Новинари као лажни сведоци?

Или: какве новинаре воле наши политичари?

Ко ради тај и греши, каже стара изрека, што не значи да су они безгрешни најобичније ленчуге. Нити су они који су грешни претерано вредни. Али, ако се већ деси нека грешка, важно је да ли је она урађена с намером или није. У прошлом броју М новина поткрала се грешка у тексту који се бави проблематиком смањења буџетских средстава, пре усвајања новог измењеног предлога закона. До грешке је дошло из разлога што није назначен датум када је новинарка писала текст, па се могао стећи погрешан утисак, с обзиром да је текст (у оквиру новинског додатка), објављен као део одређеног пројекта, у моменту када се о изменама тог закона расправља у Скупштини Србије. Измене су између два броја М новина усвојене, на срећу локалних самоуправа, па ће тако у градским и општинским касама остајати више пара, него што је у првом предлогу било предвиђено. О томе наш лист пише у овом броју на странама 4, 5. и 6.
Што никако не аболира наше новин(ар)е од одговорности, због макар и ненамерне грешке. Било је чак и оних који су нам поручивали да ће Град поднети тужбу против М новина, ваљда због душевних болова? Мада никако нисмо имали намеру да од овог царског града направимо душевног болесника. Било како било, спремни смо да истрпимо последице због своје неопрезности. Посебно нам је жао што је некадашњи градоначелник морао да оде на вишу државну функцију (мада смо истовремено срећни и усхићени да и Митровица има министра у Вучићевој влади), јер је познато да је он забранио тужбе против новинара. Због чега су чак двојица митровачких функционера из редова СНС морала да одустану од тужбе против извесног портала. Али, М новине можда имају ту привилегију да за њих царска милост не важи. Шта да се ради.
Тешка су времена за народ и државу, нису пожељни ни медији који би да имају статус дворске луде, камо ли грешне и гледе појединаца неомиљене новине.
Какве новинаре воле поједини локални политичари?
Свакако не закерала која се баве „истраживачким новинарством“ и осталим будалаштинама. Неко би се одмах сетио оне бајке о Снежани и седам патуљака, па би поједине политичаре из нашег сокака упоредио са оном злочестом краљицом која је сваки час кињила сопствено огледало питањима ко је најлепши на свету целом и слично томе.
Али, мислим да то није довољно. Зато се увек сетим једне анегдоте коју сам чуо од познатог митровачког адвоката мр Зорана Левајца. Наводно се испред зграде Суда окупља једна група узорних грађана, која попут амалина са перона железничке станице, узвикујући нуди своје услуге: Сведок! Јел треба сведок?!
Нема доброг суда без лажног сведока, баш као ни добре трговине без монопола.
Појединим локалним политичарима није довољно да их новинари хвале и чешкају по мудима, зато што раде свој посао, за који добијају плату, него желе и нешто више. Ту праксу да новинар мора да, као лажни сведок, види и оно што нико не види, али да не сме да каже оно што сви знају, увео је неформални главни уредник Сремске Митровице Ненад Лемајић. Трикови из квазимађионичарске радионице Лемајић се не користе само када су у питању политички противници, већ и кад су у питању појединци из сопствене странке. М новине, које су одбиле да се баве прљавим пословима креираним у мајсторској радионици Доктора Лемајића, су својевремено прошле кроз „топлог зеца“ његове одмазде, чије последице трпе и данас. А трпи их и СНС, међу чијим је члановима доста Лемајићевих кадрова.
Зато је чудно да се М новинама прети тужбама од стране појединих тужибаба из градске власти (не знамо да ли је министар и повереник СНС Бранислав Недимовић о томе обавештен, с обзиром да је његов изричит став против тужакања новинара), мада Град на то има право. То јест ако Град трпи душевне болове.
То нас, новинаре у Редакцији М новина, не би чудило.
Нама би било чудно да Град потегне питање о коме је било речи на седници Скупштине града, на којој се одборници питају како су паре намењене за страначко деловање уплаћене на приватан рачун.
Али, због тога ваљда нико не трпи „душевне болове“?