MALO IZOŠTRENO

Dvostruki život srpskih glasača

Nastavak zapadnjačke oružane agresije u „mekom“ vidu toliko je intenzivan i obuhvatan da svako državno rukovodstvo Srbije, suočeno sa prividnom bezizlaznošću, bira da sve ono što mora da uradi izgleda kao da baš tako želi da uradi. Posledica toga su glasači iškolovani za život u pretvaranju i postupanju koje šematska politička analitika ne može da razume
Nakon posete ukrajinskog predsednika Srbiji, znatan deo regionalnih i prozapadnih medija u Srbiji poradovao se što je Srbija sama sebi namakla gnev Rusije. Hladni i samoproglašeno nepristrasni analitičari odmah su strasno predvideli rusko puštanje Vučića niz vodu i poskupljenje ruskog gasa, a živopisni beli mag i prorok Lav Geršman na podkastu Balkan info, videći vezu između interesa Ukrajine i skore proizvodnje dronova u Srbiji, nije isključio mogućnost da srpska fabrika postane legitimna meta ruskih dalekometnih raketa. Ali, umesto kritike i ljutnje na Aleksandra Vučića, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, za koga nije potrebno napominjati da je u potpunoj saglasnosti sa Putinom, izrazio je razumevanje za događaj koji je izazvao svetsku pažnju: „Predsedniku Vučiću nije lako. On je iskusan političar i privržen je evrointegracijama. Ali, u ovoj fazi EU mu se ruga, jednostavno ga ucenjuje. Oni kažu: da, Srbija već dugo čeka, ubrzaćemo pregovore kada ispunite dva glavna zahteva. Prvi je – priznajte nezavisnost Kosova. I drugi – podržite sve naše odluke koje se tiču Rusije. On hrabro trpi taj pritisak daleko duže od godinu dana. Rusija prodaje Srbiji gas po povoljnim cenama i nikada ništa ne traži od Srbije, osim onog što bi bilo neprihvatljivo, a to je da Srbija učestvuje u naoružavanju Ukrajine. Predsednik Vučić je doneo posebnu odluku kojom se takve aktivnosti zabranjuju. A pristanak na napadne zahteve Vladimira Zelenskog da bude primljen predstavlja verovatno nameru Vučića da donekle oslabi pritisak EU. Taj pritisak je drzak i osion. Ponašaju se kao da već imaju četvrti rajh.“
Istina, šef ruske diplomatije dodao je da bi Moskva želela da čuje reakciju Beograda povodom pitanja koje je nemački novinar Mihael Martens postavio predsedniku Ukrajine („šta mi Evropljani možemo konkretno da uradimo da pomognemo vama da ubijete više ruskih vojnika“). Velemajstor diplomatskog jezika, Lavrov nije obavezao srpskog predsednika da izjavi nešto manje uvijeno nego što je izjavio kao odgovor na Martensovo pitanje („što se tiče ubijanja, ja se nadam da će ubijanje da prestane“), samo je poručio šta bi Rusiji bilo drago da čuje, ali neće biti posledica i ako to ne čuje. Skoro je izvesno da neće čuti to što želi da čuje, jer postoje uši o čijoj osetljivosti Srbija mora da vodi računa.
U pozadini ovakvog razumevanja posete koja ne raduje Rusiju je svest o sličnosti odnosa zapadnih zemalja prema Rusiji i Srbiji. Naime, nema nikakve sumnje da je „koalicija voljnih“, dok se još nije tako zvala, isprovocirala rusku intervenciju u Ukrajini i preko nje ušla u proksi rat sa Rusijom. Ako je do 2022. to i ličilo samo na huškanje Ukrajine, danas se zapadnjačko upravljanje ratom i njegovo održavanje ne samo dobro vidi nego se više i ne poriče. U Ukrajini je na jednoj strani Rusija, a na drugoj preslikane koalicije iz 1812, 1914. i 1941. godine. Ovu očiglednost ne menja mnogo činjenica što u Ukrajini nema zapadnjačkih divizija, jer je na frontu zapadnjačko sve drugo osim iscrpljenih ukrajinskih vojnika. Naše je sve od novca za plate do gvožđa, baruta i satelita, vaše je samo da ginete i preživite u nužnom broju, da održavate rat dok mi ne militarizujemo svoje narode za konačni napad na Rusiju oko 2030.
Takođe nema nikakve sumnje da je i Srbija pod snažnom agresijom zapadnih zemalja, najpre oružanom 1999. radi otimanja petnaest procenata njene teritorije, a potom nastavkom agresije u „mekom“ vidu koji pravno formalizuje oružano otimanje Kosova, i koji vrši kulturno i političko preoblikovanje društva sa ciljem da ono prihvati otimanje južne pokrajine kao prirodno i pravično. Nastavak agresije u „mekom“ vidu toliko je intenzivan i obuhvatan da svako državno rukovodstvo Srbije, suočeno sa prividnom bezizlaznošću, bira da sve ono što mora da uradi izgleda da baš tako želi da uradi. Posledica takvog izbora je obeshrabrujuća: čak i nagrada za desuverenizaciju prima se u vidu dalje desuverenizacije!
Ako se, povodom posete Zelenskog, najomraženijeg stranog političara u Srbiji, zapitamo šta pokreće ili primorava srpskog predsednika da postupa suprotno volji građana od kojih mu zavisi pobeda na jesenjim izborima i suprotno predstavi, koju pred građanima gradi o sebi tokom cele svoje političke karijere, doći ćemo do odgovora koji priču o suverenosti srpske spoljne politike, blago rečeno, ne podržava. Predsednik to, razume se, neće priznati. Ako bi priznao, ispred njega bi nadalje išla deklarisana pritvornost koja nikome ne bi mogla da liči na osornost i koja ne bi bila dobra za opis jednog vođe. Ne bi bila dobra ni za njega, ni za narod kome je, kao hleb nasušni, potreban vođa. Ne bi bila dobra čak ni za briselske „meke“ agresore, jer i oni kod svoje javnosti knjiže više koristi od nezavisnog nego od skrušenog srpskog predsednika.
Radovanja u regionalnim i srpskim proevropskim medijima, što je predsednik Vučić organizovanjem posete Zelenskog Srbiji pred skore srpske izbore navukao na sebe, osim ruskog gneva, i razočarenje pretežno rusofilnih birača koji mrze Zelenskog samo za tri-četiri procenta manje nego što ga mrze Rusi, nemaju uporište u srpskoj stvarnosti. Predsednik Srbije je valjda jedini aktivni političar koji uživa luksuz da, neposredno pred izbore, svoje glasače može da nervira odlukama koje oni ne vole, ne rizikujući da će ga napustiti. To su glasači koje su zapadnjačka oružana agresija i njeno produženo trajanje u „mekom vidu” iškolovale za život u pretvaranju i postupanju koje šematska politička analitika ne može da razume. Oni će u anketama ubedljivo biti protiv pristupanja Evropskoj uniji, još ubedljivije protiv pristupanja NATO-u, ali će glasati za Vučićevu stranku koja je već podigla stepen usaglašenosti svoje spoljne i bezbedonosne politike sa zajedničkom politikom Evropske unije na 67 odsto!
Dragorad Dragičević