PROFESOR MITROVAČKE GIMNAZIJE ĐORĐE DOMAZET O MATEMATICI, ĐACIMA I NAGRADAMA

Matematika nas uči da znanje množimo deljenjem

Đorđe Domazet sa Novembarskom nagradom, najvišim priznanjem Grada Sremska Mitrovica

Generacije gimnazijalaca odlično poznaju profesora matematike Đorđa Domazeta, staloženog, posvećenog, a danas okarakterisanog kao strogog profesora. Iza Domazeta je 26 godina rada u Mitrovačkoj gimnaziji, na stotine đaka kojima je predavao ne tako omiljen predmet u školi, 36 brojeva školskog časopisa „Gimanzijalac“, kao i nebrojeno nagrada. Svakako jedna od najdražih mu je Novembarska nagrada, najviše priznanje Grada Sremska Mitrovica, koja mu je uručena prošlog novembra za Dan Grada.
– Svakom nagradom ukazuje se poštovanje za rezultate koje je neko ostvario u profesiji kojom se bavi. Nagrade su i dokaz da je neko primetio tragove koje ste ostavljali više od dve decenije rešavajući neke matematičke probleme, ali i obrazujući brojne generacije. Novembarska nagrada ima i svoje posebnosti. Ona je najznačajnije priznanje koje dodeljuje jedan od najstarijih gradova i mesto sa jednom od najčudnovatijih istorija u Evropi. Bez obzira na okolnosti i prilike, nagrada grada sa takvom tradicijom je uvek privilegija. Ako se ona nadoveže na Svetosavsku nagradu Ministarstva prosvete i nagradu „Najbolji nastavnik regiona“, onda je odgovornost koju imate i preuzimate u svom budućem radu neuporedivo veća.

Slova i brojevi idu zajedno

Da naš sagovornik osim matematike odlično barata i rečima, možete i sami zaključiti čitajući ovaj intervju. Ističe da je pisanje za njega zona u kojoj može da radi ne razmišljajući o zvonu koje će mu prekinuti rečenicu, u kojoj nema ocenjivanja i u kojoj ima slobodu da izađe iz stroge strukture nastavnih planova i programa.
– Pisanje uvek prolazi kroz različite faze. Kod mene se ona lirska provlači samo u obrisima, ali nije više dominantna. Napišem poneki dokumentaran tekst. Upravo sam završio jedan takav pod nazivom „Serum za Rupu u duši“, a govori o Jelki Bojkić, mitrovačkoj gimnazijalki, prvoj ženi diplomiranom veterinaru na ovim prostorima, inače majci našeg reditelja Dušana Makavejeva. Ne bih se usudio da predviđam šta će se desiti u budućnosti, ali znam da bi svako od nas voleo da za sobom ostavi što više tragova, a lepo je kada su oni pisani, ističe naš sagovornik.

