MALO IZOŠTRENO

Objektivno srpsko izveštavanje o tuđoj nesreći

Sutradan, po strašnoj železničkoj nesreći u blizini Adamuza u Španiji 18. januara, koja je za sada odnela 43 života, i srpski mediji su preneli potresne fakte i izjave sa mesta tragedije. Preneli su izjave tamošnjih istražnih organa da se nesreća dogodila na savremenoj pruzi za superbrze vozove, završenoj pre godinu dana, da je superbrzi voz u upotrebi tek četvrtu godinu, da je pruga na kojoj je vagon iskočio iz šina idealno prava, da je, za sada, otkrivena degradacija jedne spojnice delova šine, da je ljudski faktor kao uzrok potpuno isključen… Nebitno je što ovako, objektivno, izveštavaju svi mediji, već što ovakvo izveštavaju i N1, i Nova, i Danas, i Slobodna Evropa, i glas Amerike, i Avaz, i Oslobođenje, i Jutarnji, to jest i glasila koja su „specijalizovana“ da mogu da, kao isključivi uzrok nesreće u Srbiji, vide „krvave ruke predsednika države i njegovu sistemsku korupciju“.
Mediji „specijalizovani“ za ovakvo objašnjavanje nesreća ne objaviše ni jednu tvrdnju da su u premijera Pedra Sančeza krvave ruke, da je ministar transporta Oskar Puente uzeo ogromne pare od izvođača radova, da je sistemska korupcija u Španiji proizvela kupovinu lošijeg gvožđa za spojnice šina, da je nadzor pruge poveren nestručnoj firmi, čiji je angažman pretplaćen u cilju ilegalne podele „viška“, da je nekompetentni ministar postavljao kadrove ispod sebe, ne po stručnosti već po lojalnosti Sančezu… Sve su zaboravili u izveštavanju o nesreći u Španiji. Zaboravili su da primete i kako su u Španiji izostali protesti sa krvavim šakama na panoima i majicama, i kako su izostala ćutanja od 43 minuta, to jest minut po svakom poginulom, i kako niko u sistemu nije uhapšen, i kako niko nije podneo ostavku, jer niko to nije tražio.
Ne, nisu zaboravili, ali teška železnička nesreća u Španiji nije pokrenula tamošnju opoziciju da je upotrebi za smenu vlasti bez izbora. To nikako ne znači da je španska opozicija zadovoljna španskom vlašću, kao što ni srpska opozicija ne treba da bude zadovoljna srpskom vlašću, već znači da joj moralni standardi nisu dopustili političku upotrebu teške tragedije. S toga, istraga nesreće u Španiji ima veće izglede da u regularnim uslovima nađe prave odgovore o uzroku i odgovornosti nego što ih je istraga u Srbiji imala posle pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici 1. novembra 2024. godine.
Sudska pravda bi, načelno, trebalo da liči na božju pravdu. Poznati advokat Ilija Radulović, upokojen septembra 2022, trudio se često u svojim odbranama da sudsko veće uzme u obzir kumulativni društveni osećaj o božjoj pravdi u datom slučaju. Takva strategija odbrane najčešće nije imala presudan uticaj na ishod suđenja, na šta ni advokat nije računao, ali je bila poštovana i pažljivo slušana, u pretresima nikad prekidana kao neumesna, jer i svaki sudija odboluje svoje odluke ne samo zbog „zbirne računice“ na osnovu krivičnog zakona, već i zbog pitanja da li je božja pravda osvetlila sudsku.
Skoro da nema predmeta koji više traži pomoć božje pravde nego što to traži slučaj pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, kada je šesnaestoro ljudi izgubilo život. Skoro da nema prirodne pameti koja ne vidi da je pad nadstrešnice dopušten propuštanjem nadzora nad konstrukcijom. Sud može da se drži pravca o odgovornosti onih koji su u vreme pada nadstrešnice bili na dužnostima, koje obuhvataju i nadzor nad objektima.
Tako će se, verovatno, i dogoditi, ali ćemo ostati dužni verovatnoći da su i u minulim decenijama službe za nadzor nad nadstrešnicom i odgovorni u njima propustili da pregledaju elemente o kojima beton visi iznad prolaznika i da primete koroziju, ali im se posrećilo da konstrukcija izdrži dok su oni bili na poslu. Ostaćemo dužni i verovatnoći da bi arhitektura i građevinarstvo trebalo da se uzdrže od konstrukcijskih rešenja, koja vešaju stotine tona betona iznad ljudskih glava, računajući na izdržljivost materijala i redovni nadzor. Ne zaboravimo da je i arhitekta za takvo rešenje, u sklopu ukupnog projekta železničke stanice, dobio aplauze i najviša domaća odlikovanja. Ukratko, sudska pravda će, pod pritiskom političke upotrebe nesreće, iz dugog niza odgovornih za pad nadstrešnice izdvojiti one koje, po krivičnom zakonu, može da dohvati i kazniti ih. Umetnička sloboda jednog arhitekte, građevinarstvo koje takvu slobodu prihvata da realizuje i država koja ozakonjuje smelost vešanja betona iznad ljudskih glava, ostaće nedohvatljivi za sudsku pravdu, koja mora nekoga da dohvati.
Prigrabivši novosadsku nesreću i emocije, koje je ona pokrenula u građanima kao sredstvo za hitno rušenje vlasti, srpska blokaderska opozicija nije dopustila društvu da iz nesreće iskristališe pouke. Naprotiv, u celoj istoriji Srbije, zajedno sa istorijom Jugoslavije i istorijom crvene boje komunizma, nije potrošeno toliko crvene farbe, kao što je potrošeno za slikanje krvavih šaka na majicama, plakatima, fasadama i trotoarima, sve sa ciljem da se materijalizuje navodno krvavo lice režima i da se građani Srbije mobilišu za „krvnu osvetu“ prema Aleksandru Vučiću i njegovom državno – partijskom aparatu. Mladi blokaderi su u revolucionarnom zanosu mesecima farbali Srbiju u „krvavo“, a ovaj čudni entuzijazam splasnuo im je tek kada je ogromna birokratija USAID-a u SAD počela da slika Trampove „krvave šake“, u znak protesta zbog kresanja budžeta za poslove preumljivanja Srba, Mađa, Gruzijaca i drugih.
S druge strane, aktuelna vlast je, opravdano razobličavajući zloupotrebu nesreće, propustila, kao što i dalje propušta pod prioritetom dnevne odbrane od prenapumpanih optužbi, da pokrene kreiranje zakona i uredbi kojima će se sprovesti revizija odgovornosti u izgradnji i staranju o izgrađenom. Posle strašnih zločina u beogradskoj osnovnoj školi i selu Dubona, vlast je munjevito ozakonila i sprovela respektabilnu akciju za suzbijanje nelegalnog i „nepouzdanog“ oružja, a posle tragičnog pada nadstrešnice ne uspeva da dođe ni do daha, ni do zapažanja da u građevini i nadzoru nešto nije u redu. Postoji realna mogućnost da se na buduću sudsku presudu o nadstrešnici svali iskupljenje za sistem koji je, po božjoj pravdi, vidljivo odgovoran.
Dragorad Dragičević