MALO IZOŠTRENO

Nasleđeno od prvosveštenika

Na rezultatski neuspešnom „Zvezdinom“ nastupu protiv francuskog „Lila“, njeni navijači su skoro preko cele severne tribine priredili koreografiju kojom su oslikali lik svoga sveca zaštitnika Svetog Simeona Mirotočivog ili Stefana Nemanje, začetnika dinastije Nemanjića. Veoma uspešna koreografija verovatno „likovno najtalentovanije“ navijačke grupe u Evropi. U podnožju grandioznog lika srpskog svetitelja bilo je ispisano: „Neka nas naša vera vodi do pobede“.
Iako rezultat utakmice kaže da svetitelj nije pomogao „Crvenoj zvezdi“, mi se ne bismo kladili da nije. Nijedan pošteni partizanovac, pa ni pisac ovih redova među njima, neće propustiti da u mislima skine kapu pred porukom ove „zvezdaške“ koreografije. Ima li većeg dokaza od ovoga da se svetac ipak „umešao“?
Deset dana ranije neki drugi mladi ljudi u Novom Sadu, prilikom proslave 200. godišnjice Matice srpske, satanski su vređali srpskog patrijarha Porfirija i mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija, pri čemu ovaj drugi velikodostojnik umalo ne beše linčovan. Zapenušana mržnja prema prema Matici srpskoj i prema crkvi i veri sručila se na patrijarha i mitropolita da simbolički prime poruku iz novosadskog pakla kojim, zaštićen autonomijom državnog fakulteta, upravlja meštar Dinko Gruhonjić, podvižnik koji je prispeo iz Banjaluke da novosadskim mlakim separatistima doda nedostajuću strast protiv Srba i njihove zavetne vere. Otkrivši slast nekažnjivosti nepristojnosti i divljanja prema pravoslavnim i kulturnim nazorima većine, mladi Novosađani sa nerazumljivom borbenošću podižu lestvicu aktivizma: prošle godine su „samo“ upali na svečanu sednicu u Matici srpskoj sa zahtevom da nešto odrecituju, i tako bagatelišu rad sedih Matičara, a sada su fizički kidisali na njihovu proslavu 200 godina rada najvažnije srpske kulturne institucije, posebno na mitropolita crnogorsko-primorskog, junaka pravoslavnih litija koje su pridigle omalovaženi i obespravljeni srpski narod u Crnoj Gori.
Istina, kako bi pokazali da ne osećaju isto što i novosadski autonomaški podmladak, studenti u blokadi Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Visoke poslovne škole u Novom Sadu i Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu javno su se izvinili mitropolitu Joanikiju zbog ponašanja njihovih kolega u blokadi. To izvinjenje pojedincu, prispelom iz Crne Gore na svečanost, nekako je ukazivalo samo na osećaj nelagodnosti domaćina zbog nepoštovanja prema jednom gostu, i samo po sebi nije bilo dovoljno da se javnost uhvati za mogućnost nelagodnosti novosadskih studenata u blokadi zbog njihovog akcionog jedinstva sa bogoboračkom, upitno je da li samo antipravoslavnom, grupom oko Dinka Gruhonjića. Jer, izvinjenje nije obuhvatilo ni Maticu srpsku, često ometanu u radu i stalno prozivanu zbog nesvrstavanja na stranu protiv Vučića, ni srpsku crkvu, kojoj se osporava pravo da gradi hramove po Novom Sadu i kojoj se preti pretvaranjem postojećih hramova u pabove. Ne, to izvinjenje ne pretenduje da ima bilo šta zajedničko sa koreografijom na severnoj tribini „Crvene zvezde“.
Sam izbor studenata u blokadi da na prošlogodišnjem beogradskom protestnom skupu „Vidimo se na Vidovdan“ glavni govor održi liberalni nacionalista Milo Lompar ukazivao je na njihovu potrebu da poruče kako pobunjeni studenti nisu automatski ideološki svrstani protiv tradicionalne Srbije, da i njih oblikuju ista istorija i isti zaveti. Znali su studenti u blokadi da će profesor Lompar umeti da skine sa njih neprijatnu etiketu, što je ovaj i učinio: „Tri stvari spletene su u jedan simbol i u jedno značenje: Lazarev izbor, Vukova izdaja i Obilićev podvig. Te tri stvari prate srpsku istoriju i svaki put se u njoj pojavljuju sa novom i neočekivanom snagom. Nije, dakle, kako zlonamerno kažu, naše proslavljanje kosovskog opredeljenja nikakvo sećanje na poraz, već je to uvek aktuelni i spremni poziv na podvig, Obilićev podvig. A podviga ima različitih i mirnodopskih i ratnih.“
Profesor Lompar je, pošavši od sebe i sebi sličnih profesora, u svom govoru ustvrdio još nešto: da profesori ne dele svoje studente na leve i desne, na tradicionalne i avangardne, nego samo gledaju da li u njima sija plamen etike. E, za ovo što je izgovorio, profesor je ili omanuo u sagledavanju, ili je zanemario ono što je očigledno: da deo studenata u blokadi ne može da prigrli ništa nacionalno, ništa kosovsko, ništa zavetno. Ako bi ovaj deo studenata u blokadi izbrao nešto iz ovog simboličkog trojstva, o kome Lompar govori, izbor bi pao na Vukov primer. Evo će osam meseci posle govora, a profesor i dalje na proopozicionim medijima, jer ga provladini i ne pozivaju, mora da brani studente u blokadi od ideološkog svrstavanja samo na građanističku stranu. I dalje odbija da vidi, ili se pravi da ne vidi, upravo profesorski upliv u ideološko manipulisanje studentima u blokadi. I dalje namerno naivno, i sa pedagoškom namerom, drži širom otvorena vrata za „plamen etike“ među profesorima koji su se opredelili za čistu politiku na fakultetima.
Nipošto ne znači da su „Zvezdini“ navijači oslikavanjem lika Stefana Nemanje na severnoj tribini poslali aktuelnoj vlasti nekakvu lojalističku poruku, niti znači da mnogi od njih ne podržavaju studente u blokadi, razume se – prema njihovom razumevanju studentske pobune. Ali sigurno znači da se njihov kolektivitet, mobilisan oko ljubavi prema „Crvenoj zvezdi“, prilično nerazumljivoj nama partizanovcima, greje i svetosavskom vatrom zapaljenom od jednog hristonosnog Nemanjića.
Ne znači da su mladi sa „Zvezdine“ severne tribine predani učesnici nedeljnih liturgija ili priložnici buduće crkve na Limanu, one koja pokreće tako silan gnev kod dela mladih Novosađana, niti znači da se većina od njih ikada pričestila. Ne, to samo znači da su, preko očeva i majki kao prvih prvosveštenika koje ugledamo po rođenju, i uprkos antiduhovnim procesima u srpskom obrazovanju, nasledili intuiciju o svojoj duhovnoj tradiciji.
Dragorad Dragičević