KAKO JE IZREKA O GOLU GOJKA DRAŽIĆA – LANETA, NAJOMILjENIJEG FUDBALERA U ISTORIJI MARTINAČKOG „BORCA“, UŠLA U ISTORIJU FUDBALSKE IGRE

Kad ga stvarno Lane dade?

U navijačkom taboru „Borca“ iz Martinaca kumovali su jednoj od najlegendarnijih fudbalskih navijačkih izreka, koja se nekoliko decenija širila jugoslovenskim stadionima, a koja je na šaljiv i neprevaziđen način ukazala na smisao i svrhu najpopularnije sportske igre na planeti. Zasluge za to pripadaju čoveku koji je bio najbolji strelac martinačkog „Borca“ i igrač koji je u sto godina dugoj istoriji kluba upisan kao najomiljeniji među navijačima, Gojku Dražiću – Lanetu. Iza njegovih golova ostajale su priče, neretko i fudbalska poezija. I kao što reče svestrani Martinčanin i bivši fudbaler „Borca“ Sava Grujičić, koji nam je pomogao u pripremi ove reportaže, ako biste ljudima postavili pitanje ko je Gojko Dražić iz Martinaca, većina bi se najpre zamislila, sve dok ne izgovorite njegov čuveni nadimak Lane i još čuveniju izjavu „Al ga Lane dade“.
Sa domaćinima u Martinačkim šorovima ispili smo više od planiranog broja čašica rakije i šoljica kafe, pokušavajući da pronađemo autora i proniknemo u pravu verziju i istinitost ove izreke. Za početak smo se „držali“ one najpoznatije varijante koja je fudbalskoj javnosti i publici očigledno prirasla uz srce. Po ovoj verziji, fudbaleri „Borca“ u jednom od „ljutih“ komšijskih duela – najverovatnije sa Laćarcima, doživeli su rezultatsku katastrofu sa najmanje šest golova u sopstvenoj mreži. Međutim, na uobičajeno „lep“ i na tom meču jedini pogodak miljenika martinačkih navijača Gojka Dražića – Laneta, jedan od njegovih obožavalaca izrekao je legendarnu opasku: „Al ga Lane dade“. Od tog imaginarnog trenutka iz davnih šezdesetih godina, za svaku utakmicu u kojoj neka ekipa pretrpi ubedljiv poraz, ali uspe da postigne makar utešni gol, simbolično se kaže: „Al ga Lane dade“.
Bez obzira da li su ova izjava i okolnosti u kojima je izrečena istinite ili su, po svemu sudeći izmišljena anegdota, njen „život“ nastavio se u pričama ljubitelja fudbala do današnjih dana. Pokazivanje ovakvog divljenja prema miljeniku navijača – makar ono bilo i nadrealno, svakako udahnjuje smisao i pruža duševnu hranu koju konzumiraju pravi fudbalski fanatici, bilo da sede na tribinama seoskih igrališta ili najvećim arenama sveta.
O fudbalskom i životnom putu Gojka Dražića – Laneta, golgetera sa više stotina postignutih golova, kapitena, kasnije i trenera „Borca“, koji je gotovo celu fudbalsku karijeru proveo u svom seoskom klubu, opušteno razgovaramo u atmosferi njegovog porodičnog doma na broju 51 Kurajić šora. Samo iz ovog martinačkog šora u posleratnom periodu došla je čitava prva postava „Borca“. Početak razgovora sa Gojkom je u šaljivom tonu. Tražimo da nam objasni ko je taj Lane o čijem se golu priča po raznim meridijanima. Kao odgovor dobijamo još jednu, mnogima poznatu legendarnu priču koja je u Martincima aktuelna i danas.