Matematika nas uči da znanje množimo deljenjem, da budemo tačni i racionalni, muzika da slušamo, volimo i sanjamo, a nagrade nas obavezuju i podstiču da istrajavamo i još brže trčimo na tim putevima znanja, nauke i umetnosti, ističe Domazet.
Ovaj profesor matematike poznat je po bogatom publicističkom radu, mentorstvu talentovanih učenika i mnogobrojnim aktivnostima na promociji obrazovanja. Autor je video kanala sa bazom znanja, koja pokriva celokupno srednjoškolsko gradivo matematike. Već 22 godine uređuje školski list „Gimnazijalac“ i do sada je izašlo 36 brojeva ovog časopisa. Autor je monografije objavljene povodom 185 godina rada Mitrovačke gimnazije i koautor monografije o poslednjih 175 godina ove škole. Nameće se pitanje koliko je teško biti priznat u svom gradu?
– Taj deo iz Jevanđelja po Luki, o tome kako je najteže biti prorok u svom zavičaju, dobio je hiljade modernih verzija. Priču o gradovima koji ne priznaju veličine na sličan način interpretiraju stanovnici Beograda, Sarajeva, Njujorka, Pariza… Pored svega, bilo bi neoriginalno i pretenciozno praviti sada i neke mitrovačke verzije. Mi danas živimo čak i u preterano globalizovanom društvu, da bismo mogli da na njega kalemimo legende, samo zato što dobro zvuče. Crnjanski je rekao da je čovek najveći stranac u mestu gde je rođen. Možda bih ja mogao da dodam da bi verovatno moj Jutjub kanal o matematici imao mnogo više pregleda da se naplaćuje, a ne da je besplatan. Ipak, deset sati dnevno pregleda na tom kanalu je kao da ste održali više od 13 časova svaki dan. Kada relativizujemo stvari, možemo da upadnemo u crne rupe fizike, isto tako je i sa priznanjima, koja dolaze iz perspektive svojih očiju i iz svog dvorišta, smatra naš sagovornik.
Domazet je tokom svog dugogodišnjeg rada bio mentor učenicima, koji su na takmičenjima različitog ranga osvojili preko 150 nagrada. Predsednik je podružnice Društva matematičara Srbije za Srem. Dobitnik je više nagrada i priznanja za rad u oblasti obrazovanja. O matematici kaže:
– Matematika boli samo dok ne počne da se razume. Ona se ne uči kao neki drugi predmeti, nego se, kao med, cedi kap po kap. Svaka rešena jednačina je jedna kap tog meda. Izuzetno široka primena matematike u različitim oblastima, kao i njena uloga u razvoju intelektualnih sposobnosti mladih ljudi, čine je sigurno najznačajnijim predmetom u opštem obrazovanju. Rešavanje konkretnih problema realnog sveta uvek se odvija preko nekog oblika matematičkog modelovanja. Ipak, matematika je i dalje Ahilova peta i bauk u svakoj školi. Pre nekoliko decenija, broj časova matematike u višim razredima osnovne škole smanjen je za 20 odsto, a deficitarnost nastavnog kadra ovog predmeta je dostigla neverovatne razmere. Nikome ne treba zabraniti da se bavi matematikom, ali oni koji za to nisu stručni ne bi smeli to da rade u školama. Ideal ovog društva je postala škola bez ponavljača, što sve zajedno daje izuzetno negativne posledice. Takođe, pokazalo se da je pedagoški prosek, odnosno prosečan učenik, iluzija koja za posledicu ima da se predavači najviše bave nedovoljno dobrim i lošim učenicima, dok one najbolje zanemaruju. Ne može se nastava smatrati pedagoškom konfekcijom, jer je ona nekima preširoka, a nekima preuska. Ne postoji opšta jednačina za napredak svakog pojedinca, već svako dete ima svoju posebnu formulu za uspeh. Kada bismo reformu usmerili ka individualizaciji nastave matematike, a ne samo nekih drugih oblasti, ka promeni sistema vrednosti, a ne samo šminkanju i estetskoj modernizaciji, imali bismo i bolje rezultate, ističe Đorđe Domazet.

Učenik Filip Ninković i profesor Domazet na dodeli Svetosavskih povelja

Naš sagovornik mentor je gimnazijalcima, koji su godinama unazad nosioci Svetosavskih povelja.
– Bio sam mentor kod 20 povelja, i u tome vidim kontinuitet rada, kako onih koji su ih osvojili, tako i nas koji smo im, makar i u najmanjem procentu, pomogli u tome. Svetosavske povelje Grad Sremska Mitrovica dodeljuje od 1994. godine. Imao sam zadovoljstvo da sam kao učenik te godine bio dobitnik tog priznanja. U srednjim školama nas je taj put bilo samo šestoro, a naredne godine su bila samo tri dobitnika. A, onda su počela takmičenja sa kotizacijama i broj nagrada je počeo da raste kao članovi Fibonačijevog niza. Broj dobitnika Svetosavskih povelja je svake godine preko sto, tako da ona najbolja deca ostaju neprimećena. Na takmičenjima iz nekih fundamentalnih predmeta dele se desetine prvih nagrada; ona su postala neregularna i treba ih ukinuti na nekoliko godina, kao što su engleski klubovi izbačeni iz Uefinih takmičenja. Tek kada se to učini, rad će dobiti svoj smisao i pobediti marketing i praznu formu, smatra profesor Domazet.

