RADMILO BUDEČEVIĆ IZ RAVNjA, DOBITNIK ZLATNE ZNAČKE KULTURNO-POSVETNE ZAJEDNICE SRBIJE

Priznanje za decenije predanog rada

Radmilo Budečević sa poveljom priznanja Kulturno – prosvetne zajednice Srbije i mitrovačkim novinarom Miomirom Filipovićem

Budečević ostavlja značajan trag u afirmaciji kulture, sporta i u unapređenju društvenog života u selima Mačve i Srema

Među dobitnicima Zlatne značke Kulturno – posvetne zajednice Srbije krajem prošle godine našao se i Radmilo Budečević iz Ravnja. Zasluženo priznanje, koje se pedeset godina dodeljuje pojedincima zaslužnim za angažovanje u razvoju i afirmaciji kulture u raznim sredinama Srbije, Budečević je dobio za višedecenijski rad na unapređenju kulture i sporta u naseljima Mačve i Srema. Ovo tradicionalno priznanje dodeljuje se u saradnji sa Ministarstvom kulture i informisanja i Ministarstvom spoljnih poslova.
Čitaoce „M novina“ podsetićemo na reportažu koju smo pre nešto više od dve godine godine uradili sa Radmilom Budečevićem. Iako se našla na sportskoj strani našeg nedeljnika, jer smo sa Radmilom kao fudbalskim trenerom razgovarali o aktuelnom trenutku njegovog tadašnjeg kluba, reportaža je osvetlila mnoge segmente Budečevićevog svestranog rada u oblasti kulture, ekonomije, društvenog života i politike. Opisali smo put dečaka iz Ravnja, koji je uprkos teškom detinjstvu u poratnim godinama kao izuzetan đak i sportista krenuo iz svog sela put obližnje Mitrovice i velikog Beograda, gde će završiti Vojnu akademiju i steći najviše obrazovanje na Ekonomskom fakultetu. U iskrenom izlaganju sagovornika koji se u tim danima, baš kao i danas, borio sa teškim emocijama i tugom zbog prerano izgubljenog sina, tada smo čuli mnoštvo zanimljivih i poučnih životnih priča. Njihova zajednička nit leži u činjenici da je Radmilo Budečević bez obzira na visoke pozicije i opštedruštvene zadatke koji su mu poveravani, uvek nalazio način da pomogne – prvenstveno svojoj sredini, selu Ravnju, ali i okolnim mestima Mačve i Srema. U jednom momentu školovani oficir potencijalno velike vojne karijere razočaran perspektivom vojske, vraća se u rodni kraj, tražeći način da ovde ostane i obezbedi egzistenciju. Nemajući mnogo izbora, preuzima rukovođenje jednim od giganata jugoslovenske privrede – Brodogradilištem „Sava“ u Mačvanskoj Mitrovici. Ovde će duži niz godina provesti u borbi sa aktuelnom ekonomskom i društvenom krizom koja je zahvatila tadašnju zemlju. U isto vreme Budečević je afirmisan kao vrhunski sportski radnik i član najviše klupske uprave beogradskog „Partizana“. Svo vreme školovanja i službovanja u prestonici bio je angažovan u matičnom seoskom fudbalskom klubu i nije ga mrzelo da svakog vikenda dolazi na teren igrališta u Ravnju. Pored stručnog trenerskog doprinosa kroz proučavanje metodologije i kvaliteta fudbalskih treninga, o čemu je napisao knjigu, Budečević je doprineo unapređenju fudbalske i sportske infrastrukture u Ravnju, a kasnije i u Mačvanskoj Mitrovici, gde je podigao jedan od najfunkcionalnijih stadiona u okolini. Neretko su gosti mačvanskih klubova bili „Partizan“ i „Crvena zvezda“ sa najkvalitetnijim sastavima sačinjenim od klupskih legendi. Osim što je na pozicije direktora velikog preduzeća morao da vodi računa o egzistenciji nekoliko hiljada ljudi, uvek je pomagao kulturni, umetnički i društveni život u naseljima severne Mačve, uključujući i područje Sremske Mitrovice na suprotnoj obali Save. Budečevićevu posvećenost i doprinos lokalnoj zajednici umele su da primete mnoge političke strukture tražeći njegovu podršku kroz inicijativu i realizaciju korisnih lokalnih projekata.
Radmilo Budečević poneo je pozitivne utiske sa svečanosti održane 16. decembra 2025. godine u Domu Vojske Srbije, naročito zbog činjenice da je na dodeli Zlatne značke bio okružen ostalim dobitnicima, dokazanim stvaraocima u svojim oblastima.
– Mogu da kažem da je svečana dodela lepo organizovana uz vrlo prijatnu atmosferu i dobitnike, koji su došli iz mnogih krajeva i iz srpske dijaspore. Ponekad se čovek pita da li sam zaslužio da se tu nađem sa ovakvim društvom. Neko je to procenio i svakako mu hvala na tome. U povelji koju sam uz Zlatnu značku dobio stoji, da mi se ovo priznanje zadeljuje za nesebičan predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture. U obrazloženju, koje je pročitano na svečanom skupu, navedeno je da me je kandidovao moj višedecenijski rad na unapređenju kulture i sporta u selima Mačve i Srema. Naravno, vi novinari sad me pitate – šta mi ovo priznanje znači? Pa svakako, to je svojevrsna satisfakcija, pre svega u moralnom smislu. Dolazi u vreme kada neretko doživljavam da se moj rad ne priznaje na pravi način. Nikada to nisam radio radi nekakvih materijalnih naknada i koristi. Doživljavam neprijatnosti upravo od okruženja, kome sam poklonio više od pet decenija nesebičnog društvenog angažovanja. Opšte je poznato da u svakom društvu postoje opšti ili društveni interesi i pojedinačni ili lični interesi. Iz nekih prošlih vremena i društveno-političkih sistema potpuno smo odbacili čak i ono što je bilo dobro i vrlo važno i korisno, na primer to da su društveni interesi bili dominantni u odnosu na lične interese. Danas je potpuno suprotno. Sve ono što je van stana, kuće i dvorišta, jednostavno je nečija tuđa briga. Ako nekoga mlađeg ili starijeg, svejedno je, pozoveš da se uključi u rad Mesne zajednice ili u neku drugu društvenu, kulturnu, sportsku i bilo koju drugu organizaciju i aktivnost, prvo će ti reći da on za to uopšte nije zainteresovan. A ako pokušate da mu objasnite da nije dovoljno da samo u njegovom dvorištu ili u kući bude sve sređeno, da je svima nama potreban dobar put i ambulanta, Dom kulture, igralište, uređena i opremljena škola i crkva koja će formirati ličnosti koje će poštovati deset božijih zapovesti, gledaće vas čudno i na kraju samo pitati „Koliko ću biti plaćen za to i da li može neki dobar posao? Da radim džabe, neću“, tvrdi jedan od dobitnika Zlatne značke kulturno – prosvetne zajednice Srbije.