– Odemo mi u Beograd na utakmicu „Zvezde“ i valjda „Reala“, ne sećam se nabolje. Pored nas sedi neki Srbijanac, najverovatnije iz Niša. Ja ne umem da ga imitiram baš onako po niški, ali kad neko iz „Zvezde“ dade gol, on ustade i reče: „Al ga Lano dade“. Pitaju ga ovi oko njega: „Kaki Lane ga dade“ a on im odgovara: „Ma bio jedan seljak, fudbaler u Sremu, u nekom selu Martinovci. On kad da gol, oni u Martinovci godinu dana pričaju o tom golu, sve dok ne da sledeći“. Ta priča o meni kao golgeteru spontano se širila verovatno i zbog toga što su među našim navijačima bili mnogi studenti, Martinčani koji su pratili i velike klubove. Sećam se da je moj prijatelj, advokat i bivši fudbaler Dragan Ognjanović rekao: „Lane, svi ćemo mi otići u zaborav, samo će se o tebi pričati dugo, dugo“. I eto, bio je u pravu. Nekako sam uvek bio vezan za svoje selo. Jako mlad sam ostao bez matere pa su me podigli otac i komšijske žene. Zato su me svi na neki način voleli, a ja sam se posle oduživao golovima. Naročito sam bio dobar u nameštanju prilika drugim igračima. Ali moram reći da su moji Martinčani po nekad i preterivali. O svakom mom golu pričaju: „Au kakav je to gol bio“, a nije uvek bilo tako, kaže skromni Lane, koji je dobro zakoračio u devetu deceniju života. Priznaje da mu je zbog takvih laskanja po nekad bilo i neprijatno, naročito kad su mu predviđali odlazak reprezentaciju ili kad su mu ljuti rivali iz Kuzmina nudili bogatstvo da pređe u njihov klub i zajedno „napadnu“ Drugu ligu.
– Meni je na stolu bilo 300.000 da pređem za njih samo za tu godinu. Moj brat Čile Aćimović igrao je za Kuzmin i imao 2.000 a meni nude 5.000 po utakmici. I dođe Vojko Prijić, sekretar naše komune i kaže meni: „Lane moj, opasno je kad se tica u svoje gnezdo ukaki. Nemoj nigde ići“, kaže Gojko Dražić i dodaje: „Muka je to bila velika. A nije da mi nisu trebale pare. Dve noći nisam spavao. Islabio sam pet kila“.
Legendu martinačkog fudbala, kome su navirala lepa fudbalska sećanja zamolili smo da razreši misteriju izreke „Al ga Lane dade“, naročito onu verziju da je nastala posle ubedljivog poraza Martinčana i njegovog počasnog, u suštini nebitnog pogotka. Lane odlučno tvrdi da je ekipa „Borca“ u njegovo vreme doživela samo jedan poraz i to u Nikincima kada je primila šest, a dala samo jedan gol. Međutim, na ovom meču naš sagovornik nije igrao. Gojko Dražić smatra da je čuvena izreka više nastala kao izraz poštovanja navijača prema njemu, nego što odgovara opšteprihvaćenoj verziji. Dodaje još jednu, po sadržaju sličnu priču sa igrališta u Bačincima.
– Pita mene jedan od onih iz Bačinaca: „Jesi l ti drugar taj Lane?“. Ja kažem – „ Da“ a on će meni: „Pa ti si sigurno zaboravio, posle rata 1947. godine kad smo vam dali sedam komada, a ti, kakav si strašan gol dao – svaka ti čast“. Mislim se ja – „Čoveče, pa te 1947. godine ja sam imao samo 10 godina. Gde sam tad mogao igrati, je s ti normalan!“, kaže najbolja martinačka „devetka“ i celu priču „začinjava“ novom anegdotom sa jednog od gostovanja u Irigu.
Domaćini su se na tom meču raspitivali ko je taj Lane. A Gojko Dražić u jednom trenutku šaljivo pokaže na svog saigrača Gojka Jovanovića. Misleći da je Jovanović taj čuveni Lane, Irižani ga tokom utakmice dobro „isprebijaju“. Dok su pokazivali grubost nad Joletom, Lane im po desnoj strani da gol i namesti još dva-tri pogotka. Kad su došli u svlačionicu Gojko Jovanović se požali domaćem beku i centarhalfu: „Braćo, pa nisam ja Lane, nemojte me više tući ni krivog ni dužnog. Pa Lane je ovaj desni što vam daje i namešta golove“.
