Atomski zdesna
Atomski zdesna i atomski sleva bile su naredbe tokom pešadijske …
ČETKE & METLE
Ime ruže
21
јул
Volim Umberta Eka. Tu njegovu erudiciju i „profesorsku“ književnost. A „Ime ruže“ je prvo što sam, dvano, davno, pročitala. I ne znam šta me je tačno podsetilo na taj predivni roman. Gde je ta kopča koja se aktivirala i zašto baš sada? Neću ni pokušavati da ovaj višeslojni roman prepričavam. Samo jedan detalj: smeh! Naime, „Ime ruže“ je pisan u formi detektivskog roma, o seriji ubistava u benediktanskom manastiru u Italiji. I jedan monah, kao neki srednjevekovni Šerlok Holms, se našao u vrtlogu, naizgled nepovezanih zločina. A taj monah, Vilijam od Baskervila (da li je to slučajnost?), neobično obrazovan i neobično moralan, osuđen je da otkrije ubicu. I što je možda još važnije, motiv.
I tako, ide radnja, ginu opati kao muve od ruke nepoznatog počinioca, dolazi inkvizicija, čuda i pokore, a ovaj Vilijam, polako, polako, dolazi do rešenja. Rešenje je, kada se svede na prosto, nastojanje upravnika manastira i drugih uticajnih monaha da se po svaku cenu onemogući običnim članovima monaškog bratstva da dođu do drugog dela Aristoteleove „Poetike“, (za koju inače ne postoje dokazi da je postojala, ali to je Ekova fikcija na koju ima pravo) u kojoj se afirmativno govori o smehu, odnosno humoru. Tada su se knjige ručno prepisivale, a pismeni su bili jedino sveštenici i monasi, kraljevi tu i tamo. I bilo je važno da knjiga o smehu ne padne u pogrešne ruke.
I zato gomila ubistava. Jer, ako bi se ljudi smejali, kako i kojim strahom bi ih mogao držati u pokornosti? A ako nema straha, puca ceo sistem. A ako pukne sistem, pucaju i manastiri, a posebno sveštenstvo koje na strahu od boga i božjeg gneva drži verni narod u pokornosti. A ako verni narod ne bude pokoran, onda ni kraljevima ne može biti dobro. Dakle, mnogo nezgodna situacija. Tako da, smeh treba zabraniti, učiniti ga đavoljom rabotom, proterati ga. Naročito onaj pravi, onaj koji potiče iz radosti života. Jer, nije isto kad te zasmejavaju „Mija i Čkalja“ ili već neko ko bi bio današnji pandam nekadašnjim komičarima, ili kad se smeješ od srca. Svog srca. Zato što je divan dan, što ti je dete dobro i zdravo, što te žena voli, zato što imaš prave prijetelje, ili inspirativne neprijatelje, zato što si u Beču na koncertu Rolingstonsa ili zato što ti se jednostavno tako hoće. Što si živ.
Imamo li mi pravo na tu radost, radost što smo živi? Koliko smo u stanju da prihvatimo da život prolazi bili mi namrgođeni ili nasmejani? Bili zabrinuti ili bezbrižni? Koliko puta vam se desilo da u trenucima neke velike radosti pomislite: „Ovo neće biti dobro, mnogo se radujem, ne znam šta mi je, posle ovoga mora da će se nešto loše desiti“? Mi prosto, čini mi se, imamo strah od radosti. Kao da je radost osećanje koje nam ne pripada. Smeh nam se svodi na reakciju na glupe, ili manje glupe, svejedno, viceve. A i njih je sve manje. O pravom, katarzičnom humoru da i ne govorim. On je proteran odavno. Svi smo mrtvi ozbiljni, zabrinuti, namrgođeni. U iščekivanju sledeće kataklizme. Šta će biti sledeće? Opet korona, jedan dobar požar (sad su poplave malo verovatne), državni udar ili neko malo bombardovanje? O gladi neću, ona nam ne gine. I smrzavanje, polako, na rate. Samo da dođe decembar. Besparica? Ta u njoj smo stalno. Dakle, imamo bezbroj razloga da budemo zabrinuti, bezbroj razloga za strah. Samo jedan da se smejemo. Živi smo. A taj razlog nadilazi sve ostale. I naše male živote ćemo rešiti, sigurno, a o tuđim velikim životima stvarno ne bismo trebali da brinemo. U tuđim velikim životima ima više radosti nego što se sme pokazati. Nije lepo biti veliki i biti nasmejan. To nekeko ne ide jedno s drugim. Ti veliki su uvek namrgođeni, kamene face, brinu … Pa onda i mi, po ugledu na njih, postajemo isto tako zaleđeni. Kao roboti. Ali, nije dovoljno što smo roboti, treba da budemo uplašeni roboti. Onda smo pravi. Baš kako treba, em bezidejni, em uplašeni. I gledamo u jednu tačku. Gore. Tamo je rešenje za naše jadne sudbine.
A da malo uzmemo sudbinu u svoje ruke? Da pokušamo? Malo da olakšamo sebi vreme koje provodimo u ovoj „dolini suza“? Da se radujemo, smejemo? Čemu? Za početak, možda tome što nas je baš briga. Što je leto, školski raspust, što ne moramo da mislimo o računima za struju, gas… Da, metar drva jeste sto evra. Da, neće biti gasa. Da, možda neće biti ni struje. Ali, danas to nije tema. Danas, u ovom jedinom julu 2022. godine koji ćemo ikada živeti, mi smemo da budemo malo radosni. Dopustite sebi radost. I smeh. Život je lep.