve­zdar­ni­ca joj je dru­ga knji­ga ko­ja je iza­šla 2004. go­di­ne u iz­da­nju Pro­svje­te, dok su po­sled­nje tri knji­ge iza­šle u in­ter­va­lu od 2013. do 2016. go­di­ne. To su Mar­gi­na­li­je, Vre­me­nik i Je­sam i sve ih je iz­dao no­vo­sad­ski Pro­me­tej.

M NO­VI­NE: Oda­kle lju­bav pre­ma po­e­zi­ji?
ŽELj­KA AVRIĆ: Ve­ći­na lju­di ko­ja se ba­vi pi­sa­njem upo­tre­blja­va fra­zu da pi­še još od de­či­jih i škol­skih da­na, a to je za­i­sta isti­na. Ono što je za­ni­mlji­vo kod me­ne je to da me je moj ujak upu­tio na pi­sa­nje, kroz po­e­zi­ju naj­ve­ćeg li­ri­ča­ra Ser­ge­ja Je­se­nji­na i ve­ro­vat­no je to bio je­dan do­bar pri­mer ko­ji sam ja do­bi­la na vre­me, ta­ko da sam ja od mog uja­ka na­sle­di­la i raz­vi­la taj pe­snič­ki gen. Pi­sa­la sam i kroz gim­na­zij­ski i stu­dent­ski pe­ri­od, po­ma­lo ob­ja­vlji­va­la. U mom pe­snič­kom stva­ra­la­štvu na­pra­vi­la sam i jed­nu pa­u­zu, ko­ja je pred­sta­vlja­la ne­ku vr­stu aku­mu­la­ci­je ose­ća­nja i mi­sli. To je bio pe­ri­od ka­da sam za­sni­va­la po­ro­di­cu, ro­di­la de­cu, a ka­da su de­ca po­sta­la sa­mo­stal­ni­ja, vra­ti­la sam se pi­sa­nju i po­če­la da ob­ja­vlju­jem.

Ko­ji su Vam bi­li knji­žev­ni uzo­ri na po­čet­ku Va­šeg knji­žev­nog stva­ra­la­štva, ko­ga ste naj­ra­di­je či­ta­li, a ko­ga da­nas či­ta­te?
Srp­ska knji­žev­nost je za­i­sta pre­pu­na div­nih pe­sni­ka. Ono što je me­ne naj­vi­še pri­vu­klo i ono što sma­tram vr­hom srp­skog pe­sni­štva je ce­la srp­ska mo­der­na, ro­man­ti­zam, La­za Ko­stić i nje­go­va San­ta Ma­ria del­la Sa­lu­te, Dis, Na­sta­si­je­vić, De­san­ka Mak­si­mo­vić, po­e­zi­ja Cr­njan­skog, Mi­o­drag Pa­vlo­vić, Bran­ko Milj­ko­vić, Vas­ko Po­pa. Čo­vek ko­ji me­ne i dan da­nas odu­še­vlja­va svo­jim so­ne­ti­ma je Ste­van Ra­ič­ko­vić, Mi­lo­sav Te­šić, Da­rin­ka Je­vrić, Mi­li­ca Ba­krić. Ima tu i stra­nih pe­sni­ka, ali s ob­zi­rom da sam ja po stru­ci pro­fe­sor srp­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti ipak se vi­še ba­zi­ram na pi­sce srp­ske knji­žev­no­sti.

Pi­še­te naj­če­šće slo­bod­nim i ve­za­nim sti­hom. Iz kog raz­lo­ga?
Je­ste. Pi­šem i ri­mo­va­nu po­e­zi­ju. Iz­bor for­me za­vi­si od sa­me te­me pe­sme, mo­ti­va. To se sa­mo na­met­ne. Po­što sam ro­đe­na u Ba­nja­lu­ci i pe­sme ko­je po­sve­ću­jem maj­ci i za­vi­ča­ju uglav­nom pi­šem u slo­bod­nom sti­hu ije­ka­vi­com. Mi­sa­o­nu li­ri­ku ko­ju okre­nem vi­še čo­ve­ku i sve­tu u nje­mu i oko nje­ga, pi­šem u ve­za­nom sti­hu i eka­vi­com.

Da li po­sto­ji ne­ki lajtmo­tiv ko­ji se pro­vla­či kroz sve Va­še knji­ge?
Ima pu­no lajt mo­ti­va ko­ji se pro­vla­če kroz mo­je knji­ge. To su mo­tivi za­vi­čaj­no­sti, maj­ke, lju­ba­vi. Lju­bav je ce­lo­kup­no i sve­o­bu­hvat­no ose­ća­nje. Ona mo­že bi­ti pre­ma ži­vo­tu, čo­ve­čan­stvu, knji­zi, de­ci. Mo­žda je ta te­ma lju­ba­vi naj­vi­še pri­sut­na u mo­joj po­sled­njoj knji­zi Je­sam.

Va­še pe­sme su pri­lič­no emo­tiv­no iz­ra­žaj­ne i to­ple, na­ro­či­to one ko­je ste po­sve­ti­li ro­di­te­lji­ma i de­ci.
Je­ste, po­ro­di­ca je moj iz­vor sna­ge, iz­vor sta­bil­no­sti. Nji­ma je sve po­sve­će­no, ta­ko da je to ne­što što je po­sve nor­mal­no. Po­e­zi­ja da bi bi­la pra­va li­ri­ka mo­ra da ima emo­ci­ju, u isto vre­me da bi ne­što po­ru­či­la ona mo­ra da ima i mi­sao.