Tako je jednom prilikom Gojko Dražić sa prijateljima otišao na derbi meč „Slovena“ i „Inđije“ u Rumu. Čim je pao gol, neko od navijača povikao je : „Al ga Lane dade“, a ostali ga komnu pa kažu „Pa, ovo ti je Lane, tu pored tebe“. Slično je bilo u međumesnom autobusu od Mitrovice do Martinaca i drugih sela gde bi svaki Lanetov ulazak u autobus vozač propratio glasnim komentarom : „A sad ulazi naš legendarni Lane“.

Prvi na treningu, prvi u kancelariji

Gojko Dražić je dečačke fudbalske snove dosanjao prvog maja 1953. godine. Dobro se seća tog datuma, pompezno obeležavanog praznika rada. Dečaku sa nepunih 16 godina „sređeni“ su papiri da odigra svoju prvu utakmicu u dresu „Borca“. Igralište na imanju Milenka Žilića, a pored njega šljivik Vlade Vasića sa buradima punim piva, pečenom jagnjetinom i prasetinom. Protivnik je bila ekipa „Milicionara“ sa mitrovačkog KP doma, a strelac jednog od golova, ko drugi – nego klinac Lane kome je prethodno Ljuba Protić u saradnji sa lekarom „dodao“ koji mesec života. Bio je to početak obećavajuće karijere korpulentnog momka visokog metar i sedamdeset. Taj prvi gol ostao je u trajnom sećanju. Posle slobodnog udarca Laze Miličića – Šolje, loptu odbijenu od četvrtaste drvene prečke Lane je zahvatio sa 12 metara, smestivši je baš tamo gde treba. U jednom momentu martinački omladinac i mitrovački gimnazijalac postaje član „Srema“, koji ga šalje u omladinsku reprezentativnu selekciju područja Novi Sad. Ljubu Protića i mnoge obožavaoce razočarala je činjenica da Lane Dražić nije otišao u veću fudbalsku sredinu i pokazao svoje majstorije. A takvih poziva itekako je bilo. Seća se Lane posleratne sirotinje i prvih kopačkih patika pravljenih od nemačkih cipel-cokula, ali je njegova generacija imala bolje uslove. Izuzetak je bio teren koji nikad nije bio ravan. Zbog toga je Gojku danas puno srce kad vidi zeleni tepih na stadionu u Martincima, zamišljajući kako bi on i njegova generacija igrali da su imali tako ravan i dobar travnjak. Igru sa loptom zavoleo je od najmlađih dana. Kako sam reče, možda zato što nije imao majku, pa ga je dečija igra potpuno zaokupila. Fudbalska karijera centarfora i krilnog igrača sa preko 300 postignutih golova u svim mečevima vremenom je pretočena u trenersko zvanje. Gojko Dražić je krajem šezdesetih godina okupio još jednu sjajnu generaciju Martinčana, a najveći uspeh je bio sa generacijom 1957. godišta, koja je došla do baraža za plasman u Vojvođansku ligu. U stručnom i organizacionom radu u svom „Borcu“ imao je veliku podršku martinačke zemljoradničke zadruge i ljudi koji su voleli fudbal poput Žike Brocića, Rade Vetehe i Bore Škrbića. Nije im bilo teško da obezbede pare, vozača i auto ne bi li iz Beograda dovezao 20 lopti i tri para opreme za igrače. Princip Lanetovog trenerskog rada bio je dobar rad i redovan trening. Takav je bio i kao igrač. Na jednoj utakmici u Vojki dao je sva četiri gola za svoj tim. Izvesni novinar Jovanović smatrao je da strelac zaslužuje ocenu veću od desetke. Na pitanje upućeno martinačkom napadaču kako podjednako dobro barata sa obe noge, jer je dva gola dao levom, a dva desnom nogom, Lane mu odgovara konstatacijom da „u nogama“ ima više treninga nego svi protivnički igrači zajedno. Na igralištu „Borca“ trenirao je i ponedeljkom. Iako tad nisu bili zvanični klupski treninzi, okupio je decu iz Stražanskog šora i dao im zadatak da broje njegove pokušaje, dok ne dođu do cifre od 20 kornera sa leve i desne