REPORTAŽA

Decenijama na evropskim drumovima: Vesna iz Velikih Radinaca, profesionalni vozač

Od svih žena koje su prošle strogu nemačku obuku, svetska putnica iz Velikih Radinaca prva je dobila posao profesionalnog vozača. Kaže da je autobus lakše voziti, pod uslovom da imaš dobre živce. Kamion je za žene teže iskustvo. Toliko voli da vozi, da joj ne treba godišnji odmor. Kad želi da se odmori Vesna sedne u auto i provoza se do mesta koje joj prija.
Putevi koji vode ostvarenju mladalačkih želja neretko su opterećeni raznim krivinama i zastojima. Jednim od takvih svojevremeno je krenula i Vesna Pilgrim, rođena Njitraj. Životna želja hrabre i uporne žene iz Velikih Radinaca od malih nogu bila je automehanika, a čudnim putevima, posredstvom kuvarskog zanata koji je stekla u Nemačkoj, došla je do zvanja profesionalnog vozača i bezmalo trideset godina provela je za volanom kamiona, gradskog i međugradskog autobusa. Posle privremenog boravka u svojim Radincima gde se pre nekoliko godina nastanila sa suprugom Markusom, ovih dana ponovo se otisnula put Nemačke, gde će raditi kao lični vozač putničkog automobila. Za razliku od Vesne, koja još uvek „mota“ u krivinama svog životnog i profesionalnog puta, njen suprug, rođeni Nemac, ostao je u mirnom sremačkom selu uživajući u penzionerskim danima.
U poslednjoj godini „osamdesetih“, iz privatnih razloga i podstaknuta borbom za egzistenciju, u svojoj 28. godini Vesna odlazi na privremeni rad u Nemačku. Jednu košulju, tašnicu i pet boksova cigareta, koje je tada ponela, nikad nije izbacila iz sećanja. Brigu o podizanju dece privremeno je preuzela Vesnina majka. Nastanila se najpre u malom mestu blizu Marburga. Tamo nailazi na vrlo korektne poslodavce iz porodice Lang. Angažovana je u kuhinji njihovog porodičnog pansionskog i ugostiteljskog kompleksa. Prethodno je završila zanatsko školovanje i postala profesionalni kuvar sa dodatnom kvalifikacijom za mesarski posao. Vesnin poslodavac imao je veliko poverenje u svoju radnicu, iskazujući spremnost da joj pomogne i ispuni želje, a one su išle u pravcu automehaničarskog zanata. Međutim, svi konkursi za automehaničarsku obuku isključivali su žene, jer su traženi posebni uslovi. U jednom trenutku, 1997. godine preko zvaničnog državnog zavoda za zapošljavanje objavljen je konkurs za profesionalne vozače. Svetska legenda Formule 1 Mihael Šumaher bio je pokrovitelj akcije angažovanja 40 žena, koje bi stekle profi vozačku kvalifikaciju. U prvom navratu Vesna je, verovatno kao strankinja, odbijena. Požalila se gazdi Loti, a on na prvu ruku nije pokazao reakciju. Posle petnaestak minuta svoju omiljenu radnicu uputio je u kancelariju službe za zapošljavanje da se javi izvesnom službeniku do koga je došao. Tamo je dobila odgovor da se njena prijava prihvata. Bila je tek 14. žena koja se prijavila na teritoriji cele Nemačke, ujedno i jedina strankinja. U svakom razgovoru na ovu temu Vesna iskazuje neizmernu zahvalnost gazdi Loti Langu sa uverenjem da nikad nije mogla adekvatno da mu se oduži. Uz njegove garancije došla je do radne i boravišne vize, ali i vozačke dozvole koja je u ono vreme vredela velikih 18.000 maraka. Usledila je svakodnevna šestomesečna edukacija u prestižnoj Dekra akademiji, jer kod poslovično strogih Nemaca do statusa profesionalnog vozača ne može se doći bez ozbiljne obuke. Pošto se ispit polagao na tamošnjem jeziku, Jugoslovenka je imala zdušnu podršku drugih kandidatkinja. Došla je do željenog zvanja. Dotadašnji poslodavac znajući za Vesninu želju, bez ljutnje je prihvatio činjenicu da je pronašla novi posao – vozač međugradskog, školskog autobusa u firmi čije je sedište nedaleko od grada Koblenca. Kako je živela sama, bilo joj je svejedno u koji deo Nemačke će biti upućena. Od svih žena koje su prošle strogu vozačku obuku, svetska putnica iz Radinaca prva je dobila posao. Kako sama kaže, to nije nikakvo čudo, jer se lavovski borila za svaki bolje plaćen posao, svesna da kod kuće mora izdržavati dvoje dece. Početna plata bila je više nego solidna, oko 3.000 tadašnjih maraka. Čitavih godinu i po dana, svojim prvim autobusom marke Setra držala je liniju od 200 kilometara od mesta Rehe u okrugu Vestervald do grada Koblenca.
