MALO IZOŠTRENO

Kontradikcija probuđene mladosti

U Narodnoj skupštini je, uz protivljenje dvadesetak poslanika, izglasan leks specijalis kojim se omogućava da se zgrada Generalštaba izuzme iz zaštite Zakona o kulturnim dobrima, da se ukloni i da se zemljište izda u zakup na 99 godina za izgradnju elitnog ugostiteljsko-poslovnog kompleksa. Zapaženu kritiku zakona, bez uvredljivih intonacija, izneo je narodni poslanik Branko Pavlović, a u osnovi njegove kritike je teza o velikom kulturnom, moralnom i simboličkom značaju zgrade Generalštaba i stav da se svakim leks specijalisom, pa i ovim, u osnovi zaobilaze Ustav Srbije i zakon koji sprečava uklanjanje građevine zaštićene kao kulturno dobro. To, međutim, nije bilo dovoljno da se predlog leks specijalisa, kome je vlada dala skoro strateški prioritet, povuče. Pretegnuli su tridesetogodišnja nemoć države da zgradu obnovi, vrednost investicije, očekivana optimizacija stranog investiranja, koju će ona proizvesti i nešto drugo, o čemu vlada i sam predsednik ne mogu da govore. U toj sprečenosti da se govori o možda najvažnijem motivu kojim se srpska vlast upravljala u donošenju ovog leks specijalisa, neprincipijelnim kritičarima je odgovarano neprincipijelno: vi ste prodali Maršalat da bi se na njegovom mestu izgradila ambasada SAD, pa vam niko nije pravio probleme, vi ste prodali NIS i kumovali današnjim nevoljama sa sankcijama.
Odbranaški stav vlasti – sve za šta nas vi kritikujete nije ništa naspram onoga što ste vi uradili dok ste upravljali državom – postiže da se pamti koliko je bivša vlast bila lošija od sadašnje. Na nevolju, ovakav odbranaški stav može da znači i da je vlast svesna kontraverznosti svoje odluke o zgradi Generalštaba. Zašto se onda neprincipijelno brani od neprincipijelne kritike?
Izdaleka se vidi da vlast prećutkuje važne motive koji su je pokrenuli da donese leks specijalis, prećutkuje upravo ono što bi joj dobronamerni i principijelni kritičari možda odobrili. Istina, prećutkuje ono čime bi blokaderskom pokretu pružila dodatno gorivo za difamaciju ličnosti predsednika Srbije, ali pljuvačka više u moru pljuvanja po Vučiću zaista ne bi mnogo promenila. S toga se čini da je prećutkivanje važnih motiva u ovom slučaju sprečilo da se on bolje osvetli i da se ova vladina odluka bolje razume.
Nema dvojbe da je Srbija u veoma teškoj geopolitičkoj situaciji. Strateški usmerena ka prijemu u Evropsku zajednicu, koja se ubrzano transformiše u ratnu koaliciju protiv Rusije, Srbija će se neizbežno suočiti sa izborom: ili da pridruži svoju vojsku antiruskoj ratnoj koaliciji, ili da to odbije i postane meta svojih istorijskih neprijatelja u toj koaliciji. Nije baš sasvim izgledno da Srbija jednom američkom investicijom na zemljištu još neuklonjene zgrade Generalštaba obezbedi nekakvu zaštitu SAD u teškim godinama koje dolaze, ali nije ni za odbacivanje ni jedna ideja o vezivanju američkih interesa za srpske, pogotovu ako se američki interes poklapa sa interesom porodice koja trenutno upravlja SAD.
U odbrani leks specijalisa, koji otvara vrata američkoj investiciji na placu Generalštaba, predsednik Srbije i ne spominje motiv koji bi mu pribavio veće razumevanje kod Srba, kojima je istorija razvila instinkt za „geopolitiku“, a kosovski mit inat i kočopernost. Kad bi ga pomenuo, praktično bi pozvao na kreativnost i svetske i domaće liberalne medijske spletkaroše, a blokaderskom pokretu, koji mu odriče i elementarnu ljudskost, pružio bi temu koja se ne bi iscrpela do samih izbora sledeće godine. Vlada i predsednik brane se praktično jednom rukom. Predsednik je, izbegavši da pomene geopolitičke nevolje Srbije, skrenuo pažnju samo na prestižne šanse investicije: „Znate li šta nama znači da imamo Tramp Tauer? Znate li šta to znači za imidž Beograda?“
Odmah po usvajanju leks specijalisa o Generalštabu, studenti Fakulteta primenjenih umetnosti, Arhitektonskog i Filozofskog fakulteta u Beogradu i inicijativa Ansambl Generalštab održali su, u evropskim medijima propraćen, skup ispred zgrade osuđene na uklanjanje, i poručili da su oni živi zid i da će telima braniti ovo zdanje. Slično je telima branjen i Stari savski most, ali su u nekom trenutku branitelji telima neprimetno prestali da ga brane, našavši neko drugo mesto koje treba braniti. Ne može se, bogami, svuda stići, Srbija je prepuna žarišta na kojima telima mora nešto da se brani. Ne damo našu ruševinu, ne damo „pravo naroda da pamti“!
Ovoj odbrani prava naroda na pamćenje Srbija bi mogla da se raduje da je parola zasnovana na stvarnim osećanjima umesto na potrebi. Ali, nije prirodno braniti teško oštećeno zdanje, a ne osuditi bombardovanje usled koga je oštećeno. Nije prirodno braniti ovaj, arhitektonski zaista uspeli, spomenik Jugoslovenskoj narodnoj armiji, a ne podržavati povratak obaveznog služenja vojnog roka. Nije prirodno optuživati vladu i predsednika za ovaj „udar na identitet naroda“, a ne kritikovati ih za povlačenje novog zakona o udžbenicima, koji bi kroz školsko gradivo mogao da podiže pamćenje na istoriju, pa i na JNA u našoj istoriji. Ova lepa probuđena mladost nije se setila da pred preznačajnom Martom Kos „telima brani“ zakon o udžbenicima, iako joj je toliko stalo do „prava naroda da pamti“.
Odnos vlasti prema zdanju Generalštaba pomalo liči i na božju kaznu za ideologiju u kojoj je arhitekta Dobrović isprojektovao zaista izuzetno delo. Ta ideologija bila je krajnje surova prema srpskom arhitektonskom nasleđu, takođe izuzetnom. Nekadašnja ciljano porušena zdanja u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941, veoma značajne zgrade Ministarstva vojnog i Vojne akademije, koja je obrazovala Srbe za kasnija herojstva na Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu, nisu bile ni u primisli Josipa Broza da budu obnovljene. Jedno drugo, ne manje zločinačko bombardovanje, upravo je dovelo do uklanjanja zdanja Generalštaba kao simbola JNA, odlične vojske koja nije umela da sačuva svoju državu, i do skore gradnje Tramp Tauera na „svetom“ mestu, kao simbola američke moći.
Dragorad Dragičević