KAKO JE LjUBAV SPOJILA AMERIKANKU IRIS I BOJANA IZ BINGULE?

„Kliknuli“: Put srca, preko okeana

Srećna američko – srpska porodica u Binguli

Amerikanka Iris Kanja već četiri godine živi u Srbiji. Udajom za Bojana pronašla je svoj dom u Binguli, u kojem žive i njegov sin iz prvog braka i Irisina majka. Interesantna priča porodice Kanja iz Bingule nas je dovela do njihovog porodičnog doma i naučila nas nešto važno, a to je koliko nas razlike mogu spajati i učiniti nam život lepim.
Iris je iz Kalifornije, tačnije iz Los Anđelesa, došla 2021. godine, nakon što se tokom pandemije kovida upoznala sa suprugom Bojanom, putem interneta. Dugo su razgovarali, dopisivali se i konačno je došlo do susreta.
– Došla sam u posetu, da upoznam mog sadašnjeg supruga. Mene je čekao posao u Kini, ali sam pomislila, zašto se prvo ne bih zaustavila u Srbiji, a ako mi se dopadne, mogu se vratiti, za godinak dana, kad završim sa tim poslom. Ostala sam – zaljubila sam se. Nakon dva meseca dobila sam ugovor, ali prosto odlučila sam da ostanem ovde, započinje svoju priču Iris.
Amerikanka radi onlajn, bavi se društvenim mrežama za američke firme, a istovremeno je i „lajf kouč“ (trener životnih veština), što je veoma popularno u zapadnom svetu. Vrlo je aktivna na društvenoj mreži Tik Tok. S obzirom na nepotpuno poznavanje srpskog jezika, ovi poslovi joj odlično odgovaraju, te joj omogućavaju da život u Srbiji bude jednostavniji, da može da zarađuje govoreći svoj maternji jezik. Ipak, kaže, vredno uči, dobro se sporazumeva u svakodnevnom životu, koji je sada dosta lepši, mirniji, kako sama kaže, za razliku od tempa na koji je navikla u Americi.
– Seoski život mi se sviđa više nego gradski. Odrasla sam u velikom gradu i pitaćete me svi zašto nismo otišli u Beograd ili Novi Sad. Jednostavno – ovde su ljudi bolji. Jeste da mnogo gledaju šta radite, sve vole da znaju, zagledaju vas čudno, ali navikneš se na to… Shvatila sam da većina njih nije nikada imala priliku da vidi nekog poput mene. A što se tiče ljudi u gradu, oni imaju drugačiju „vibraciju“. Ovde je mirnije, osećam se kao kod kuće. Kada mi se izlazi ili ide u šoping, jednostavno sednem u auto i odem. Ja zaista verujem i osećam kao da je ovo moj dom,
rekla je Iris.

Iris Kanja i njen ljubimac

Srpska snajka ume da zasuče rukave
To što je odrasla u velikom gradu nikako ne znači da Iris nije spremna na izazove seoskog života.
– Kada ne radim svoj posao, ja radim kućne poslove. Cepam drva, uređujem bašticu, hranim životinje, sređujem dvorište, popravljam ogradu… Volim da pravim kozji sir, kaže Iris Kanja.
U njihovom dvorištu se nalaze domaće životinje i ljubimci. Imaju koze, živinu, pse, a omiljeni joj je svakako zeka.
– Volim životinje, ali živeći u Los Anđelesu, niste u prilici da vidite mnogo svinja i koza na ulici, kroz smeh kaže Iris i dodaje:
– Moja baka je imala farmu i mislim da mi je to nekako u krvi.

