MALO IZOŠTRENO

Zašto su „zagrebčanke“ uzbudile Hrvatsku

Jedan trenažni let srpskog lovca MIG-29, u vazdušnom prostoru Srbije, sa podvešenim supersoničnim raketama, podigao je u hrvatskoj javnosti uzbunu koja je po žestini zatekla nespremne i prve ljude Hrvatske. MIG-29 sa podvešenim raketama, u srpskom vazdušnom prostoru, i to u vremenu kad avijacije većine država treniraju sa podvešenim raketama, trebalo bi da bude isključivo srpska stvar. Tako je, izgleda, mislio i hrvatski premijer Plenković, dok mu nisu predočili drsku demonstraciju u srpskom vazdušnom prostoru: njegova iznuđena izjava da će o tome izvestiti komandu NATO, koja će znati da proceni pojavu, naprosto je nespretna. Mogao je, na primer, da odgovori da NATO ima svoje službe u Beogradu, nadležne da prate Vojsku Srbije, ali bi takav odgovor hrvatskoj javnosti mogao da liči na nezainteresiranost za srpsku pretnju. Pod pritiskom „čuvara vatre“ u političkim partijama, nije bilo druge nego da se i ostali dužnosnici očituju o ovoj pretnji iz Srbije. Pokazalo se do ogoljenosti kako i vrhovna vlast jedne države na kraju mora da sluša one koje je sama potpalila kupujući njihovu naklonost.
Sa srpske strane pak radosno je dočekana ova muka hrvatske javnosti opijene osećajem civilizacijske i svake druge nadmoći prema Srbiji. Ne zna se ko je prvi nazvao viđene i slikane rakete „zagrebčankama“, ali je ime razgnevilo i saborske zastupnike, i društvene mreže, i političke analitičare, jer drsko sugeriše cilj u slučaju ratnog sukoba. Ulje na vatru dolio je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, najmrskije i najzastupljenije ime u hrvatskoj javnosti, rečima: „Da sam znao da će im se ovoliko dopasti, kupili bismo ih mnogo ranije“.
Neovisni hrvatski politički analitičar Žarko Puhovski objašnjava, sa njemu svojstvenom lakoćom, odakle izvire masovno endehazijsko domoljublje na hrvatskoj javnoj sceni, posebno ispoljeno prisustvom 350 hiljada (mediji su zaokružili na pola milijuna) Hrvata na koncertu pevača zabranjenog u zemljama EU. Njegovo levičarsko objašnjenje vrti se oko fenomena „zabranjenog voća“ i oko fenomena društvene dosade. Da simboli ustaške države nisu zabranjeni ili nepreporučeni, misli Puhovski, oni bi manje kao izazov privlačili ljude. U vezi sa drugim fenomenom, sa dosadom, profesor konstatuje da su u hrvatskoj državi svi glavni procesi završeni – 400 hiljada Hrvata je napustilo zemlju, prećutno je prihvaćeno sto hiljada nepalskih migranata, država se izveštila u izvlačenju sredstava iz EU i sada uči i da je potkrada napumpavanjem vrednosti projekata, što već mnoge strukture u EU vešto čine – pa nastaje društvena dosada i povratni proces u vidu potrebe da se život ispuni nekim žarom. Ovo elegantno levičarevo objašnjenje mora da se dopadne i hrvatskoj vlasti, jer joj veoma odgovara da ovaj deklarisano nezavisni intelektualac, koji se ne plaši da NDH naziva koljačkom državom odgovornom za genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima, današnje rasplamsano endehazijsko rodoljublje objašnjava padom Hrvata u dosadu. Njegovo mišljenje je pravi božji dar za hrvatsku vlast: teza o ustaštvu iz dosade „nehotice“ potvrđuje da je Hrvatska rešila sve ključne procese svoje modernizacije i ušla u blagostanje. Jer, razume se, dosada bez blagostanja nije moguća.
Tokom cele prošle godine politički analitičari, saborski zastupnici i drugi sagovornici javnih glasila iz „dosade“ su odbrojavali dane do pada Alaksandra Vučića i revolucionarne promene vlasti, a neki su videli kao vrlu mogućnost i građanski rat na ulicama Beograda. To je u hrvatskoj javnosti učvrstilo inače prisutni osećaj svake nadmoći nad susedom sa Balkana, kome Hrvatska, je li, civilizacijski ne pripada. Pojava MIG-29 sa supersoničnim raketama, koje i ozbiljne vojske jedva mogu da presretnu, bolno je dirnula u napumpanu nadmoć, i pokrenula ozbiljan pritisak na hrvatsku vlast. Nedozvoljiva je bilo kakva manifestacija koja tu nadmoć opovrgava.
