MALO IZOŠTRENO

Prvorazredni cilj narativa o ruskoj opasnosti

Pisac i novinar Mihael Martens, kada je ukrajinskom predsedniku u Beogradu postavio pitanje „šta mi Evropljani možemo konkretno da uradimo da pomognemo vama da ubijete više ruskih vojnika”, svakako poznaje novinarski kodeks i svakako je svestan da se u pristojnom novinarstvu ovakvo pitanje ne postavlja. Ali za njega je profesionalni kodeks, pošto više nije na snazi ni u Nemačkoj, postao nebitan u odnosu na prioritet ustanovljavanja narativa o ruskoj pretnji njegovoj zemlji, a time i Evropi. Nebitno je što Martens izvesno poznaje istoriju Prvog i Drugog svetskog rata, što mu je poznato učešće nemačkih oficira u vojsci carske Rusije u nanošenju poraza Napoleonu i učešće nemačkih guvernanti u vaspitavanju ruskog plemstva, nebitno je što ga takvo pitanje sramoti u neznačajnoj Srbiji i neznačajnoj svetskoj javnosti. Bitno je da ispolji zov mržnje prema Rusiji, da odgovori na vapaj za revanšizmom njegovih nacističkih predaka, strašno napaćenih u opsadi Lenjingrada.
Nemačka javnost je pod velikim pritiskom narativa državnog rukovodstva o opasnoj ruskoj pretnji po, ni manje ni više, opstanak Nemačke, ali ipak ona ne veruje u njega. To se vidi po rekordno niskoj popularnosti kancelara Merca, glavnog nosioca priče o ruskoj pretnji, i rekordnoj popularnosti Alternative za Nemačku, koja zagovara normalizaciju odnosa sa Rusijom. Čak ni pristrasno pisana germanocentrična istorija ne beleži da su Rusi kretali da osvoje Nemačku. Čak i prosečno obrazovani Nemci znaju da Rusija nema dovoljno stanovnika ni za svoju teritoriju i za svoja neizmerna prirodna bogatstva, i da Nemačka nema ništa što bi moglo da motiviše Ruse na agresiju. Ako mali procenat Nemaca podržava narativ o ruskoj pretnji, to dolazi iz lojalnosti prema državnom rukovodstvu i iz osećaja povređenosti usled poraza od Rusa u dvama svetskim ratovima koje su upravo Nemci pokrenuli.
Ali nepoverenje nemačkog naroda u narativ nemačke vlade je tipično nemački pasivno, neškodljivo za nosioce vlasti, usled čega vlada ima širok prostor da neprihvaćeni narativ o ruskoj pretnji Nemačkoj koristi kao temelj za prelazak na ratnu privredu koja treba da pripremi Nemačku za odsudni sukob sa Rusijom. Svaki poslenik u medijima koje vlada posredno kontroliše mora da se drži narativa o ruskoj pretnji, i mora da doprinosi njegovom prihvatanju. Bezmalo svaki javni delatnik kome su otac ili deda po ubeđenju pripadali nacizmu ima obavezu da mrzi i dehumanizuje Ruse i da javno teži nemačkom revanšu za dva ratna poraza od Rusa.
Za našu nemoć da pisca biografije Ive Andrića, Mihaela Martensa, povežemo sa Mihaelom Martensom koji je ukrajinskom predsedniku postavio bestidno pitanje, kriv je naš principijelni i moralni pristup slučaju. U nemačkoj stvarnosti, međutim, pisac i novinar Mihael Martens postavio je u Beogradu funkcionalno pitanje, pitanje u potpunom skladu sa mestom Rusije i Rusa u nemačkom državnom narativu o neizbežnom ratu sa Rusijom.
U potrebi da odgovori na krik predaka za revanšiznom, ili u potrebi da ostane na budžetu redakcije upregnute u državni narativ o Rusima i Rusiji, Martens previđa da su Rusi i Rusija drugorazredni cilj u odnosu na prvorazredni cilj suspendovanja demokratije u Nemačkoj radi održanja nepopularne političke elite na vlasti. Martensa ne opravdava mogućnost da nenamerno previđa prvorazredni cilj: novinar iz velikog novinarstva i pisac iz velikog kulturnog nasleđa i velikog naroda ne bi trebalo da tako nešto ne vidi. Nemačka vlada ne krije planove da najpopularniju stranku u Nemačkoj i verovatnog pobednika na idućim izborima, koja zagovara normalizaciju odnosa sa Rusijom, proglasi opasnom po državu i onemogući je da učestvuje na izborima. Vlast je već u velikom poslu jačanja obaveštajnih službi zbog „sve većih pretnji stranih država, posebno Rusije“, koje će građanske slobode ograničiti na sličan način kao što je to Gestapo učinio u godinama pred Drugi svetski rat. Već mesecima se raspravlja o merama koje bi nemačkoj spoljnoj obaveštajnoj službi i službi za zaštitu ustavnog poretka dale ovlašćenja za pristup digitalnim komunikacijama, za prikupljanje podataka i sprovođenje aktivnih operacija radi „sprečavanja napada“. Nemački ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Dobrint rekao je da će upotreba veštačke inteligencije u otkrivanju neprijateljskih namera uneti revolucionarne promene u bezbednosti Nemačke. Razume se, nepouzdani će biti traženi među građanima Nemačke.
Šta će biti sa drugorazrednim ciljem koji sada prividno izgleda kao prvorazredni? Kada se posrnula privreda pridigne na ubrzavajućoj proizvodnji oružja i kada redukovane građanske slobode postanu patriotski standard, neće biti nemoguće da šire mase podrže političku elitu. Kad se proizvede mnogo naprednog oružja, kada nemačka vojska izraste u najveću evropsku vojsku, kada se oko Nemačke okupe saveznici sa nacističke mape Evrope i kada dugovi pristignu na naplatu, prvorazredni cilj biće već ostvaren, i drugorazredni će prirodno izbiti na prvo mesto. Baš kako se dogodilo pred Drugi svetski rat.
Iako se Martens svojim nakaznim pitanjem ukrajinskom predsedniku delegitimisao kao intelektualac, njegov ispad ipak može da nagovesti ideološki trend kod nemalog broja Nemaca od kojih bismo mogli očekivati kritičko promišljanje o najbližoj budućnosti. I nemački intelektualci su ljudi koje nadzor tajnih službi može uplašiti, i koji mogu biti popustljivi prema državnom zadatku da se mrze Rusi i Rusija. Nemački vladin projekat mržnje prema Rusima i Rusiji, koji treba da dovede do redukcije građanskih prava u društvu, podrazumeva da mržnja bude voljena. Ona će, uz pomoć tajnih službi, neprekidno da prebrojava svoje redove, da obilazi i ohrabruje kolebljive koji su još skloni traženju razloga za mržnju i njihovom proveravanju.
Za one koji načine prvi korak mržnja ima lepe reči. Srbija je pohvaljena za ono što se mržnji učinilo kao prvi korak, to jest topao prijem Volodimira Zelenskog, a njen stav da neće uvoditi sankcije Rusiji mržnja uzima kao privremeno nećkanje Srbije da napokon usklikne njenoj zastavi. Bravo, Srbijo, tapšu nas po ramenu, načinila si prvi korak, ohrabri se i za drugi koji ćeš, razume se, morati da platiš skupljim energentima, jer pod zastavom mržnje ne može da se služi džabe.
Dragorad Dragičević