MRTAV UGAO

Suze radosnice

Posle godinu dana patnje sa koronom i otkazivanja niza sportskih događaja, situacija se polako vraća u normalu širom sveta. Odložene sportske manifestacije, poput Evropskog prvenstva u fudbalu i Olimpijade, konačno su održane ove godine, a publika se vratila na stadione i sportske dvorane. Čini se da dolaze bolja vremena, ali,  da li je baš tako?

Živimo u kriznim vremenima, iako mnogi misle da je pizdarija sa pandemijom ostala za nama. Ljudi često zaboravljaju da kriza nastupa tek posle nekog nemilog događaja i da je to njegova direktna posledica. Nekada se društvene promene najbolje i najjasnije primete u sportu, a jedna stvar vezana za sport je itekako primetna – nema se love kao nekada. Sportski klubovi i organizacije su iscrpljeni pandemijom. Otkazana su brojna sponzorstva, a o novcu koji je izgubljen usled igranja pred praznim tribinama, suvišno je i polemisati. Svi su pretrpeli udarac – od najmanjih do najvećih i najbogatijih. Niko nije ostao pošteđen.

U takvim uslovima, stvorila se i ideja o fudbalskoj Superligi koja je momentalno naišla na  osudu sportske javnosti. Ono što je mnogima promaklo, jeste činjenica da su najbogatiji klubovi na svetu primorani da učine nešto drastično jer su u banani. Dugovi se gomilaju a para nema.

Najveći problem postale su plate fudbalera koje su poslednjih godina postale bezobrazno visoke. U nadjebavanju kojekakvih Arapa, Rusa i kineskih tajkuna, došlo se do nepojmljivih cifara, a klubovi su se ponašali kao da sutra ne postoji. I kako vi sada da saopštite nekom vrhunskom igraču da bi, usled krizne situacije, trebali da mu smanjite platu, i da bi eto on, iz solidarnosti prema klubu, trebao da ima razumevanja i pristane na to? Teška priča.

Tu dolazimo do vesti godine, barem kada je fudbal u pitanju. Prošle nedelje je fudbalski klub Barselona saopštio da Leo Mesi, njihovo čedo i legenda kluba, više neće biti deo porodice u kojoj je odrastao. Debitovao je za seniorski tim 2004. godine i od tada je počela njegova rapsodija u dresu Katalonaca. Osvojio je sve što je mogao, odigrao je 778 mečeva, dao 672 gola i asistirao 305 puta. O njegovom fudbalskim kvalitetima ne treba ni pričati, svima je već davno postalo jasno da je jedan od najvećih. Ovog leta, istekao mu je ugovor i više neće biti član Barselone.

Pa šta se desilo? Najprostije rečeno, španski klub više nema novca da ga plaća. I to je najtužnije u celoj ovoj priči. Ove godine, španska „La liga“ je donela niz pravila kojima reguliše finansijski fer plej, a jedna od stavki je i to da klubovi imaju ograničen budžet za plate igrača. Ispostavilo se da bi, čak i kada bi Mesi pristao da igra za džabe (a pristao je navodno na smanjenje plate od 50 odsto) Barsa prekoračila svoj budžet za 20 odsto. U takvim uslovima, čelnici Barselone su stavljeni pred svršen čin – ili da odjebu pola tima, ili da odjebu Mesija. Odlučili su se za ovo drugo.

Naravno, tu postoji i druga strana medalje. Mesi je prošle godine želeo da napusti klub i odbio je da  produži ugovor. Verovatno mu nije bilo dosta para, malo je milijarda koliko je navukao igrajući za Katalonce. Rukovodstvo kluba se verovatno vodilo logikom da će gospodin svakako zapaliti kada mu istekne ugovor, i okrenuli su se drugim igračima i pojačanjima.

U „emotivnom“ nastupu na konferenciji za štampu, Mesi je kroz suze saopštio da napušta klub u kojem je stasao i stekao slavu. Suze je brisao novčanicama visokog apoena, s obzirom na to da je ekspresno posle toga stigla vest da će karijeru nastaviti u Pari Sen Žermenu. Naravno, Arapi imaju novac potreban da se omaleni Argentinac opet nađe u blaženom stanju.

Niko u ovoj priči nije nevin. Po najmanje Arapi koji se i dalje frljaju milionima i koriste rupe u zakonu da bi dovukli najbolje igrače. Za njih finansijski fer plej ne postoji. Mesi će, ako pređe u Pariz, imati lepo društvo na terenu. Biće tu još trofeja. Voleo bih samo jednom u toku karijere da takvu fudbalsku vedetu vidim u neugodnoj poziciji u kojoj mora da preuzme odgovornost i liderstvo na terenu, a ne da se okruži najboljim igračima na planeti pa da uzima trofeje. Ali za to su bili zaduženi neki drugi. Bio je jednom jedan Maradona, sve posle njega postalo je čista industrija.