Mitrovačka gimnazija u Rijeci promovisala časopis „Gimnazijalac“

U pripremi 37. broj „Gimnazijalca“

Školski list „Gimnazijalac“ uređuje od 2004. godine profesor Đorđe Domazet. U pripremi je trideset sedmi broj.
– Već više od dve decenije u njemu beležimo sve aktivnosti koje se dešavaju u Mitrovačkoj gimnaziji. U tom periodu, na preko 1.000 stranica, uz preko 3.000 fotografija, napravili smo izveštaje sa više od 8.000 takmičenja, ispisali male putopise sa ekskurzija u Rimu, Beču, Budimpešti, Pragu, Barseloni, učili u međunarodnim i domaćim projektima, i uradili smo intervjue sa nekim od najvećih imena kulture i umetnosti na ovim prostorima. Mnogi od njih su čak postali i antologijski. Intervju sa Žarkom Lauševićem je u celosti ušao u njegovu monografiju. U planu je da obeležimo neki jubilej, da se prisetimo onih koji su stvarali „Gimnazijalac“ tokom ove dve decenije i da najzaslužnijima podelimo i priznanja. Nažalost, poslednjih godina smo počeli jednom godišnje da izlazimo, jer se u školu nije išlo baš redovno. Deca hoće neke brze forme koje daju veću vidljivost, ali uvek ima i onih koji su zainteresovani za naš časopis. Neki od njih su putovali u Rijeku, pa smo ostvarili i saradnju sa drugim časopisima iz regiona. Tekstove iz našeg lista počeli smo da objavljujemo i na portalu „Štipaljka“. Nekako smo navikli da stvari kratko traju, tako da je dugovečnost „Gimnazijalca“ postala nešto neobično ne samo za one koji ga čitaju, nego i za nas koji ga pravimo, zaključuje Domazet.

U Mitrovačkoj gimnaziji počeo je da radi po završetku Prirodno – matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Na pitanje koliko su se generacije promenile u odnosu na njegove profesorske početke, Domazet kaže:
– Od mog ulaska u školu, koju sam pohađao i kao đak, prošlo je sada već 26 godina. S obzirom na brzinu kojom se menjaju stvari, to je dovoljan period da sagledamo njihovu neverovatnu transformaciju. Svet je tada bio drugačiji, sporiji, još ga nisu okupirale društvene mreže i pokorile digitalne tehnologije, verovao je u budućnost bez ratova, ali i u odlaske na Mesec, umesto na letovanja. Bio je to svet mašte i snova, nerealan, ali mnogo bliži čoveku. Učenici su tada imali mnogo više strpljenja, tragali su za izvorima znanja i učili iz knjiga, od svojih profesora i od roditelja. Danas su mladi zapljusnuti ogromnim morem informacija, odmah dostupnim odgovorima na sva pitanja i virtualnim bibliotekama u svojim mobilnim telefonima. Deca sada ne trpe dosadu, žele brže rezultate, ne podnose autoritete, bolje znaju jezike i imaju ogroman potencijal za učenje, ali koji se mnogo teže nego pre samo nekoliko decenija otključava. Za mene je najvažnije da, kao i pre 26 godina, u mnogim očima vidim želju da nešto razumeju, a ne samo da upamte, i da budu bolji od nas koji ih učimo.
Domazet na kraju razgovara za M novine govori i o izazovima profesora matematike u današnjem vremenu, ali i o lepšoj strani profesorskog poziva.
– Ajnštajn kaže da su prosvetni radnici najodgovorniji i najvažniji deo svakog normalnog društva. Izazovi današnjeg profesora matematike su brojni: borba sa površnom pažnjom u svetu brzih informacija, motivisanje učenika za nauku u svetu estrade i kladioničarskog sporta, prilagođavanje tehnologiji, koja menja način učenja, ali i očuvanje autoriteta i uzajamnog poštovanja u vremenu ubrzanih promena. Učionica je neka vrsta galaksije koja izgleda onako kako je vi sami oblikujete. Brojevi su kao zvezde, a formule kao njihova sazvežđa. Cilj je da učenici ne vide samo one najsjajnije Sirijuse, Kentaure i Vege, nego da gledaju i mnogo dalje od tih cifara i izraza ispisanih na tabli. Lepša strana poziva je kada brojevi zasviraju simfoniju logike u ritmu razlomaka, kada nekome uspete da prevedete taj jezik matematike kojim je zapisan svemir, i kada u savezništvu razuma i radoznalosti nekome otvorite vrata ka svetu znanja koji mu je do tada izgledao neprivlačno, mračno, strano i nedostižno.
Biljana Vukadinović