MALO IZOŠTRENO

Za promenu je potrebna bolja ponuda

Ne znamo da li je predsednik Srbije Aleksandar Vučić baš 4. juna 2023. u objavi za Instagram, prvi put izgovorio da napadi na njega nisu motivisani personalno već su usmereni na Srbiju, samo znamo da je posle taj stav ponavljao u nekim prilikama. Evo šta je, doslovno, izjavio: „Srbija se nalazi u teškoj geopolitičkoj situaciji, ogromni su pritisci oko Kosova i Metohije i oni će se nastaviti, i ne ruše neki spolja Srbiju zbog Vučića, već ruše nekog Vučića zbog Srbije.“ Sutradan su i srpski opozicioni, i regionalni mediji radosno podsetili da je skoro identične reči izgovorio Slobodan Milošević u svom poslednjem predsedničkom govoru, tri dana pre petooktobarskog prevrata u Beogradu: „Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno (građani Srbije), da se ne uvere tek onda kada bude teško da se isprave greške koje su građani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami učinili. Pa će se te greške teško otklanjati, a neke možda neće moći nikada da se otklone …Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije.“
Ovo nalaženje identičnosti stavova svrgnutog i u zatvoru umorenog predsednika i sadašnjeg predsednika Srbije bilo je praćeno trijumfalnim likovanjem zbog Vučićevog „priznanja da je, u stvari, sledbenik politike Slobodana Miloševića“, i da je današnja Srbija ništa drugo osim Srbija do 2000. godine.
Razume se, likovanje zbog značenjske identičnosti izjava sadašnjeg i bivšeg predsednika zasnovano je na premisi da je Slobodan Milošević definitivno zakovan u narativu o najvećem zločincu nad srpskim i jugoslovenskim narodom, i na računu da ne postoji realna istorija i realno znanje o zločinačkoj prirodi zapadnjačkog odnosa prema Srbiji, kako u vreme Miloševića tako i danas. Ali, postoji i realna istorija, koju Srbi jesu naselili mitovima, ali nisu isterali istinu iz nje. Srbi, u većini, danas „znaju“ da je Milošević mogao izbeći i bombardovanje Srbije, i „demokratski“ državni prevrat, da je prihvatio vazalni položaj i cepanje državne teritorije, koje Srbi, u većini, ne podržavaju. Srbi, u većini, znaju da su Miloševićeve reči bile istinite, jer „demokratski“ Zapad, bez ikakve nelagodnosti, praktikuje radosnu i isprepletanu saradnju i sa odista zločinačkim režimima, ako su mu od koristi.
Zato, za većinu građana Srbije, poređenje stranih udara na Vučića sa stranim udarima na Miloševića nije, ono ih odvraća od Vučića. Naprotiv, napadi spolja na sadašnjeg predsednika Srbije, ako su slični napadima na Miloševića, znače samo da i ovaj ne da Kosovo kao što ga ni onaj nije dao. Napadi na Vučića, ako su slični napadima na Miloševića, dezavuišu narativ tzv. patriotske opozicije o puzećoj desuverenizaciji Srbije. Činjenica da se predsednik Srbije odlično kotira kod većine zapadnih šefova država za njegove glasače nije dokaz „puzeće desuverenizacije“, već, naprotiv, potvrđuje njegovu diplomatsku veštinu u nemogućim uslovima i podmuklost zapadnjačkih lidera.
Srpska opozicija nije postigla ništa narativom o Vučiću, kao o drugom Miloševiću. Naprotiv, prikazujući ga kao novog Miloševića, ona mu nehotično dodaje status žrtve za slobodu, srećom još uvek ne i fizičke žrtve. Srpska opozicija je poistovećivanjem Vučića sa Miloševićem samo obogatila svoj ionako prebogati repertoar difamirajućih fabula o njemu, i svoj narativ o njemu izložila retoričkoj inflaciji koja neizbežno šteti poverenju građana u njen politički govor. Veliki deo građana koji pamte godine Miloševićeve vladavine, iako su one donele biblijske patnje usled zapadnjačkog nasilja krunisanog bombardovanjem, još uvek su ozbiljna prepreka za instaliranje dosovskog narativa o zasluženom stradanju Srbije zbog Slobodana Miloševića. U njihovoj svesti Slobodan Milošević nije bio nikakav zločinac zbog koga je NATO bombardovao Srbiju, nego vođa koji je razgnevio Zapad vraćanjem Vojvodine u ustavni poredak Srbije i odbijanjem da preda Kosovo.
Ponavljajući Miloševićeve reči iz njegovog govora održanog tri dana pred državni prevrat, predsedniku Srbije nije se omaklo da u nepažnji preuzme stav svoga tragičnog prethodnika. Da mu se omaklo, on ne bi docnije u više prilika, naročito u godini blokaderskih juriša na vlast, ponovio da zna da se iza pokušaja njegovog rušenja krije cilj rušenja Srbije. Lideri opozicionih stranaka patriotske proklamacije, koji su od prozapadnih kolega preuzeli difamirajući narativ o Vučiću kao osobi, imaju u javnim nastupima dodatni problem da razdvoje zapadnjačke napade na Srbiju od napada na Vučića lično. Neuspešnost na otklanjanju tog problema u pohodu na vlast objašnjavaju koncentracijom medija na strani vlasti, zaboravljajući da je Savez komunista kontrolisao medije pa izgubio vlast, da je Milošević kontrolisao medije pa izgubio vlast od DOS-a, da je Tadić kontrolisao medije pa otišao sa vlasti.
Istorija smenjivanja vlasti od Miloševića do Vučića suviše je kratka da bismo stekli iskustvo za predviđanje kada je neka elita zrela za odlazak, ali se golim okom vidi da se zasićenost građana jednom garniturom vlasti stiče u približno jednakom vremenskom periodu. Aleksandru Vučiću ni ustav Srbije ne dopušta treći mandat, pa mnogima među nama nije jasno zašto je preostalo vreme njegovog mandata toliko bitno da se politička scena dovodi do stanja građanskog rata. Moguće, i verovatno, objašnjenje ovog borbenog nestrpljenja ne obećava mnogo dobrog za Srbiju ni posle Vučića: buka i ratna zaoštrenost političke scene treba da donesu vlast a zamagle nedostatak programa i vizije za bolju i jaču Srbiju od sadašnje. Na nevolju opozicije, strategija zamagljivanja odsustva njene vizije za bolju i jaču Srbiju zamagljuje pred građanima, to jest biračima, i mane vlasti koju podržavaju. Građani, da bi prihvatili smenu „svoje“ vlasti, moraju da vide bolju ponudu.
Dragorad Dragičević