Do­bit­nik ste mno­gih na­gra­da. Ko­ja Vam je naj­zna­čaj­ni­ja?
Na­gra­de ja­ko pri­ja­ju, ali i oba­ve­zu­ju. Kao i sva­kom čo­ve­ku, pri­ja vam da ce­ne ono što ra­di­te, ali u su­šti­ni čitaoci su ti ko­ji da­ju za­vr­šnu reč, ni­ka­ko ži­ri.

Šta je spe­ci­fič­no za Va­še pe­sme?
Mi­slim da se sva­ki či­ta­lac mo­že pro­na­ći u ne­koj mo­joj pe­smi. Ono što je mo­žda spe­ci­fič­no za me­ne je da ja pi­šem i u mu­škom ro­du, iz per­spek­ti­ve star­ca i per­spek­ti­ve de­te­ta, ni sa­ma ne znam za­što je to ta­ko. Mi­slim da to bi­ra sa­ma te­ma­ti­ka, to je ono što se zo­ve pe­snič­ka slo­bo­da.

Ko­li­ko vre­me­na je po­treb­no za na­sta­ja­nje jed­ne zbir­ka?
Za pe­smu po­sto­ji vre­me sa­zre­va­nja i vre­me pi­sa­nja. To su dva raz­li­či­ta pro­ce­sa. Če­sto se de­si da pe­sma mno­go du­že sa­zre­va ne­go što na­sta­je. To je za­i­sta in­di­vi­du­al­no, od pe­sme do pe­sme, od ide­je do ide­je, uti­ca­ja na to ima i vre­me, men­tal­no sta­nje. Moj stav je da ne tre­ba da pi­šem po sva­ku ce­nu ne­go on­da ka­da imam ne­što da ka­žem, da ni­je bi­tan broj knji­ga ne­go kva­li­tet. Po­sled­nja zbir­ka Je­sam na­sta­je od 2012. go­di­ne. Pr­ve pe­sme su ta­da na­pi­sa­ne, a ob­ja­vlje­na je ove go­di­ne. U tom vre­men­skom raz­do­blju sa­zre­la je me­ni ide­ja za zbir­ku pe­sa­ma Vre­me­nik po uzo­ru na Knji­gu po­sta­nja, iz­de­lje­na po da­ni­ma ka­ko je Bog stva­rao svet, po ključ­nim mo­ti­vi­ma, pred­me­ti­ma, po­ru­ka­ma. Ova zbir­ka je na­sta­la za osam me­se­ci.

Šta Vam ka­žu či­ta­o­ci?
Uglav­nom su po­zi­tiv­ni ko­men­ta­ri, ali ima i do­bro­na­mer­nih kri­ti­ka ko­je mi upu­ću­ju struč­nja­ci i mo­ji re­cen­zen­ti. Sve su to do­bro­na­mer­ne kri­ti­ke ko­je su na od­re­đen na­čin po­bolj­ša­le kva­li­tet mo­jih pe­sa­ma. Ono što je me­ni in­te­re­sant­no je to da se svi­ma svi­đa­ju dru­ga­či­je pe­sme. Sva­ko ima ne­ko svo­je vi­đe­nje i svoj ukus. Ono što je ja­ko bit­no za pe­sni­ka je da on mo­ra da bu­de do­bar maj­stor, da ima ve­šti­nu stva­ra­nja pe­sme i grad­nje sti­ha, jer ni­je la­ko pi­sa­ti pe­sme. U pe­smi sva­ka reč mo­ra da ima svo­je me­sto i svo­je oprav­da­nje.

Po če­mu se Va­ša naj­no­vi­ja knji­ga raz­li­ku­je od pret­hod­nih?
Mo­ja sva­ka zbir­ka je raz­li­či­ta, ono što ka­rak­te­ri­stič­no za sve mo­je zbir­ke je jed­na struk­tu­ra, što su ta­ko­đe uoči­li mo­ji re­cen­zen­ti. Sve mo­je zbir­ke ima­ju dram­sku for­mu, ob­li­ku­je ih pro­log, epi­log i gru­pi­sa­ne su po ci­klu­si­ma. Ono što je ka­rak­te­ri­stič­no za mo­ju po­sled­nju zbir­ku je­ste da se ci­klu­si zo­vu Bo­je, Če­žnje, Sve­tlo­sti, Sen­ke i Zvu­ci. Na­zi­vi ci­klu­sa se na­do­ve­zu­ju na pe­sme. Ova zbir­ka je zbir­ka u ko­joj naj­vi­še po­ni­rem u se­be kao in­di­vi­duu.

Da li pla­ni­ra­te usko­ro i no­vu zbir­ku pe­sa­ma?
Pla­ni­ram i da­lje da na­sta­vim sa pi­sa­njem. Še­sta zbir­ka je već u na­sta­ja­nju. Imam kom­plet­nu ide­ju ka­ko će ona da iz­gle­da i po­no­vo će bi­ti ne­što sa­svim no­vo, jer sva­ka mo­ja zbir­ka je raz­li­či­ta od pret­hod­ne. Nji­ho­va slič­nost je u dram­skoj for­mi. Me­ni je pi­sa­nje po­sta­la po­tre­ba i vi­dim da na­i­la­zim na do­bar od­ziv pu­bli­ke, što mi je i naj­va­žni­je.
Sa­nja Sta­ne­tić