U muzejskoj spomen sobi posvećenoj istoriji Ravnja

Muzej kakav nemaju ni veće sredine od Ravnja

Najočigledniji primer Budečevićevog angažovanja u kulturnom životu Ravnja jeste uređenje Doma kulture i kvalitetni sadržaji kulturne ponude. Prvenstveno je reč o stalnoj muzejskoj postavci istorije života u selu ustaničkog junaka Zeke Buljubaše. Postavkom koja izuzev vrednih sportskih uspomena sadrži kvalitetno ukomponovane istorijske i etnološke elemente, može da se pohvali mali broj, čak i većih sredina nego što je Ravnje. Ideju je podržala lokalna samopuprava, a za koncept izložbene postavke nije bio zadužen profesionalni muzejski stručnjak, već lično Radmilo Budečević.
– Tu muzejsku postavku radio sam potpuno sam, negde dve i po do tri godine. Mogu reći da sam radeći na tom projektu izgubio vid na levo oko, jer sam preturao mnogobrojne slike, koje su mi donosili sa tavana, a po njima su neretko hodali pacovi i miševi, tako da sam inficirao oko. Radio sam to u želji da mlađa pokolenja znaju gde su rođena, gde žive i da znaju istorijate svojih porodica i sela. Moj motiv je bio da na taj način ostavim neki moj spomenik za života. Da ne govorimo o tome da je Ravnje jedno istorijsko mesto. Mislim da je posebna nepravda učinjena prema Zeki Buljubaši i zato sam njemu posvetio posebno mesto i pano. Nekako, kad sam taj muzej uradio, pao mi je teret, koji sam nosio. Mislim da je ovakav muzej prikladan za svako mesto. Nažalost, u današnje vreme sve se zaboravlja i niko nikoga ne poštuje. Ako Bog da da izađe i ova knjiga, tek onda ću biti potpuno miran. Što kažu, moći ću mirne duše da „otputujem“ tamo gde ćemo svi otići, kaže kazao je Radmilo Budečević, koji namerava da u potkrovlju svog doma opremi prostoriju sa dokazima o njegovoj porodičnoj istoriji pošto raspolaže podacima iz daleke 1425. godine.

