MAJSTORICE FRIZERSKOG ZANATA, VIDA I GOCA, KROZ DECENIJE VELIKIH PROMENA ODRŽALE SU RAD JEDNOG OD NAJSTARIJIH MITROVAČKIH SALONA

Tandem koji je našao mesto u srcima generacija Mitrovčana

Vida i Goca u radnoj atmosferi

Muški frizerski salon u naselju „Matija Huđi“ jedini je lokal nekadašnjeg mitrovačkog Preduzeća za frizerske i berberske usluge „Dalija“, koji u kontinuitetu od nekoliko decenija u istoj delatnosti radi do današnjeg dana. Iza prepoznatljivog staklenog izloga lokala, na kojem stoji naziv firme „Tandem“, decenijama unazad rade Vidosava Milković i Gordana Kopanja, majstorice frizerskog i berberskog zanata.
Vida i Goca, koje su frizerske veštine učile od najboljih zanatlija svog vremena, sa svojim salonom odavno su jedan od simbola najvećeg gradskog naselja. Od davne 1980. godine kada je došla Vida, a Goca joj se pridružila devetnaest godina kasnije, mnoge sačuvane fotografije i uspomene svedoče o generacijama sugrađana, koji su se šišali u njihovoj radnji. Starija Vidosava do sada je prebrojala četiri takve generacije, od dečaka i devojčica, kojima su ovde ošišane prve vlasi dečije kose, do najstarijih sugrađana, vernih mušterija do svojih poslednjih dana. Uz profesionalni život ni malo lakog zanata, sa makazama, mašinicom i brijačem u ruci, Vida i Goca proživljavale su sudbine svojih mušterija, deleći sa njima radosti i tuge. Decenije rada na istoj adresi obeležene su promenama državnih i društvenih sistema, što je koleginice iz nekadašnje „Dalije“ neočekivano odvelo na put privatnog preduzetništva i ortakluka. Prilagođavanje na „privatluk“ u frizerskoj delatnosti nije tako strašno, jer je ova branša, čak i u vreme socijalizma i društvene svojine svojim radom i učinkom u salonu, sama sebi obezbeđivala zaradu. Za one koji su znali i želeli da rade, promena vlasništva nije imala veliki uticaj.
Vidosava Milković, popularna Vida ili „Vidana“, kako su joj tepali pojedini klinci, pre nekoliko godina stekla je pravo na penziju, ali kao žena velike energije i izdržljivosti kojoj posao i dalje predstavlja zadovoljstvo, čak i neku vrstu odmora, ostala je u zanatu i još ne razmišlja o sedenju u kući. Porodica, ćerke i unuke prihvatili su Vidin svakodnevni ritam, a ona za uzvrat svaku obavezu supruge, majke i bake ispunjava više nego savesno.
Gordana je mlađi član ovog frizerskog tandema, ali je došlo vreme da i ona prikuplja „papire“ za odlazak u penziju. Kada dođe neizbežan trenutak da vrata ovog lokala otvore druga lica, to će biti duboko emotivan trenutak, kako za sadašnje majstorice, tako i za mnogobrojne mušterije, koje su za ovaj salon rezervisale posebno mesto u svojim srcima. Kroz silne decenije zajedničkog rada menjale su se kolege i mušterije, ali i način učenja i pristup ovom poslu. Zbog toga je svega nekoliko gradskih frizera moguće nazvati „majstorima stare škole“.

Gocin dolazak – nova energija i kvalitet rada

Gordana Kopanja je frizerski zanat učila kod svoje tetke Ljubinke Pejić u Rumi polovinom osamdesetih godina. Posle godinu dana rada iz privatne prakse prešla je u rumsku društvenu firmu „Neva“ koja je pružala frizerske i berberske usluge. Zaposlila se u lokalu u samom centru grada gde je provela deset narednih godina. U oktobru 1999. prelazi u Sremsku Mitrovicu i postaje muška frizerka u „Daliji“. Dolazak u Mitrovicu bio je vezan za Gocinu udaju i formiranje porodice u kojoj će supružnici dobiti ćerku. Sa starijom koleginicom Vidom u salonu „Matija Huđi“ Gordana radi poslednjih 27 godina. Od prvog radnog dana uspostavile su odnos kvalitetnog rada i međusobnog razumevanja pa je saradnja nastavljena i u fazi privatnog preduzetništva. Goca kaže da je na početku rada u novoj sredini bilo nezgodnih trenutaka, jer za kratko vreme trebalo je pokazati znanje i veštinu, naročito pored iskusne, Vide koja je već bila na glasu kao odličan frizer. Bilo je trenutaka da mušterije sa izvesnim nepoverenjem traže da ih ošiša Vida, sve do trenutka u kome Mitrovčani shvataju da su dobili odličnu frizerku. Od tada je Gocina stolica retko prazna, a vremena za odmor tokom smene nema mnogo. Kao mlađi deo tandema, Goca je zadužena za administrativne poslove, saradnju sa knjigovođom i nadležnim institucijama. „Dalija“ je kao društveno preduzeće tokom dvehiljaditih prošla fazu agencijske privatizacije i kao takva radila je dve godine. Kada je poslodavac zatvorio lokale i ugasio delatnost, poslednji salon koji je opstao bio je onaj u Naselju „Matija Huđi“. Gordana i Vida prešle su u preduzetnike, renovirale i opremile radnju novom opremom i nameštajem, nastavljajući višegodišnji zakup.
– U početku jeste bilo izvesne doze straha i neizvesnosti, ali smo se brzo organizovale i u jednom trenutku ja sam rekla: Vido, pa šta je problem da mi nastavimo da radimo. Dosta toga već smo i same radile, a uvek smo bile u stanju da svojim radom i prometom zaradimo sopstvene plate, kaže Gordana Kopanja opisujući momente velike promene u ličnom i profesionalnom životu.