Život na njihovom imanju uključuje brigu o životinjama, postepeno renoviranje kuće i prihvatanje srpskih tradicija. Iris je čak krštena u Srbiji, što za nju predstavlja značajnu prekretnicu, a crkveno ime koje je dobila je Milica.
– Volim tradiciju, lomljenje pogače, paljenje sveća… Trudim se da naučim i učestvujem u svemu tome. Dosta zapitkujem i želim sve da znam. Uživam u i hrani. Volim kulen, kobasicu, sarmu… Moj muž odlično kuva. Zato sam toliko ugojila, ali sada se trudim da smršam i vežbam, kroz smeh kaže Iris i dodaje o društvenom životu:
– Odlično sam se povezala sa komšijama. Naš raspored je vrlo gust, pa nemamo mnogo vremena za druženje. Posebno tokom zime je to izraženo, jer u Srbiji kad dođe taj period, svi se povuku u kuću, nigde nema nikoga, osim što se ide na krsne slave. Volim da posećujem svoju kumu recimo, jer ovde su prijatelji kao porodica. Super je što te svi zovu na rakiju ili kafu, kaže Iris Kanja.
Ona je druga Bojanova supruga, a prva je takođe bila Amerikanka. Plod tog braka je dečak Džimi, koji je ostao u Srbiji nakon što se njegova majka vratila u SAD.
– Ja sam se rodio ovde u Binguli, to je moje selo. Dva puta mi se dogodilo zbog boje kože da me deca nazovu pogrdnim imenom na slovo „n“, ali me mnogi vole. Treniram fudbal, volim da igram igrice. Od kada je mama otišla, sve se promenilo, ali Iris je dobra prema meni. Sada mi je mnogo bolje, zaista je volim i poštujemo se, kaže Džimi Majkl Kanja, učenik sedmog razreda.
Njegov otac Bojan na pitanje da li je imao strah da se ponovo ženi Amerikankom, s obzirom da se prvi brak nije pokazao uspešnim, odgovara za naše novine da nije imao nikakve sumnje da je Iris ona prava.
– Život sa njom je bajka, zato što je pozitivna osoba, a mi nismo baš najpozitivniji narod na svetu. To je prva stvar koja me privukla. Promenila je celu atmosferu u našoj porodici i sve nas je dovela u red. Ona je fenomenalan psiholog, prijatelj i majka mom detetu, priča nam Bojan, koji kaže da je načinio prvi korak u njihovom upoznavanju:
– Kontaktirao sam je u septembru i zaboravio sam na to, koliko je dugo vremena prošlo. Bio sam razočaran u ljude i odlučio sam da ugasim društvene mreže, ali taj dan mi je ona odgovorila na poruku. Dopisivali smo se bez prekida i pričali telefonom. Tako je ona odlučila da dođe kod nas i ostala je, kaže Kanja.
Mentaliteti dva naroda kojima pripadaju Bojan i Iris su različiti, kao i navike i pogledi na svet. Iris je došla iz velikog grada u potpuni kontrast, Bingulu, koja sa Los Anđelesom nema nikakve sličnosti.
– Oni tamo znaju da jure pare, brz je život, znaju da zarade i snađu se. Ovde je to dosta sporije. Recimo, kad dođe majstor nešto da popravi, ona bi da to bude sad odmah gotovo i plaćeno, navikla je tako. A svi znamo da kod nas to traje i po šest meseci. Ona je morala to da nauči, a ja kako da se afirmišem i napredujem. Pomogla mi je da nađem posao. Napravili smo neki balans – ona je meni dala ambiciju, a ja njoj mir. Ja sam završio istoriju, veterinarski sam tehničar, ali se nisam time bavio. Završio sam veb dizajn, video produkciju…Bavim se fotografijom, a u svemu tome mi je ona pomogla, ističe Bojan.

Širenje radosti kao životni moto
U duhu njenog poziva, popularno „lajf koučinga“, Irisin životni moto je: Donesi radost svakome koga sretneš“.
– Mom mužu svi kažu da sam ja uvek nasmejana. Toliko je loših stvari oko nas, jednostavno je svetu potrebno da budemo dobri i prijatni jedni prema drugima, bez obzira na to šta nas mori, zaključuje Iris Kanja.

Posle nekog vremena zajedničkog života Kanje su dobile još jednog ukućanina, Darlu, Irisinu majku. Ona je učiteljica u penziji, a došla je iz Teksasa.
– Moja kći je moje jedino dete, ja sam penzionerka i nije bilo dileme da li ću poći za njom. Navikavam se još uvek na život u Srbiji, učenje jezika je dosta izazovno, jer ipak ja imam 67 godina. Moram mnogo da učim. Ne razumem dok drugi ljudi govore, ali kada pratim govor tela, mogu da naslutim. Ljudi su ovde divni i strpljivi. Ono što je jako važno, ovde se osećam sigurno. Pre penzije bila sam pod velikim stresom, upravo je život u Teksasu vrlo stresan, ja sam tamo bila učiteljica sedam godina. U Kaliforniji sam pre toga provela 18 godina. Kao što znate već, u Americi su česte pucnjave u školama. Vrlo, vrlo stresno… Onda je Iris predložila da dođem u Srbiju. Ovde lepo provodim vreme, imam aktivnosti, šetam ujutru, šest dana u nedelji, komšije me pozdravljaju, žele da razgovaramo… Ako me ne vide par dana odmah pitaju mlađe gde je mama i što je nema. A Bojan je divan. Zovem ga nežni div. Pazi na moju kćerku i voli je i stvarno se brine o svima nama, ispričala nam je Darla Tejlor.
Ova, gotovo filmska priča, verovatno da vredi Holivuda, ali Iris je ipak svoju priču iz Los Anđelesa ostavila za Srbiju.
Teško je poverovati da neko ne želi da živi „američki san“, ali ovo je svakako odlična motivacija za sve one koji su prezasićeni životom u neboderima, gustom saobraćaju i danu koji bi bio kratak i da traje duže od 24 sata.
Aleksandra Dražić