MALO IZOŠTRENO

Anatomska slika pada novinarske profesije

Trebalo bi nam mnogo arhivskog rada po srpskim „slobodnim medijima“ da bismo bar naznačili trenutak moralnog pada srpskog novinarstva. Naime, relativno lako je pronaći ko je prvi ispljunuo svoje „otkriće“, zasnovano na suštinski nikakvoj sličnosti lica na dvema fotografijama, da predsednikov otac nije onaj koji jeste, ali je potrebno mnogo više analitičkog posla da se ustanovi trenutak u kome je bolesna ispljuvotina postala predmet javnog „razmatranja“. Potrebno je i nešto antropološke sklonosti da bi se razumela fiziologija moralnog pada koji se događa čak i ako negiraš medijsku ispljuvotinu.
Jer, ona je upravo to i tražila: da bude uvažena negiranjem, da kao tema uđe u javnu upotrebu i samim dokazivanjem njene besmislenosti. Njeni inženjeri su delatnici na medijskom dnu ispod koga se ne može dublje, pa svako negiranje njihovih sočinenija gutaju žudno i halapljivo, jer i samo negiranje donosi satisfakciju za život na dnu. Upravo je negacija rezervni cilj ove ispljuvotine, jer upravo negacijom silazimo u podzemlje moralnog i javnog.
Jedne dnevne novine, koje se deklarišu kao nezavisne, kao luča slobode u medijskom mraku Srbije, velikodušno su prenele sa antisrpske Al džazire intervju sa osobom koja je u srpskom medijskom podzemlju proglašena predsednikovim biološkim ocem. Osoba doslovno kaže: „Nikad nisam radio na Televiziji Srbije (Radioteleviziji Beograd ili Radioteleviziji Novi Sad), niti u Tanjugu, kako izjavljuju neke psihopate, ili pišu razni mediji, a neko čak spominje da sam u Beograd došao 1968. godine. A istina je sledeća, koju ponavljam po ko zna koji put, iako činjenice pojedincima i nekim medijima, a da ne govorim o društvenim mrežama, nisu bitne. Posle završetka gimnazije, juna 1967. godine, 1. novembra počeo sam da radim kao učitelj u Osnovnoj školi „29. Novembar“ u selu Brodosavce, opština Dragaš. U njoj sam radio do kraja novembra 1969. godine, kad sam otišao u JNA. Nakon odsluženja vojnog roka 28. aprila 1971. nastavio sam da radim u istoj školi, sve do polovine oktobra 1972. godine, kada sam došao u Beograd na studije. U beogradskoj „Gradskoj čistoći“ sam 1. novembra 1972. zasnovao radni odnos kao fizički radnik, u kući sam ostavio suprugu sa bebom od šest meseci i staru majku. I kako sad ja mogu da budem otac Aleksandra Vučića koji je rođen 5. marta 1970. godine?“
Pritisnute ovom izjavom, iste dnevne novine, u jednoj od kolumni, velikodušno proglašavaju neosnovanost sumnje u čast predsednikove majke, ali nehotice otkrivaju i svoj novi „zlatni rudnik“ u vidu munjevite spremnosti naprednjačkih govornika da negiraju izmišljotine o predsedniku Srbije i bivšem predsedniku ove stranke. Evo, narode, sad vidiš kakva ti je vodeća partija: svu svoju snagu upregla je u odbranu biološkog porekla predsednika koje nije ni osporio niko ozbiljan, sama afirmiše izmišljotinu da bi imala od čega da brani predsednika.
Tako je, najpre podržavši dehumanizaciju predsednikove majke prenošenjem tekstova sa opskurnih portala iz medijskog podzemlja, pomenuta dnevna novina poentirala delegitimizacijom kadrova vladajuće stranke koja opslužuje politiku predsednika Srbije. U osnovi to je isti postupak kao i postupak nesrećnog „novinara“ iz podzemlja srpskog novinarstva koji je umobolnom „analizom“ fotografija „otkrio predsednikovog biološkog oca“: šta god da učinite, uvučeni ste u blato. Ako ćutite na nedostojnu i proizvoljnu izmišljotinu, vi joj ostavljate prostor koji je želela. Ako je opovrgavate, opet je postigla ono što je želela.
Kao i svaka ambiciozna antivučićevska instalacija u Beogradu, i ova je sa entuzijazmom eksploatisana u tabloidnom novinarstvu tzv. zapadnog Balkana, ali je na transverzali Beograd-Priština-Tirana dobila tretman koji prevazilazi tiražne potrebe tabloidnog novinarskog bratstva i jedinstva. Ovaj originalno beogradski tabloidni proizvod dobio je u Prištini i Tirani podršku i mejnstrim medija i, gle čuda, nije ustuknuo pred tom podrškom, nisu ga uplašile moguće pomisli o zajedničkim ciljevima koji se ne iscrpljuju samo u mržnji prema jednom čoveku.
Nije ništa neobično što neki neinventivni zvaničnici vlasti u Srbiji poistovećuju mržnju prema Vučiću sa mržnjom prema Srbiji, jer je u refleksima svake vlasti da kritikovanje njene politike tumači odsustvom ljubavi prema zemlji. Ali, čak i ako se ova navika vlasti ima u vidu, silina mržnje prema Vučiću vidljivo se preliva na mržnju prema njegovim glasačima koji čine većinu građana Srbije. Ako je već obuhvatila tako široko, nije li možda zahvatila i ono što patetično nazivamo domovinom?
Ipak, ova niska tabloidna instalacija u izvesnom pogledu može da bude i od koristi. Treba se samo prisetiti misli Svetog Bonaventure: Imago diabolo est pulchra, si bene repraesentat foeditatem diaboli – slika đavola je lepa ako dobro prikazuje ružnoću. Ovo je anatomska slika pada nekada poštovane profesije, za srpsko novinarstvo čak dragocena pod uslovom da želi da zna gde mu je dno.
Dragorad Dragičević