– Nisu ti počeci bili laki, jer je teren na ovoj liniji planinski sa mnogo krivina i uzanim putevima. Često se dešavalo da u krivini neko naiđe i moj autobus bude očešan sa zadnje strane, čak toliko puta da je gazda umeo da kaže „molim vas frau Vesna, nemojte više grebati autobus“. Zato sam često ostajala satima prekovremeno da izglancam te ogrebotine, kaže Vesna.
Zbog potrebe da jednom od svojih dečaka izradi vizu morala se vratiti u Marburg, a samim tim otkazati posao vozača autobusa uprkos tome što je poslodavac do poslednjeg momenta verovao da će Vesna ostati deo njegove firme. Povratak u grad gde će živeti 18 godina značio je i potragu za novim izazovom. U pokrajini Vestfalen, u firmi za špediciju postala je profesionalni vozač kamiona. U prvom kamionu koji je vozila, nosivosti 40 tona, odlazila je do holandske granice prevozeći folije za čuveni Rama margarin. Najlepša sećanja iz tog perioda bilo je vreme božićnih i novogodišnjih praznika, kada su vozači Vesnine firme dužili manje kamione sa zadatkom da hiljade prazničnih paketa razvoze po Nemačkoj, firmama i pojedincima, koji su ih naručili. Kamion je posle autobusa bio novo iskustvo.
– Autobus je lakše voziti, ako imaš dobre živce. Ja, na primer nisam imala problem jer se tokom vožnje „isključim“, ako je autobus pun dece. U kamionu jeste da si sam i nemaš taj psihički pritisak javnog prevoza, ali meni je bilo teže, jer sam posle folija jedno vreme vozila metal, a svaki vozač je na utovaru morao da vodi računa o svom kamionu. Na tim mestima gde se mnogo čeka uglavnom ima promaje i to je jedan od razloga zašto sam se ponovo vratila vožnji autobusa, kaže Vesna koja na otvorenom i nepoznatom putu nema nikakav strah.
Dešavalo se da neke grupe putnika na dugim destinacijama posumnjaju u kvalitet ženskog vozača, ali na kraju putovanja shvate da ih je Vesna vozila bolje nego mnogi muškarci.
Vreme u kome je počela kao vozač nije poznavalo današnju tehniku i primenu navigacije, pa se za ispravan put čitala auto karta. Svaki promašeni pravac značio bi mukotrpno okretanje glomaznog vozila ili zahtevan povratak u rikverc. Jedina situacija kada je autobusom završila u ćorsokaku bio je slučajni ulazak u građevinski deo puta – „bauštel“, baš onda kad joj je prvi put zapovedala navigacija.
– Dobro sam upoznala sve puteve u Evropi i stekla priličnu sigurnost. Mogu da kažem da tokom vožnje nemam nikakvu tremu. Što se tiče kulture vozača na Zapadu ona je na višem nivou nego kod nas. Na auto – putu ima svega, jer je tu ceo svet, pa moraš da paziš i otvoriš šestoro očiju, ali moram da kažem da ni jedan udes nisam imala. Za mene je vožnja kao da idem peške. Pre ću se saplesti dok šetam nego dok sam u autu, tvrdi naša sagovornica, koja je ljubav prema volanu pokazala još kao devojčica. Sa svojih 14 godina umela je da ukrade očevog „Fiću“, upali ga „na žice“ i vozi po selu, kako bi svi videli kako ume da šoferira.
Posle tri i po godine u kabini kamiona Vesna je shvatila da takav način života i rada ima svoju cenu, prvenstveno kad je u pitanju zdravlje. Zaradila je problem sa plućima i rešila da se vrati vožnji autobusa. Ovog puta, u pitanju je bio turistički autobus na relaciji Hamburg – Srbija i Crna Gora. Posle dve i po godine usledio je novi povratak u nemački Marburg i angažovanje na poslu vozača gradskog autobusa, takozvane „gusenice“. Ovaj posao bio je uživanje, kako sama kaže – „laganica“, a 2002. godine nagrađena je priznanjem za najboljeg vozača na gradskim linijama. Posebna čast je bilo poverenje da isključivo frau Srdić, kako je bilo njeno tadašnje prezime, vozi rukometne ekipe nacionalne nemačke rukometne lige, najkvalitetnije u Evropi.
Godine rada u Nemačkoj Vesni su donele novi izazov i povratak u kulinarsku struku i ugostiteljstvo. Preuzela je vođenje prometnog motela i kompleksa pored graničnog prelaza sa Austrijom. Iz ovog unosnog posla izašla je pre nekoliko godina nakon čega se iz porodičnih razloga vratila u Srbiju. Iz Nemačke je ponela naviku da živi i uređenom sistemu gde se ceni rad i poštuju propisana pravila. U Srbiji često nije bilo tako. Imala je ponude da radi kao vozač u gradskom prevozu Novog Sada, ali je tada nuđena simbolična plata od svega 250 evra. Srpske transportne firme daju prednost muškarcima, očekujući da se bave mehanikom i po potrebi, na putu otklanjaju kvarove. Razočarana u mogućnost da u svojoj zemlji nastavi sa uspešnim biznisom od koga može pristojno da se živi odlučila se za povratak na Zapad. Stranice sa ovim tekstom M novina verovatno će otvoriti na nekoj od pauza u kabini luksuznog nemačkog automobila.
Dejan Mostarlić