JARKOVCI

Dvorac kao adresa odrastanja

Dvorac grofa Pejačevića – „Moja volja“ foto: TO Inđija

Na obroncima Fruške gore, u tišini sremačkog pejzaža i nadomak Jarkovačkog jezera, na kraju glavne ulice u Jarkovcima, stoji dvorac neobične sudbine. Letnjikovac je podignut u drugoj polovini 19. veka, u vreme Austrougarske, kada su imućne porodice gradile raskošna zdanja daleko od gradske vreve.
Grof Pejačević sagradio ga je po želji svoje ćerke i nazvao „Moja volja“. O dvorcu su se godinama preplitale legende, od romantičnih priča do onih o kockarskim stolovima i izgubljenom pa povraćenom imanju. Oko njega je nastalo i naselje koje je dugo nosilo isto ime, sve dok nije preimenovano u Jarkovce.
Sa tri luka okrenuta ka jezeru i prostranom polukružnom terasom, ovaj spoj gradske elegancije i seoskog ambijenta i danas pleni pažnju, iako je fasada u lošem stanju. Dvorac Pejačević čeka obnovu, koja bi mu vratila dostojanstvo.
U ovoj priči, međutim, nema legendi, već sećanja. Onih ličnih, porodičnih, ispisanih životom. Dragana Zorić Mazinjanin, profesorica biologije, rođena je u ovom zdanju. U njemu je provela detinjstvo, devojaštvo, zasnovala porodicu i iz njega ponela osećaj doma koji, kako kaže, nikada nije izbledeo.
– Moja majka je 1966. godine došla u Jarkovce kao učiteljica. Imala je svega 21 godinu. Postoji anegdota da je jedan deka, kad ju je video tako mladu i sitnu, rekao: Ajme, šta je ovo, hoće li dijete da uči djecu? I ta priča se i dan-danas prepričava, priča Dragana uz osmeh.

Dragana Zorić Mazinjanin

Njena majka, Milica Zorić iz Inđije, ubrzo je upoznala Dušana, mladog meštanina. Venčali su se 1968. godine i uselili u prizemlje dvorca, gde se ujedno nalazila i škola.
– Živeli smo u prizemlju, jer je sa druge strane zgrade bila učionica. Majka je ovde provela 43 godine. Kasnije smo se preselili na sprat, kada su u prizemlju napravljene još dve učionice, ambulanta i mesna kancelarija, priseća se ona.
Odrastanje u dvorcu, kaže, bilo je mirno i posebno.
– Ovu zgradu doživljavam kao svoj dom. Gde god da odem, ovde osećam mir. Ovde i danas osećam i oca i majku. Nikada ništa ružno u njoj nisam doživela. To je zgrada koja ima dušu i svoju priču. Kad bi mogla da progovori, to bi bila jedna jako lepa priča, smatra naša sagovornica.
U to vreme, škola u dvorcu bila je specifična, jedna učiteljica predavala je sva četiri razreda u jednom odeljenju.
– Mama je istovremeno bila učitelj svim razredima. Danas je to teško zamisliti, ali tada je to bilo normalno. Imala je pravila tihog i glasnog učenja, jednima zada zadatak, drugima objašnjava. Bilo je mnogo anegdota, deca su se međusobno uključivala u gradivo. To je bilo jedno neobično, ali lepo iskustvo, seća se Dragana.

Draganini majka i otac

Iako pomalo izdvojena kao ćerka jedine učiteljice u selu, Dragana kaže da nikada nije bila odbačena.
– Samo sam bila malo drugačija. Celo selo je poštovalo učitelja. To se podrazumevalo. Danas iz ove perspektive vidim da to uopšte nije bilo ni strašno ni loše, kaže Dragana Zorić Mazinjanin.
Dvorac je, dodaje, uvek privlačio poglede prolaznika. Ljudi su dolazili, raspitivali se o njegovoj istoriji, a njena majka je rado prepričavala legende i sopstvena iskustva. Posebno mesto u sećanjima zauzimaju večeri na terasi.
– Često smo pravili roštilje. Majka je divno svirala harmoniku, naučila je i tatu. Dolazio je ujak iz Novog Sada sa gitarom, pa je to bio pravi orkestar. Ribari sa jezera su naručivali pesme. To je bilo jedno opušteno vreme, vreme kada su se ljudi više družili, naglašava Dragana.
Na pitanje da li se osećala kao jarkovačka princeza, odgovara bez zadrške:
– Jesam, ali ne zbog dvorca. Bila sam jedinica, voljeno dete. Iz ove perspektive vidim da sam zaista odrasla kao princeza, u ljubavi, razumevanju i miru.
Danas, iako živi u svojoj kući u Jarkovcima, na pradedovini, dvorac „Moja volja“ za Draganu Zorić Mazinjanin ostaje više od građevine. On je simbol jednog vremena, porodice i života koji se, kako kaže, teško može uklopiti u današnje ubrzano doba.
M. Đ.