SAVA GRUJIČIĆ, SVESTRANI MARTINČANIN I MITROVČANIN KOME JE RADA ŠUMARSKI POKLONIO STIHOVE

Od sportiste, majstora, majora, do sudije i do profesora

Sava Grujičić

O Mitrovčaninu Savi Grujičiću rođenom u Martincima pre nepunih osam decenija, napisane su mnoge novinske reportaže. Njegovu svestranost i sfere interesovanja teško je definisati u kratkim crtama. Ipak, možemo reći da su sport i promocija zdravog životnog stila bitne odlike životnog puta penzionisanog pedagoga, trenera, sportskog sudije, poznavaoca raznih zanata i majstorija, osnivača, predsednika i članova mnogih udruženja, rezervnog oficira – čoveka koji je u ozbiljnim godinama i danas primer dobrih navika i neumornog duha, spreman da razume nove generacije, ali i pozvan da ukaže na vrednost neprestanog učenja i proširivanja granice sopstvenih mogućnosti.
U ambijentu čika Savinog doma i dvorišta domaćin će vam prstom ukazati na objekte i detalje koje je svojom rukom napravio slušajući savete svojih starih – „Krpež kuću drži“. Do rezultata koje je postizao u sportu i profesionalnoj karijeri vodili su ga želja za saznanjem, ali i specifičan karakter izgrađen čvrstom vojničkom disciplinom. „Najskuplje je neznanje“ – često ume da kaže.
U višedecenijskom bavljenju sportom nije se dogodilo da Sava Grujičić zakasni na trening. Svojim saradnicima, školskim i sportskim učenicima mogao je oprostiti sve, osim nepoštovanja dogovorenog vremena. U vreme kad svaki klinac „gleda“ da dođe do automobila i što manje pešači, sugrađani će čika Savu u svim vremenskim uslovima videti na biciklu. Na kolekciju svojih biciklova itekako je ponosan. Kaže da svaki ima svoju funkciju. Na dvotočkaša je naučio kao dečak, kada mu je otac kupio muški bicikl sa štanglom, a snalažljivi martinački osnovac „terao“ ga je savijen ispod štangle, neretko putujući na dva točka iz svog sela do Mitrovice, dok su njegovi vršnjaci sedeli u autobusu ili šinobusu. Možda je tajna Savine večne mladosti činjenica da je oduvek okružen mladim svetom, što ne čudi, jer je bio profesor narodne odbrane, trener i vaspitač u mitrovačkom Domu učenika, odakle je i otišao u penziju. Sinove Borislava i Dragana vaspitao je u sportskom duhu pa su obojica diplomirani profesori fizičkog vaspitanja. Do pre nekoliko godina čika Sava je bio najstariji sportski član mitrovačkih prosvetara. Kao pozdrav za odlazak u penziju oni su mu poklonili, šta drugo nego – bicikl. Dirljiv trenutak dogodio se februara ove godine u Beogradu, kada je međunarodni atletski miting „Partizana“ prekinut u poslednjoj disciplini, kako bi se profesoru Savi Grujičiću iz Sremske Mitrovice uručili poklon i zahvalnost za višedecenijski staž licenciranog atletskog sudije. Njegov početak zapisan je u davnoj 1971. godini.
Osim fudbala i atletike, Sava je sudio plivačka takmičenja i streljaštvo. Pomenimo i angažovanje u biciklističkoj družini i status počasnog člana martinačkog Lovačkog društva „Srna“, uz aktivan društveni rad u boračkom udruženju i mnoštvo objavljenih stručnih tekstova i radova. Kada smo nedavno, povodom stotog rođendana Fudbalskog kluba „Borac 1925“ iz Martinaca „čeprkali“ po istoriji kluba, naišli smo na više nego značajnu Savinu ulogu. Pored toga što je najvredniji hroničar kluba sa hiljadama važnih dokumenata, rezultata, izveštaja i fotografija iz vekovne istorije kluba, nije mu bilo teško da povodom proslave jubileja izradi devet panoa vredne hronike svih selekcija martinačkih plavo-belih. Razgovarajući sa najboljim igračima posleratnih generacija kluba čuli smo za Savicinu fudbalsku desnicu. Lopta se prosto „lepila“ za nju, tražeći dugom putanjom najisturenije „Borčeve“ napadače i strelce. Pre 63 godine zaigrao je za podmladak seoskog kluba. Bilo je to vreme kada mu je obućar po meri napravio prve kopačke. Upravo tada počinje i njegova hronološka delatnost. Nedostatak telesne korpulencije nasleđen od bliske familije kompenzovao je odličnim trčanjem, motorikom i osećajem za igru. Kada je kao igrač „okačio kopačke u klin“ počeo je trenersku karijeru sa omladincima voljenog kluba. U međuvremenu se afirmisao u mnogim sportskim disciplinama, a konstatacija o „okačenim“ kopačkama možda i nije tačna, jer se pre izvesnog vremena pohvalio novim fudbalskim patikama, uvek spreman za minutažu u rekreativnom fudbalu.
U nizu počasti koje su za uloženu ljubav i trud prema svom selu, njegovom sportskom i društvenom životu ukazane Savi Grujičiću, našli su se i stihovi martinačkog stihotvorca, čika Rade Šumarskog. On je u pedesetak strofa ovekovečio ličnost dobro poznatog prijatelja i čoveka koji je uvek bio spreman da sasluša i reši probleme drugih. Za čitaoce „Mitrovačkih novina“ izvršili smo odabir nekoliko strofa o Savi Grujičiću – Sremskom Supermenu, kako ga je u naslovu označio deda Rada.

