MALO IZOŠTRENO

Katil-ferman i za vlast, i za opoziciju?

Ko god da je tokom prošle godine postavio pitanja ko su vođe studenata u blokadi, koja organizacija stoji iza njih i kakav je njihov politički program, bio bi odmah svrstan u simpatizere vlasti, jer samo ćaci postavljaju tako tupava i izlišna pitanja. Samim pokušajem da postaviš takvo pitanje gubio si kredibilitet za njega. Jer, studenti su od boga poslati, a ako je nešto bogom poslato nije mu potrebna prizemna identifikacija. Treba jednostavno slediti one koji su bogom poslati da učine društvo boljim, njihova misija se naprosto ne proverava. Čak je veći deo građanističke opozicije odbijao da uzme za ozbiljno ograđivanje studentskih plenuma od političkih stranaka, koje su žurile da im budu od koristi pri omasovljavanju protestnih akcija. Smatralo se da su ta ograđivanja samo fingiranje pred neopredeljenim građanima.
Sada je, međutim, teško naći opozicionu stranku, ne samo građanističku, koja ne postavlja pitanja ko su oni, kakav im je politički program i ko stoji iza njih. Đavo je, naime, odneo šalu, i istrajavanje plenuma na božanskoj poslatosti, koja ne bi da se prlja vezom sa političkim strankama žigosanim neuspehom svrgavanja Vučića, ozbiljno je zapretila malim partijama u krugu oko cenzusa da izgube glasove i obilnu apanažu za parlamentarne stranke, dovoljno obilnu da i sama bude svrha političke borbe. Jer, Srbija je uredila finansiranje parlamentarnih stranaka, tako da se baš dobro „zarađuje“ i bez osvajanja vlasti i odgovornosti koju vršenje vlasti nameće.
Opozicione političke stranke, kako građanističke tako i nacionalne, ipak su uslovile svoju borbu za veliki, nadpolitički i civilizacijski cilj, kako je deklarativno predstavljano izgledno rušenje Vučića: šta mi imamo od obaranja naprednjačke vlasti ako će ona pasti na ruke drugih.
U izvesnom smislu, sve do vidovdanskog protestnog skupa oba krila pobune – i studenti u blokadi, i opozicija – pravila su račun na nerealnom očekivanju. Studenti su želeli da se opozicija nesebično posveti njihovom mesijanskom osvajanju vlasti za nadpolitički i civilizacijski cilj, a opozicija je računala da studenti, za koje je još rano da ulaze u parlament i Vladu, mesijanski osvoje vlast i predaju je, kome drugom nego njoj.
Sa opozicione strane skoro da je prestao ozbiljan pritisak na vlast radi zakazivanja izbora. Istraživanja javnog mnjenja, ako se izuzmu nekredibilna istraživanja pristrasnih redakcija, ukazuju da će većini građanističkih stranaka biti veoma teško da prekorače cenzus od tri posto bez ozbiljnih inovacija u njihovoj programskoj ponudi. Svoju osnovnu ideju, ideju „evropskog puta“ Srbije, moraju da dele sa vladajućom strankom koja na „evropskom putu“ Srbije predano radi preko jednog namenskog ministarstva i u najvećoj meri preko svih drugih ministarstava, preko brojnih instituta i medija, i u takvoj konkurenciji opoziciji je nemoguće da ljubav prema zapadu dobro naplati na izborima. Ni patriotska opozicija nije bolje sreće, jer se vladajuće partije, pored proevropskog, čvrsto drže i patriotskog predznaka.
Ali, na izborima koji slede najteži problem srpske parlamentarne opozicije neće biti u rivalstvu sa naprednjacima, koji niti joj prepuštaju svoje glasače niti otimaju njene. Srpska parlamentarna opozicija već sada je na putu da u studentskoj listi vidi svoga neposrednog protivnika, već sada je na putu da poželi da, u nemogućnosti da pobedi naprednjake, i dalje uživa u apanaži parlamentarnih stranaka. To važi i za građanističku, i patriotsku opoziciju u parlamentu, sve više uverene da će studenti u blokadi svojom listom obuhvatiti i građanističku, i nacionalnu opciju.
Krajem decembra je štab „studenata u blokadi“ objavio da je u blic-krigu sakupio 400.000 potpisa građana koji podržavaju studentski zahtev za raspisivanje izbora. Predsednik Srbije, nesumnjivi velemajstor za čitanje javnog mnjenja, izrazio je skeptičnost prema tako munjevitom prikupljanju toliko potpisa. Možda su, rekao je, prikupili tridesetak hiljada, ali i to je veliki broj, koji zaslužuje da im se čestita. Kada budu predavali listu za izbore, dodao je, suočiće se sa realnošću teškoća u prikupljanju velikog broja potpisa. Međutim, iako predsednik nije ostao dužan objavi o broju potpisa, koji sugeriše neuporedivu blanko popularnost buduće studentske liste, više komentatora je našlo da vest o munjevito prikupljenih 400 hiljada potpisa nije ni ciljala da pošalje poruku Vučiću, naprednjacima i njihovim glasačima, čvrsto sjedinjenim pred masovnim revolucionarnim napadom tokom prošle godine. Zašto bi se preduzimao toliki posao za iznuđivanje već najavljenih izbora? Naime, pravi cilj poruke o munjevito prikupljenim „400 hiljada“ potpisa su parlamentarne stranke srpske opozicije i njihovi simpatizeri. Tako velikim brojem potpisa nevidljivi štab „studenata u blokadi“, navodno, šalje poruku o potrebi da se opozicione stranke uzdrže od izlaska na izbore i da sve svoje resurse upregnu za pobedu studentske liste. Ako bogom poslani studenti pobede na izborima, oni će vrlo brzo postupiti mesijanski i stvoriti uslove za „prve poštene izbore“ u Srbiji i, razume se, za povratak partijskih individualnosti.
Sve i da veruje u takvu plemenitost nevidljivog štaba „studenata u blokadi“, srpska opozicija nije spremna na rizik stavljanja na kocku teško osvojene pozicije u biračkom telu, koje, istina, ne prete svrgavanjem Vučićeve vlasti, ali kroz državnu apanažu parlamentarnih stranaka omogućavaju održanje partijske infrastrukture, i čekanje da se biračko telo zasiti naprednjaka.
Srpska parlamentarna opozicija strahuje od mogućnosti da je „studentska ideja“ došla u Srbiju sa katil-fermanom i za vlast, i za opoziciju.
Budući da znatan broj vlasti naklonjenih komentatora dopušta ovakav mandat „studentske ideje“, nije nemoguće zamisliti „primirje“ između vladajućih i opozicionih stranaka. Ono, da bi ga videli oni koji hoće da vide, ne mora da bude deklarisano. Uostalom, imamo ga i sada u izvesnoj meri, jer je trenutno srpska opozicija ta koja glasnije od vlasti postavlja pitanja „ko su, zapravo, oni“ i kakve su njihove političke namere.
Dragorad Dragičević