RADOSLAV ŠUMARSKI IZ MARTINACA, DOBITNIK ZLATNE ZNAČKE KULTURNO – PROSVETNE ZAJEDNICE SRBIJE

Priznanje vernom čuvaru prošlosti i beležniku sadašnjosti

Radoslav Rada Šumarski sa priznanjem Zlatne značke u ambijentu svog doma u Martincima

Među dobitnicima Zlatne značke Kulturno – prosvetne zajednice Srbije krajem prošle godine našao se Radoslav Rada Šumarski iz Martinaca.
Deda Radu, stvaraoca i svestrano samoukog sremskog seljaka, čitaoci M novina dobro su upoznali. Posle živopisne lirske reportaže u kojoj smo opisali po mnogo čemu neuobičajenu životnu priču starine od osamdeset i nešto leta, objavili smo feljton sa preko 7.000 stihova „Poeme o Martincima“, književnog epa, koji je i pre nego što je publikovan izazvao zasluženu pažnju stručne i šire javnosti. Zahvaljujući hronici Martinaca i ranije objavljenoj zbirci pesama „Moje selo dično poprilično“ upoznali smo istoriju i način života velikog sremskog sela od najstarijih vremena. Njegovi Martinčani i svi koji poznaju čika Radu Šumarskog, vernog čuvara prošlosti i beležnika stvarnosti, pisca poezije i proze, sakupljača narodnih umotvorina i izreka, dobro znaju da je kao radoznali dečak, čuvajući porodična stada svinja, svakodnevno učio nemački jezik i gramatiku. Savladao ih je do te mere da danas aktivno čita i piše, spreman da pomogne i reši svaku jezičku nedoumicu. Police njegove radne sobe krasi biblioteka sa nekoliko hiljada srpskih i nemačkih naslova. Čika Rada je rado viđen gost u svakom društvu. Bogat vrednim iskustvima, izrekama i primerima iz života, uvek je spreman za šalu, a neretko i muziku pošto je vrsni znalac sviranja na fruli. Čitavog života dopunjavao je vrednu kolekciju ovih instrumenata.
Deda Rada je za kratko vreme boravka u prestonici, na svečanoj manifestaciji u Domu vojske, pobrao simpatije dobitnika priznanja i gostiju Kulturno – prosvetne zajednice Srbije. Mudra seda glava sa sremačkim šeširom, okružena svetom uglednih ličnosti i stvaralaca, doktora i akademika, na kraju večeri sviranjem u frulu oduševio je prisutne. Za čika Radu Šumarskog ovo je priznanje najvišeg ranga koje je dobio u životu. Zlatna značka upisana je kao novo štivo u njegovoj bogatoj autobiografiji, rukopisu koji će ostaviti svojim najbližima i budućim generacijama. U novije vreme složio je stihove posvećene viđenijim Martinčanima i obimnu pesmu o patrijarhu Pavlu, koja će uskoro videti svetlost dana. Deo emocija i lepog iskustva sa svečane decembarske večeri u Beogradu, Rada Šumarski podelio je sa našim čitaocima.
– Moram reći da je bilo jako lepo kada smo unišli u taj Dom Vojske Srbije. Sa mnom su bila dva novinara, moj Martinčan Sava Grujičić i Filipović, onaj Miomir, Fića. Tog dana, u sedam sati na stanicu u Martincima ispratio me unuk, jer smo u Beograd išli vozom. Krenemo, pa do Rume „klaj-klaj“, nikad stići. Pa, pre smo stigli od Rume do Beograda nego od Martinaca do Rume. I sišli mi tamo, kad do doma armije treba sesti u tri četiri autobusa, „trajvana“ – što bi rekle babe. Ulazi tu narod, a ja pitam – pa ‘di ćemo kupiti kartu? Kažu, ovde se ne plaća. Vidim ja ulaze Beograđani, prođu dve tri stanice, uniš’o-iziš’o, niko nikoga ne pita za kartu. Bože mili! A mi ovde, do Kuzmina ne mo’š otići. Ako nisi uz’o kartu, jao na’pako, kao da sam rušio državu! A tamo u Beogradu, oni nadvožnjaci, podvožnjaci, pa uzbrdice. Moram reći, gledaju mene ovi dvojica sa mnom, Fića i Sava. Gledaju kako ja koračam. Kad sam primetio kako oni brinu, a ja po dve one stepenice počnem da hvatam. I dođemo mi do tamo. U taj Dom vojske. Kava je to sala, joj! Oni poli’leji ko u crkvi. Pa svetla neka sa strane, kao na nekom stadionu gde nema oni’ senki. Sve to sija. Tamo njih troje i jedan muškarac, malo stariji i još jedan pored njega, oni prozivaju dobitnike priznanja. Ja sam bio poslednji, 53. jer su išli po azbučnom redu, a ja Šumarski. Nemam ništa protiv toga. Za svakog koga prozovu, dobitnici ustanu, a oni kažu zbog čega je on to priznanje dobio, šta je uradio. Niko da je bio seljak i da je, ovako k’o ja pis’o pesme i koješta. Da je napisao istoriju svoga sela. Pa to izgleda nema u svetu. A oko mene sve neki doktori dr, mr