Frizerska priča Vide Milković duga bezmalo šest decenija počinje u školskim danima krajem šezdesetih godina kad je učila zanat u Bratuncu, nedaleko od rodne Ljubovije odakle se sa porodicom preselila u Donji Tovarnik. Kada je otac pokušao da svojoj ćerki nađe mesto za učenje i rad u trgovini na području Rume, nije bilo mesta. Na predlog tetke iz Ljubovije otišla je u Bratunac i kod proverenog majstora učila zanat za muškog frizera, koristeći svaki momenat da pretrči iza paravana i od jedne majstorice nauči i posao ženskog frizera. Tokom sve tri godine učenja, posle škole u jutarnjim satima, odlazila je na popodnevnu praksu.
– Na toj praksi nije bilo sedenja. Uvek je bilo nešto da se radi. Sećam se, bila je jedna oranija u kojoj smo koleginica i ja iskuvavale peškire, jer nije bilo veš mašine kao danas, seća se Vidosava koja je po završetku obuke pokazala najbolje znanje i gazda je po svaku cenu želeo da je ostavi.
Ipak se odlučila za povratak u Srem, kako bi bila bliže roditeljima. Posle mesec dana, pre nego što je postala punoletna, Vidin stric koji je bio je šef seoske Mesne kancelarije, krenuo je poslom u Mitrovicu. Tom prilikom poveo je sinovicu, rešen da joj nađe posao.
– U to vreme nije bilo telefona da bih ja znala kako i gde treba doći u Mitrovicu. Moram reći da pre toga nikad nisam ni bila u Mitrovici. Dođemo mi autobusom i krenemo ulicom koja vodi ka stanici. Tamo je bio jedan muško – ženski frizerski salon, koji su držali stari frizeri Čeda i Mira. Mi pitamo: Treba li vam radnik, a oni kažu – Da. I tako ja ostanem u ovoj radnji, ali vremenom se gazde podele i reše da zatvore. Međutim, dođe jednom prilikom majstor Pera Ilić iz Laćarka i kaže: Meni treba jedan radnik. Ja pomislim – ovo će se sigurno zatvoriti, pa kažem da mogu ja. Bilo mi je bitno samo da radim i steknem radni staž, kaže Vida, koja će u laćaračkoj frizerskoj radnji ostati čitavih osam godina.
Radnja majstor Pere bila je u ulici prema crkvi u centru sela, u lokalu izvesnog Jove Štekovića. Vida je bila muški, a koleginica Katica ženski frizer. Devojka iz Donjeg Tovarnika odlično se pokazala radeći kvalitetno gotovo ceo dan, što je bilo prilično naporno, jer je autom dva puta dnevno dolazila na posao. Prethodno je gazda Pera uredno prijavio, ali tek kad se uverio da je dobio dobrog i pouzdanog radnika. Sredinom sedamdesetih Vida je zasnovala brak i rodila stariju ćerku. Možemo reći da je to bilo zahvaljujući zanatu, ali i prstu sudbine koji je na njenu frizersku fotelju doveo budućeg devera, koji je bratu rekao sve najlepše o svojoj frizerki. Iz svega je proizašao lep i dugovečan brak u kome su izrodili dve ćerke, a kasnije dobili i unuke.
Međutim, intenzivan svakodnevni rad prisutan još u vreme trudnoće postao je suviše naporan. Sa gazdom radnje postigla je dogovor o prelasku na biro rada. Ovde će je kroz koji mesec pronaći direktorica „Dalije“ i pozvati na posao u obližnju Mitrovicu. U pitanju je bio sadašnji salon u Naselju „Matija Huđi“, radnja koju je Vida po silasku iz gradskog autobusa jedva pronašla. Na mestu gde je do sada provela 46 godina najpre je zatekla starije kolege, čika Miću Miražića i izvesnog bricu Slobodana, koji je kasnije prebačen u lokal u centru grada. Njegovo mesto pripalo je vrednoj mladoj ženi iz Laćarka.
U poslednjih četrdesetak godina promenilo se mnoštvo kolega, ali je Vida Milković ostala jedan od zaštitih znakova ovog salona. Do sada je obučila 15 učenika od kojih, na žalost, niko nije ostao u struci.
Dolazak Goce Kopanje iz Rume označio je novu eru u istoriji ovog salona. Mlada frizerka iz Rume donela je novu energiju i kvalitet rada koji je prepoznatljiv do današnjih dana. Frizerke iz mitrovačkog „Tandema“, koji je naziv dobio na predlog mušterija, uspešno su odolele savremenim izazovima vremena i uspešno ispunjavaju sve želje mušterija. U salonu je „ispredeno“ hiljade priča uz mnoštvo svakodnevnih anegdota. U jednoj od istinitih priča iz prvih meseci zajedničkog rada muškarci su, ugledavši ženske frizere, neretko odlazili sa vrata salona, ne očekujući da dve žene rade muške frizure i berberaj.
Dejan Mostarlić