RAZGOVOR SA SVETLANOM SAVIĆ

Mladi i jezik

U modernom vremenu kada nam je sve dostupno što želimo da saznamo i to na samo nekoliko „klikova“ mišem, o problemima u očuvanju jezika i pisma razgovaramo samo kada je neki od „svetskih dana“ jezika. Ovo nije takva situacija.

Svetlana Savić iz Noćaja, koja je nakon završenih studija na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, smer Srpska književnost i jezik, radila kao nastavnik srpskog jezika u seoskoj školi piše prikaze, eseje, poeziju i naučne radove.

M novine: Govor i pisanje su već neko vreme ugroženi, pa se više i ne iznenađujemo kada vidimo neku grešku. Lica koja se bave jezikom i ispravnošću onoga što pišemo, gde vide ključni problem, a gde, potencijalno, rešenje?

 Svetlana Savić: Očekivanja su jedno, a realnost nešto sasvim drugo. Činjenica je da građani u svakodnevnoj korespondenciji neretko greše, pa čak i oni visokoobrazovani. Takođe, veoma često se susrećemo sa pravopisnim greškama i u medijima, pa i u samim knjigama. Nekada nije bilo tako. Kao čitalac mogli ste da imate puno poverenje u tekst. Ne mislim da nam danas manjka stručnjaka, već da je hiperprodukcija na globalnom nivou uzela maha. Čast izuzecima, ali na našem tržištu prisutne su brojne nekompetentne izdavačke kuće. Pogledajte samo slikovnice za decu i iznenadićete se kad vidite kakvi su to tekstovi. Svako može da izda šta hoće, televizije ne angažuju lektore, a o portalima da ne govorim… Što se tiče samog obrazovanja, nedavno je pokrenuta inicijativa za uvođenje natpredmetnog statusa maternjeg jezika. Jedan od osnovnih ciljeva jeste  povećanje nedeljnog fonda časova srpskog jezika. Smatram da je to ne samo poželjno i potrebno, nego i nužno. Naravno, ako želimo da negujemo kulturu govora i da budemo pismeni.

Čini se da više nije moderno obraćati pažnju na pravopis.

Danas su na ceni neke druge vrednosti. Mi živimo u instant društvu, i to ne samo mi, nego i čitav svet. Zahvaljujući savremenim tehnologijama komuniciramo više nego ikada, pritom veoma retko vodeći računa o pravopisu. U želji da što brže odgovorimo na pristiglu poruku zaboravljamo da stavimo znak interpunkcije. O redu reči u rečenici nemamo ni vremena, ni ambicija da promislimo…

Da li je osnovno obrazovanje dovoljno da bismo bili pismeni, ili se podrazumeva da moramo čitati i tako nadograđivati svoje znanje?

Osnovno obrazovanje je baza, dok je celoživotno učenje nadgradnja. Znanje nije jednom i zauvek dato. Ono se mora negovati i zalivati, kao biljka. Elokvencija i kultura govora se postižu isključivo čitanjem. Stoga je jako važno da prvo roditelji u najranijem dobu razviju kod dece čitalačke navike, da ih vode u biblioteke, čitaju im pred spavanje i da im kupuju knjige, ako su u mogućnosti. Na učiteljima i nastavnicima je da ih motivišu da tokom školovanja čitaju lektire. Kada je u pitanju pravopis, dodala bih još i da su na društvenim mrežama u proteklih par godina oformljene brojne stranice koje na zanimljiv način ispisuju i ilustruju brojna pravila i ističu gde se najčešće greši. Kad već toliko vremena provodimo na istim, zašto ih ne bismo iskoristili i za nadograđivanje znanja? Moj savet svim građanima i deci je da takve stranice „lajkuju“, kako se to sada moderno kaže, da bi bolje razumeli.

Kada dolazite iz male sredine u veliki grad, da li primećujete da se više vodi računa o pismenosti, u jednoj ili drugoj sredini?

Globalizacija je učinila svoje, tako da mislim da nekadašnja opozicija selo/grad u starom smislu više ne postoji, kaže Svetlana Savić.

A. Plavšić