MALO IZOŠTRENO

Podvig unapredjivanja grešne dosovske države

Od prve pretnje smrću Aleksandru Vučiću, koju je 2013. dobio kao potpredsednik Vlade, zajedno sa predsednikom Vlade Ivicom Dačićem, potpisnikom Briselskog sporazuma, pretnje srpskom predsedniku namnožile su se do nesagledivih razmera. Ali, izvesno više ne dolaze samo od ekstremne desnice, već iz celog liberalnog prostora. I više ne stižu zbog potpisivanja Briselskog sporazuma već zbog neispunjenja obaveza iz Briselskog sporazuma, više ne stižu samo zbog „izdaje Kosova“ već zbog odugovlačenja u predaji Kosova, više ne stižu zbog prikriveno-puzeće evro-atlantske integracije, već zbog njene sporosti. Više ne stižu samo od nosilaca drvenih tojaga, kamenja i zapaljivih flaša, već i od redovnih profesora fakulteta, od glumaca, pisaca i sportista. Pretnje smrću obrazlažu se čak neustavnim bavljenjem poslovima Vlade, krivice koju Vučićevi glasači cene kao vrednoću, koju treba nagraditi političkom podrškom. Doduše, preti mu se i blažim postupanjem, samo hapšenjem i suđenjem Hagu. Zašto u Hagu? Pa zato što bi pritisak javnosti u Beogradu mogao da utiče na sud. Uostalom, i Hašimu Tačiju sudi kosovski sud u „iznajmljenoj“ sudnici u Hagu. Ima pak i „humanih“ predloga pristupa predsednikovoj „krivici“: treba ga samo uhapsiti, oduzeti mu radnu sposobnost i sudskom odlukom smestiti ga na lečenje u specijalnoj ustanovi.
Ako vratimo film unazad za godinu dana i barem proguglamo uz pomoć „ključnih reči“, naći ćemo da blokaderski pokret isključuje drukčiji status predsednika Srbije po njegovom „sigurnom izbornom porazu“, osim hapšenja i suđenja za veoma dugi spisak krivičnih dela, među kojima se ističe „krađa više milijardi evra“ kroz sistemsku korupciju. Ali najteže krivično delo koje mu se pripisuje nikako ne može da se sankcioniše postojećim krivičnim zakonom, pa će buduća studentsko-blokaderska vlada morati da naročitim leks specijalisom nađe formulaciju za krivično delo, koje je samo Vučić počinio i niko više u istoriji svetskog pravosuđa, za delo „zločina protiv čovečnosti u miru“.
Svakome ko misli da su ove blokaderske namere samo prazne pretnje preporučujemo da se priseti lakoće sa kojom je dosovska vlada Republike Srbije lišila slobode i predala haškom tribunalu dvojicu bivših predsednika Srbije i kompletan komandni kadar srpske vojske, sa nekoliko istinskih heroja odbrane među njima. Srbija je uhapsila i haškom tribunalu predala i četvoricu predsednika Republike srpske i srpskih autonomnih pokrajina u Hrvatskoj, kao i kompletan komandni vrh vojske, koja je branila srpske krajeve od verovatnog pokolja. Oni koje je Srbija uhapsila i predala osuđeni su na više od hiljadu godina zatvora. Mnogi od najuglednijih su u zatvoru ubijeni bolestima, mnogi čekaju takav ishod.
Temeljna stigmatizacija i dehumanizacija ličnosti srpskog predsednika kruniše se u javnim nastupima blokaderskih vođa obećanjima da će Vučić biti uhapšen i osuđen, a cela njegova kadrovska struktura podvrgnuta lustraciji.
Da je Vučić tokom svoja dva predsednička mandata samo delio odlikovanja i polagao vence na spomenike, poput Milutinovića ili Nikolića, bio bi dobar predsednik za svoje protivnike. Neko drugi bi bio odgovoran i za Kosovo, i za BDP, i za puzeću desuverenizaciju Srbije, i neko drugi bi uspevao i propadao na izborima. Ali, Vučić je upravljao i privredom, i spoljnom i unutrašnjom politikom, i opremanjem vojske, i kontroverznom borbom za Kosovo. Učinio je neshvatljive napore da pokaže kako i dosovska država, kada ju je on preuzeo, može da bude uspešna bez da se u njoj menjaju politički, privredni, kulturni i obrazovni sistem. Bio je višestruko uspešniji od dosovske države, i zaista je sagradio više autoputeva nego Broz, Milošević i Tadić zajedno. Načinio je, međutim, kapitalni previd: unapređujući duboko grešnu i nehrišaćansku dosovsku državu, nehotice je „unapredio“, ne dirajući ih, i njene raskole i ideološke razlike do razmera koje ugrožavaju Srbiju.
Masovno i temeljno uverenje blokadera o potrebi ubistva predsednika ili bar njegovog hapšenja i, podrazumeva se, skončavanja u nekoj „iznajmljenoj“ evropskoj tamnici, po obrascu već primenjenom na jednom srpskom predsedniku i komandantima srpske vojske, neizbežno mora da se sagledava i u kontekstu buđenja fašizma u regionu. Mi se, naime, zgražavamo na zapenušano ustaštvo u Hrvatskoj, a svoje pretnje smrću izabranom predsedniku i dehumanizaciju njegovih glasača tetošimo kao prosjaje slobodarstva i časne revolucionarnosti. Zaboravljamo da pretnje smrću bilo kome u Srbiji i prezir prema bilo kom delu naroda imaju istu fiziologiju kao i pretnje smrću Srbima u Hrvatskoj i prezir prema srpskoj naciji, samo je nađen najkraći put do njihovog ispoljavanja. Električni naboj u oblacima bira najbližu tačku na tlu za pražnjenje. Tako je bilo i sa Hitlerovim fašizmom, tako je i sa novoprobuđenim. Inače, da nije Vučića, srpski fašistički naboj bio bi preusmeren na nekog drugog ili na neke druge.
Vučić će, verovatno, da dobije i izbore koji dolaze, ne zbog toga što su građani Srbije oduševljeni stanjem u kome se nalazi država, već zbog toga što studentsko-blokaderska opozicija svoj program, ideologiju i ljude krije kao zmija noge. Imaće predsednik verovatno poslednju priliku da poradi na pacifikaciji političke scene u Srbiji, na pacifikaciji koja će mu dati za pravo da kaže kako iza njega ostaje bolja dosovska Srbija od one koju je zatekao. Ako iskoristi priliku i ako poradi.
Dragorad Dragičević