Dejan Mostarlić

Pesma posvećena Savi Grujičiću

Ko još ne zna Grujičića Savu,
Supermena i ljudinu pravu.
Ljudskog diva iz naše ravnice
iz prelepe Sremske Mitrovice.

Želim više kazati o Savi,
jer je Sava uvek drugar pravi.
O svom radu taj ne troši reči,
dela jesu njegov govor preči.

Ako imaš nekakvih problema,
a rešenja na vidiku nema,
slobodno se ti obrati Savi
i sa pričom mnogo ga ne gnjavi.

Kad svoj verni bicikl pojaše,
ispod oka pogleduje snaše.
Sobom nosi svoju torbu laku,
opremljenu za priliku svaku.

Naučio on je u mladosti,
kako seći meso i kosti.
Kolje bravce, brusi ili vari,
za njega su to sve proste stvari.

Kolje gice, pravi kobasice
seče šnicle i za komšinice.
A komšije primedbe ne daju,
sve najlepše o njemu pričaju.

Sava s dedom opanke je šio,
a sa sestrom šnajderaj učio.
Pa Svetlani sam haljine šije
i ponos je cele familije.

Sve po kući uvek sam popravlja
i za fudbal vremena ostavlja.
Za domare i plivače „Srema“
zakašnjenja nigde minut nema.

Od sportiste, majstora, majora
do sudije i do profesora.
Pa trenera za razne sportove,
još ga zovu kad idu da love.

Za svakoga on vremena ima
bilo leto, proleće il zima.
Uvek spreman da pomogne nekom,
da se druži sa svakim čovekom.

Što se tiče sportskoga života
fudbalska ga privlačila lopta.
Bio igrač „Borca“ Martinaca,
zatim „Donjeg Srema“ Pećinaca.

On i danas sportsko srce ima,
u raznim se javlja sportovima.
U fudbalu delegat, sudija,
prvi trener mlađih selekcija.

I atletski Sava je sudija,
trener „Srema“ vaterpolo kluba.
Pa nastavnik letačkog centra,
gde za prvu pomoć mlade sprema.

Sportsko društvo „Prosveta“ se zove,
fudbaler je on družine ove.
Iako je igrač najstariji
od svih njih je Sava najvredniji

Već odavno on živi u gradu,
al Martince ne da zaboravu.
Počasni je član lovačkog društva,
s društvom diše i o „Srni“ piše.

Kao vrednog svi ga pozivaju
i u razna društva ga primaju.
Za novine razne piše Sava,
sa skupova mnogih izveštava.

Nema društva gde Sava član nije,
Mitrovice, pa čak i Srbije.
Još predsednik važne komisije,
za vozačke svake kategorije.

Danas Sava i žena Svetlana
imaju sinove Bobu i Dragana.
Fakultet je svaki završio
i svaki se srećno oženio.

Ovime se pesma završava,
neka žive Svetlana i Sava.
Praunuke neka dočekaju
Zidarevi večno neka traju.

Sretenje, 15. februara 2014. godine
Čika Rada Šumarski – Joviškov