Taj osećaj povređenosti hrvatske javnosti zbog jednog trenažnog leta naoružanog vremešnog lovca treće/četvrte generacije verovatno se ne bi javio u uslovima uravnotežene autopercepcije, kao što se nije javio ni u jednoj drugoj susednoj državi, pa čak ni u neprijateljskoj kvazidržavnoj tvorevini u Prištini. Mediji su zabeležili da je Srbija snabdela svoju skromnu borbenu avijaciju supersoničnim raketama vazduh-zemlja CM-400, dometa od 250 do 400 kilometara, zavisno od visine sa koje se ispaljuju. I to je to. U svojoj istoriji Srbija se uvek samo branila, i viđene rakete nisu nikoga zabrinule. Nikoga osim nerazumno brojne javne ličnosti i medije u Hrvatskoj.
Hrvatska je do proglašenja samostalnosti 1991. godine imala nacionalnu istoriju koja je, kao i srpska uostalom, dopuštala da je prožimaju mitovi, ali se trudila, kao i srpska uostalom, da, radi sopstvenog kredibiliteta, bude manje-više uklopljena u opšteprihvaćenu istoriju južnoslovenskih naroda. Ali, nakon proterivanja 250 hiljada svojih građana srpske pripadnosti, pobunjenih, a veoma slabo naoružanih i nepodržanih od Srbije, Hrvatska je preduzela da svoj veliki etnički zločin prikazuje kao veličanstvenu vojnu pobedu nad srpskim agresorom, a svoje okršaje sa Jugoslovenskom narodnom armijom, zatečenom u Hrvatskoj u kontraverznoj odbrani zajedničke države, i svoje petogodišnje pripreme za ovaj pogrom prikazuje, iz udžbenika u udžbenik, kao sve veći i sve slavniji domovinski rat protiv agresorske vojske Srbije. Iz knjige u knjigu, iz glasovanja u glasovanje, ovaj pogrom se u kolektivnoj svesti preobražava u „najblistaviju operaciju u svetskoj istoriji ratovanja“ (admiral Davor Domazet Lošo), i shodno tome raste broj heroja domovoinskog rata i, aritmetičkom progresijom, broj potomaka heroja. Sada su u Hrvatskoj već stasale generacije mladih glasovačica i glasovača koje ne poznaju nikakvu drugu istoriju osim ove, zaštićene od bilo kakvog istoriografskog uporednog postupka. Nova država, razume se, mora da ima oslobodilački mit za buduće naraštaje, a oslobodilački mit ne može da se začne bez ontološki konstruisanog agresora.
Ovaj na brzinu zasnovani oslobodilački mit i do pucanja napumpana svest o agresoru, koji u stvarnosti nije prekoračio granice Hrvatske i koji je u izvesnom smislu ohrabrio pa napustio hrvatske Srbe, ostvario je neverovatne „rezultate“ u javnosti i kolektivnoj svesti u Hrvatskoj. U toj zaokupljenosti sopstvenom veličinom i civilizacijskom nadmoći, čije su reference ontološka agresivnost i primitivizam Srbije, dogodile su se stvari na koje mnogi hrvatski intelektualci već ukazuju. Vladajućoj birokratiji, klijentelistički spregnutoj sa evropskom, uspelo je da se za sopstvene interese nekažnjivo odrekne dela kroz vekove sanjane nezavisnosti. Ishrana glasačkog tela dopisanom oslobodilačkom istorijom i civilizacijskom superiornošću, u odnosu na Srbiju, omogućila je hrvatskoj europskoj birokratiji da prepuštanje teško stečene hrvatske suverenosti Evropskoj uniji ostane neprimećeno, osim u krugovima nezavisnih intelektualaca bez ozbiljnog uticaja u glasačkom telu. Intelektualci u Hrvatskoj, kao i u Srbiji uostalom, slobodni su da do mile volje razobličavaju desuverenizaciju, ali njihovi nalazi neće biti uvaženi u odlukama vlade, a pretežno glasačko telo razumeće njihove brige kao dozvoljenu zabavu za skeptike. U Hrvatskoj, kao i u Srbiji uostalom, više su slušani intelektualci u klijentelističkom odnosu sa opozicijom ili vlašću.
Dragorad Dragičević