Životna priča Radmila Budečevića, kroz koju se „provlače“ zaboravljena istorija i „mirisi“ starih vremena, sportske aktuelnosti i istorija lokalne ekonomije biće krunisana memoarskom monografijom koja je u pripremi. Kad ugleda svetlost dana nesumnjivo će obogatiti kulturno stvaralaštvo severne Mačve i Srema. Knjiga je prožeta mnogobrojnim ličnim utiscima i unutrašnjim dramama autora.
– Interesantno je da mi se ovo društveno priznanje događa u periodu kada privodim kraju pisanje i objavljivanje knjige o svom životu. To je svojevrsna ispovest o tome šta sam sve proživeo. Priča o jednom vremenu, ljudima i događajima. Ono što u svoje vreme nisam mogao ili smeo da govorim, a snosio sam odgovornost i trpeo etiketiranje. Najveći deo toga sam nosio u sebi. Čak ni moja porodica i najbliža rodbina i prijatelji o tome ništa nisu znali. Primera radi, od partijskih organa sam 1988. godine jednostavno nateran da prinudom budem direktor brodogradilišta, u vreme kada su na novoj lokaciji bili samo panjevi, a dug koji sam nasledio iznosio je oko 70 miliona tadašnjih nemačkih maraka. Ukupna vrednosti celog brodogradilišta na staroj lokaciji bila je oko četiri miliona maraka. O tome u svojoj knjizi prilažem originalne dokumente, koje sam sve ove godine čuvao noseći od pojedinaca apsolutno nezasluženu etiketu lopova i vlasnika miliona koji danas „leže“ na Kipru. Posebna je priča kako je država preko banaka uništavala sve važne firme u mitrovačkoj opštini. Ovde podvlačim i da je jedino naše brodogradilište – od 11 nekadašnjih brodogradilišta u Srbiji, zahvaljujući zalaganju za permanentno školovanje i usavršavanje proizvodnog kadra uspešno opstalo, prodato i jedino je koje danas radi i razvija se. U mojoj knjizi biće objašnjeno i zašto sam se celog života toliko angažovao za svoje selo, za celu Mačvu – uopšte za šire društvene interese. Jednostavno, to je moj svojevrsni usud. Tako mi je bilo suđeno. Uvek sam više voleo da uradim za svoje selo nego za svoju kuću. Mnogima je to verovatno neshvatljivo, ali tako je bilo. Bog mi je svedok. U teškim okolnostima u kojima je poslovalo brodogradilište, ja sam uvek nalazio mogućnosti da pomognemo bolnicama, školama, sportskim klubovima, crkvi i ostalima. Sve što je urađeno u FK „Zeka Buljubaša“ u Ravnju i FK „Podrinje“ u Mačvanskoj Mitrovici, a mislim na tribine, ograde, teren, svlačionice, kafanu ili tendu, urađeno je, neka mi ne bude zamereno da se samohvališem, mojim velikim angažovanjem i „podmetanjem leđa“. Danas, na moju žalost ne postoji konsenzus da budem angažovan u ovim klubovima. Dodajmo da je i svim ostalim, pre svega mačvanskim klubovima i školama pružena značajna pomoć, kaže Radmilo Budečević.
U odnosu na brojna angažovanja u lokalnim društvenim zajednicama naš sagovornik najsrećniji je zbog onoga što je sa saradnicima i uz razumevanje lokalne samouprave učinio u rodnom Ravnju.
– Zahvaljujući pre svega gradonačelniku Branislavu Nedimoviću, pa onda i nama iz samog Ravnja, predsednicima i članovima Saveta Mesne zajednice Miomiru Miji Begoviću, meni i ostalima, Ravnje je kao jedno od najružnijih sela postalo mala varošica. Lično, nikad nisam tražio, niti očekivao nekakve pohvale i zahvalnosti, ali nisam, da budem iskren, očekivao da ću doživeti da mi poslednjih godina, naročito posle porodične tragedije, a peta je godina kao peti dan otkako mi je umro sin od korone u 37. godini, da malo – malo pojedini „veliki“ prijatelji „velikodušno“ izruče „šaku soli“ na moju živu otvorenu ranu. Što se mene tiče, da ne bude krivo shvaćeno i da se na osnovu prethodno iznetog ne izvuče zaključak ogorčenosti i kajanja zbog onog što sam radio. Ne, nikako. Da sam mogao, uradio bih još pet puta više, kaže Radmilo Budečević iza koga ostaje nedosanjani san da se u Ravnju otvore bar dva manja fabrička pogona, koja bi zapošljavala dvestotinak meštana ovog sela.
Dejan Mostarlić