INTERVJU: DARKO TUŠEVLjAKOVIĆ, DOBITNIK NINOVE NAGRADE ZA ROMAN „KAROTA“

Knjige se više kupuju nego što se čitaju

Darko Tuševljaković bio je gost mitrovačke Biblioteke

Roman „Karota“ Darka Tuševljakovića, dobitnika NIN-ove nagrade za najbolji roman u 2025. godini predstavljen je sremskomitrovačkoj publici 17. aprila u Biblioteci „Gligorije Vozarović“. U intervjuu za M novine autor je govorio o nazivu romana, koliko ima ličnog u samom nagrađenom delu, nagradama, ali i popularnosti knjige i čitanja danas.

M NOVINE: Nagrade Vam nisu nepoznanica. Posle Andrićeve nagrade, zatim nagrade Evropske unije za književnost i nagrade Beskrajni plavi krug, stigla je i NIN-ova nagrada za roman „Karota“. Da li priznanja obavezuju, opterećuju ili su podstrek za dalje stvaralaštvo?
DARKO TUŠEVLjAKOVIĆ: Književne nagrade jesu važne u marketinškom smislu, pritom ne koristim tu reč u negativnom kontekstu. Danas je pomalo teško snaći se u moru produkcije, domaće i strane, koja dolazi do nas. Književna kritika postoji, jednim delom pitanje je kakva je, a drugim delom pitanje je imali je dovoljno i da li za nju ima dovoljno prostora u javnom prostoru?! Ukoliko to izuzmemo, ono što vam preostaje jesu razni reklamni tekstovi, koji će reklamirati knjigu, ali pitanje je koliko su objektivni u tome. I na kraju vam ostaju nagrade, koje bi trebalo da imaju neku dozu objektivnosti u isticanju određenih naslova, jer je žiri mahom sastavljen od ljudi, koji se bave književnošću, a ne prodajom knjiga i marketingom. U mojoj glavi, možda najveći značaj književne nagrade u 21. veku je da bude vrsta filtera, koji nedostaje i može da posluži dobronamernom čitaocu, koji bi hteo u toku godine da pročita pet, deset ili petnaest naslova da vidi koji su to naslovi.
Iz perspektive pisca, nemam osećaj da me nagrade obavezuju. Čak i ako im je to namera, ja se opirem toj vrsti uticaja, zato što književna nagrada nagrađuje nešto što je već nastalo, a ne nešto što će tek nastati. Pisac u tom smislu bi trebalo da bude rasterećeno biće, koje svako delo stvara na osnovu svog unutrašnjeg osećaja, a ne na osnovu glasa, koji mu nešto šapuće sa strane. A ovo bi ipak bio glas, koji piscu nešto šapuće sa strane i koji postavlja pred njega neku vrstu spoljašnjeg očekivanja. Ja se trudim da to ne gajim u svom procesu rada, tako da bez obzira što je ovo najveće priznanje u našoj zemlji danas, mislim da ni ono neće u tom smislu uticati na bilo šta sledeće što ću pisati.

U obrazloženju žirija NIN-ove nagrade kaže se da je roman ispripovedan između mita, savremenosti i sećanja. Kako se pomiriti sa prošlošću i prihvatiti je, da bi se nastavilo dalje?
Tokom pisanja sam razmišljao u pravcu „stavljanja stvari na svoje mesto da bi se nastavilo dalje“, ali mi je brzo postalo jasno da to nije baš tako jednostavan proces. Postojala je potreba da ja neku priču, koja ima veze samnom i mojoj prošlošću i iskustvima, ispričam. Ali ne možete vi to da baciti na papir, ma koliko iskreno iz sebe izbacili, i da onda to bude to, kao više nećete razmišljati o tome. Moje razmišljanje o tom vremenu se nastavlja i nakon pisanja romana. Neko olakšanje i zadovoljstvo postoje, što je ta priča ispričana u onom obliku u kom sam želeo da ispričam, ali to nije ni na koji način moje razračunavanje sa prošlošću.

Kako je nastao lik po kojem roman nosi ime? Zašto on nije glavni lik već neko sa strane, oko koga se vrti dobar deo romana?
Karota je nadimak tog lika, znači šargarepa, i taj nadimak je zbog njegovog fizičkog lika. On je riđ, bled, pirgav, što je za podnevlje u kojem odrasta veoma neuobičajeno i ističe se u tom smislu i deca kakva su često, dala su mu taj nadimak koji je pomalo pogrdan i govori i o odnosu okoline prema tom liku. Mislim da bi bilo veoma nezgodno staviti njega kao centralnog lika. On ne bi mogao da bude narator, koji može da iznese celu knjigu, a nisam želeo da to bude pripovest u trećem licu. U njemu se skupilo suviše mraka razne vrste, od ličnog, porodičnog, mraka iz šireg konteksta, naselja u kom odrasta, škole, pa i celog grada i celog vremena koje opisujem u romanu, da bi mogao da nosi radnju. Mislim da bi bilo suviše teško meni da pišem, a onda i nekome da iz te perspektive čita. I iz te perspektive je bilo nužno da on bude neko sa strane, oko koga se dobrim delom radnja vrti i zapliće. On je prijatelj iz detinjstva glavnog lika, i nešto što je vezano za Karotinu porodičnu situaciju je sa druge strane vezano i za traumu, koju naš glavni lik nosi sa sobom.

NIN-ova nagrada donosi veliku popularnost knjizi i samom autoru. Gostujući po Srbiji, kakva su zapažanja, čitamo li dovoljno?
Mislim da se knjiga više kupuje nego što se čita. Knjiga je popularan predmet i donekle ima funkciju da vam popuni zid. To koliko čitamo nije direktno povezano sa tim koliko knjige kupujemo. Ali mislim da se i dalje čita, i da u tom smislu knjiga nije mrtva. Što se tiče formata, u trenutku kada su se pojavili kindlovi i druge opcije za čitanje u telefonima, svi smo imali utisak da će knjiga kao fizički predmet da nestane. Međutim, ne samo da se to nije desilo, nakon prvog naleta kada smo se svi zalepili za elektronske čitače, od toga se polako odustalo, a knjiga se vratila možda čak i u većem zamahu nego pre toga, jer su ljudi shvatili vrednost tog predmeta, koji drže u ruci dok čitaju njegov sadržaj. Iz ličnog iskustva, meni kindl služi da ga koristim, kada idem na letovanje, jer je praktičniji nego da ponesem poseban kofer sa knjigama. Međutim, funkcija kindla je vrlo ograničena, jer tekst koji sam pročitao na kindlu loše pamtim, ne mogu da se snađem gde je šta bilo, sve knjige počinju da liče, sadržaji knjiga počinju da se mešaju i te knjige brže blede iz sećanja, jer nemate stranicu. Vi vizuelno pamtite sadržaj knjige. Kvalitet čitanja nije isti i mislim da knjiga kao fizički predmet će zauvek imati primat.
Biljana Vukadinović