MALO IZOŠTRENO

Srpski studenti ostali bez „obećanog“ Nobela

Da su srpski „studenti u blokadi“ bili samo predloženi za Nobelovu nagradu za mir, razočarenje u delu srpskih medija što im nije dodeljena bilo bi manje. Oni su, čoveče, bili nominovani, pa je razočarenje time jače što im je najviše svetsko odlikovanje za dlaku izmaklo. U srpskim medijima u vlasništvu Junajted grupe i na brojnim portalima, od dana kada su dramski pisac Siniša Kovačević i advokatica Dijana Stojković predložili nadležnom komitetu „studente u blokadi“ za Nobelovu nagradu za mir, pisano je samo da su studenti „nominovani“, što zvuči mnogo jače nego „predloženi“. Za najširu publiku „nominovani“ i „predloženi“ nije isto: „predloženi“ znači samo da su predloženi, da se neko setio njihovih zasluga, ali ako su „nominovani“ onda je Nobelova nagrada za mir srpskim studentima gotova stvar. „Nominovani“ ima težinu kao da su prošli neku selekciju i ušli u uži krug za nagradu, a ako su već ušli u uži krug onda nije logično da nagradu dobije neko drugi. Kako bi i bilo logično, ako je već i sama Vida Ognjenović, spisateljica, pozorišna rediteljka i predsednica Srpskog PEN centra, istakla za Novu.rs da su studenti u Srbiji svojim aktivizmom, poštenom borbom i pravim vrednostima i te kako zaslužili da budu ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za mir: „Smatram da su studenti u Srbiji zaslužili Nobelovu nagradu za mir i verujem da će to i žiri prepoznati. Pošto su ratovi na sve strane i pošto se verovatno to smatra značajnijom borbom za mir nego jedna promena državne vlasti, verujem da će neko od tih ratnih pomiritelja preteći naše studente, ali sam sigurna da će biti vrlo visoko na listi“. Dodala je da veruje da će studenti, ako je sada ne dobiju, dobiti nagradu sledeće godine.
Kad tako ustvrdi ugledna intelektualka, kao što je Vida Ognjenović, pristrasno novinarstvo i najšira publika ne mogu da idu u narativ o svetskom značaju „studenata u blokadi“ bez zvučnog i otmenog termina „nominacija“, i „predlog“ koji ne obećava mnogo nema tu šta da traži. Činjenica da oba termina znače isto, ne vredi mnogo, ako se iz direktnog značenja „predloga“ ne može valjano da hrani ciljani narativ.
Posle niza izjava raznih uglednika da su „studenti u blokadi“ postali inspiracija mladima i slobodnima diljem planete i putokaz za borbu protiv diktatorskih režima, nije ništa drugo ni moglo da se desi osim poletanja narativa na širokim krilima termina „nominacija“. Takav polet narativa ne bi mogao da se dogodi na terminu „predlog“, jer njegovo jasno i direktno značenje ne obećava mnogo za onoga koji je „predložio“, osim ako predlagač nije toliko moćan da njegov predlog nema snagu zapovedi. Druga je stvar sa „nominacijom“: u stvarnosti ima istu snagu kao i „predlog“, ali je percipiramo odloženo, kao i svaku reč stranog porekla i razblažujemo njeno značenje, ako nam je to potrebno.
Upotrebu magle oko reči stranog porekla do savršenstva je razvio Edvard Karedelj, glavni ideolog Saveza komunista Jugoslavije. Njegove tuđice u partijskim smernicama, izveštajima i analizama mogle su da zamagle značenje srpskohrvatske reči, mogle su da razblaže realnost, a mogle su i da plaše, mogle su da suzbijaju porive prema kritičkom mišljenju, a mogle su i da ohrabruju. Mogle su da se u neznanju latinskog izvrću prema potrebi oportunizma i prema nadahnuću lojalnosti prema partiji. Ako se izvrću iz lojalnosti i oportunizma, nema ni posledica, ni sramote.
U narativu o velikom međunarodnom ugledu „studenata u blokadi“, „nominacija“ za Nobelovu nagradu za mir namerno je favorizovana naspram „predloga“ za Nobelovu nagradu za mir. Latinsko poreklo priuštilo je terminu svetsku otmenost, a nepoznavanje njenog značenja u najširoj medijskoj publici, pa i među samim novinarima, nažalost, otvorilo je put do privida da su studenti na korak do Nobelove nagrade za mir. Taj privid je bio toliko snažan da je, neposredno uoči objave iz Osla, osvanuo naslov „Srpski studenti prošetali do Nobela“, da bi po objavi o latinoameričkoj dobitnici nagrade, bio brzo uklonjen. Tekstovi kao što su, na primer, „Zašto su studenti zaslužili Nobelovu nagradu za mir, „Kolike su šanse srpskih studenata da dobiju Nobelovu nagradu za mir“ i „Studenti probudili Srbiju, pomirili region, na korak do Nobela“ i dalje se mogu videti. O samoprojekciji zasluženosti Nobela, uostalom, još bolje svedoči i izveštavanje o nagradi, u kome nije vest u tome ko je nagradu dobio već u tome da je srpski studenti nisu dobili.
Moguće je, međutim, da je Nobelov komitet bio formalno sprečen da nagradi srpske studente, jer ni „nominatori“ nisu mogli da navedu identitet srpskih studenata – ko su, šta su i gde su. Da im je Nobelov komitet tražio ovu dopunu „nominacije“, ne bi znali ni da beknu o „pravnom licu“ studenata u blokadi.
Osnovanost razočarenja odlukom Nobelovog komiteta zaista je nesporna: ako je Nobelovu nagradu za mir mogao da dobije Barak Obama uprkos svojoj „komandnoj odgovornosti“ za smrt mnogih hiljada ljudi, zašto je ne bi mogli dobiti srpski studenti, koji su kroz hrabar protest obznanili svoju ideju o pravednom i odgovornom društvu i tek malo mučili nedužne građane Srbije blokadama saobraćajnica.
Vida Ognjenović je ubeđena da će srpski studenti dobiti ovu nagradu sledeće godine. Ta računica, nažalost, previđa čvrstu rešenost Vladimira Vladimiroviča Putina da svome kolegi Donaldu Trampu „namesti“ mirom u Ukrajini Nobelovu nagradu za mir, koja mu je ove godine izmakla. Srpskim studentima, međutim, preostaje da se usmere na nešto mnogo veće i važnije od Nobelove nagrade za mir: na pribavljanje ljubavi i poštovanja celog srpskog naroda, ne samo opozicionog. To nemerljivo vredno odlikovanje od srpskog naroda mogu steći samo ako se drže svoje osnovne i prve ideje o državi pravde i odgovorne slobode, o državi po Ustavu Srbije.
Jedan tekst u „Danasu“ donosi izjavu anonimnog studenta, koji je potajno priželjkivao da studenti ne dobiju Nobela: „Da su nas tom nagradom počastili, bojim se da bismo tek onda upali u zamku postavljanja prema Gandiju, za kog smo nepravedno i ne našom voljom bili vezani. Jedino mi je žao što nismo dobili novčanu nagradu, jer bismo taj novac prosledili najugroženijima u Srbiji i time uvećali doprinos borbi za socijalnu pravdu.“
Tekst ima sve odlike izmišljenog, ali, ako je i izmišljen, njegovoj ideji ne fali ništa. Naprotiv, „citirani“ student upravo liči na prototip koji može da zasluži nagradu srpskog naroda, ne „popravljenog“ naroda, nego ovakvog kakav jeste.
Dragorad Dragičević