i ostali. A ja, što rek’o Lala, ‘di sam ja sa šeširom uniš’o, ali opet, znam i ja dosta toga iz knjiga. Onda su na kraju i mene pročitali. Ustao ja i znam, ne čujem dobro, ali zapažam, jer mi seljaci iako imamo ove klompave šešire, za nas važi izreka, pazite šta pričate pred seljakom on ima oči i pozadi, čuje i što ne čuje. Nisam govorio ništa, ali ovi moji rekoše da ponesem frulu. Bio je tamo neki pevač „Smederevac“ i jedna pevačica. Zaboravio sam kako se zove, ali znam da je sa televizije. Izašao ja pred onaj mikrafon i predstavio se da sam seljak iz Martinaca i da ću im odsvirati jedno kolo na fruli. Posle mi bilo malo krivo jer Užičko kolo nije ništa prema onome što ja na fruli znadem. Nisu me ništa pitali. Posle toga ulazimo u neku salu veliku, a iza nje je manja sala. Tamo šank i jedna lepa konobarica, pred kojom je piće kak’o voleš. Tu su i neki mali stočići i fotelje da se može sesti. Priđe meni neka žena, četrdesetak i nešto godina ima. Znajući da sam gluv, ne znam od koga je čula, ona me na uvo na nemačkom pita – Jeste vi seljak iz Martinaca, Sprechen sie Deutsch? I tako dalje… Pitam ja otkud znate nemački, a ona kaže da tamo radi, ali želi da nauči i gramatički pravilan, literarische spcrahe, odnosno književni jezik. Pita me gde sam ja učio, a ja joj kažem da sam samouk, učio decenijama uz sav poljoprivredni posao na salašu nabavljajući knjige od đaka i propalih studenata, koji su me pitali šta će to meni. A oni i sami nisu znali šta u tim knjigama ima. Nudi meni tu konobarica piće, a ja pitam ovu ženu na nemačkom jeziku da li je to skupo. Bio sam žedan. Kaže to je gratis. Onda daj dva i uzmem jedan konjak i kiselu vodu. Seli mi u tu fotelju dvosed, kad evo ti i četiri neke žene, kažu dopisnice. Ja im dođem kao čudni deka. Budem im interesantan, samo je još jedan bio sa šeširom. Pitam ja ovu ženu znaju li te druge nemački, a ona kaže ne. Pa nije kulturno pričati kad ne razumeju. Mogu pomisliti da nešto psujemo.
A ja se opet pitam, Bože mili, pa ‘di sam ja doš’o. Zar mi nisu oni moji na salašu pa i kod kuće, govorili da ću rasprodati kapital, da ću biti pop u pustom selu, jer samo gledam u knjižurine. Mati se čak bojala da ću poluditi od knjiga. Pa ljudi govore pet, šest, deset stranih jezika, a ja ako poludim od jednog onda nikad nisam ni valj’o, tako sam im odgovarao. I tako smo popili pićence, malo se družili i krenuli natrag. I opet, kakvi su ti vozovi danas. Ne znaš kad je krenuo i kad je toliku brzinu postigao, da li stojimo ili idemo. Samo pored nas prolaze oni pragovi, što bi rekao naš narod čamići. Opet, kad je došao do Rume, krenuo 20, 30 na sat. Pa ja bih ovakav brže prepešačio do Mitrovice. I drago mi je što sam posle dugo godina video Beograd. Svi tamo lepo i moderno obučeni, ali samo se nešto bunu. Što bi rekli neki, najeli se leba i mesa pa im „udarila krv“ u glavu, men’ se čini, u dahu nam pripoveda deda Rada Šumarski, u svom prepoznatljivom stilu.
Na pitanje da li se nadao vrednom priznanju sagovornik kaže:
– Kad sam ja sve to počinj’o, nisam uopšte mislio o nekim značkama i nagradama. Jednostavno knjiga me vukla i opismenio sam se pre nego što sam krenuo u osnovnu školu. Meni su još proletos u Martincima na igralištu „Borca“ rekli da nikome ništa ne govorim kako sam predložen za ovo priznanje. Nisam se nad’o, jer ja sam u toj poemi „udario“ i po kralju Aleksandru i po Titu i Miloševiću i po gej paradama i mislio sam to ne može proći. Bog dao i prošlo je. Neko ozbiljan je to shvatio i drago mi je, ne zato što sam to ja, nego zbog celog mog sela i celog Srema. Drago mi je što su taj predlog, kad su ga pročitali, podržali mnogi ljudi koji me do tada nisu znali i nisu čitali moje pisanje. Kad sam doš’o iz Beograda, prošlo to dva tri dana… Čuli moji Mar’čani i zove mene sekretarica Mesne kancelarije. Divna žena. Kaže „deda Rado, ja idem da mećem kafu, nemoj da prođete slučajno“. A ja idem iz pekare i svratim u njenu koncelariju, što kažu naši stari. Tu me čekaju kafa i piće. Milena, nemoj da te zadržavam, kažem ja njoj, a ona će meni „Pa vi ste naš ponos, ponos našeg sela. Hvala vama na svemu“, odgovara čika Rada.
Dejan Mostarlić