strane. Tako je bilo sa penalima i šutevima u „rogalj“ gola. Kako je često na fudbalskom terenu dočekivao mrak, seća se reči jedne od komšijskih baba: „Evo ga veče i mesečina, a na igralištu samo Lane, mačke i kerovi“. Gojko je pohvale za dobra izdanja uvek delio sa saigračima. Lako je, kaže igrati sa Savicom ili Boškom Mabetovićem koji su imali fantastičan završni pas kakav danas nemaju mnogu Superligaši. U savremenom fudbalu ume da ga iznervira elementarna neobučenost igrača, pa mu neretko dođe da obuče dres i pokaže im kako se šutira sa 18 metara. Zarade u današnjem fudbalu smatra nerealno visokim u odnosu na njegovu generaciju koja je igrala „za večeru“ a najveću privilegiju imala je u kafani. Tamo se uvek našao neko ko će da plati piće ili obrok. Posle rada u „komuni“, jedno vreme prešao je u seosku zadrugu, a radnu karijeru završio je 2002. godine kao službenik mitrovačke opštinske uprave. Prethodno je bio sekretar, matičar i šef Mesne kancelarije u Martincima. Može da se pohvali činjenicom da je bio savestan radnik i član važnih komisija iako su, kako sam reče, Martinčani neretko govorili: „Lane je znao samo fudbal igrati. Dobija platu, a obesi mantil u kancelariji i ide u kafanu da igra bilijar“.
– Ja sam prvi na posao dolazio. Sećam se načelnika za privredu, nekog Mašića iz Kuzmina. On me je voleo kao čoveka i fudbalera pa mi u jednom trenutku kaže: „Lane, upamti, ovo ti kao otac govorim. Ti si lepuškast. Obavezno kupi dva tri odela i prvi u kancelariju da dođeš. I nemoj bez mašne da dolaziš“, kaže Lane Dražić, koji je od tada, bilo leto ili zima, uvek bio sa mašnom oko vrata, a svaka vlas frizure bila je na svom mestu.
Uglednu službeničku poziciju iskoristio je da pomogne izgradnju stadiona u Martincima, organizujući donatore, zadrugu i ostale ljude spremne da pomognu kako bi stadion dobio moderan izgled.

Sava Grujičić: Priču smisili Laćarci, svaki Lanetov gol bio je prelep

Sava Grujičić, nekadašnji fudbaler „Borca“ i trener mlađih kategorija koga znamo kao svestranu ličnost, aktivistu, sportskog radnika i hroničara istorije martinačkog kluba, dugo je bio saigrač i jedan od Lanetovih najboljih saradnika na terenu. Izreku „Al ga Lane dade“ on tumači na svoj način.
– Za ovu poznatu izreku čuli su mnogi, čak i u nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Onome ko je to smislio, svaka čast. Ali ona se često koristi u pogrešnom smislu. Kao da je neko pokušao da se našali i na neki način ponizi martinački klub, jer su navodno u jednoj utakmici izgubili sa 6:1 ili 9:1, pa su po povratku u selo rekli kako je najvažnije što je Lane dao evrogol, bez obzira na veliki poraz. Te priče kolaju decenijama. Moguće je da su ih smislili Laćarci, ali budite ubeđeni da one nisu tačne. Inače, svaki Lanetov gol bio je elegantan i prelep, tako da se o njima stvarno dugo pričalo. Uz to, Lane je bio tata-mata za jedanaesterce. Nekako je ispod obrva pratio kretanje golmana i znao je šta golman misli i na koju će se baciti stranu. To je bila takva vrlina i sposobnost da Lane svojim zaletom nikad nije otkrivao kojom će nogom šutnuti, kaže Sava Grujičić, saigrač doživotnog počasnog predsednika FK „Borac 1925“ i njegov prijatelj koji koristi priliku da nam objasni zašto je Gojko postao Lane.
Jedan od razloga leži u činjenici da je bio umiljato dete koje je rano ostalo bez majke pa ga je dojilo više martinačkih žena, a drugi razlog je lakoća njegovih pokreta i okretnost kakvu može imati samo lane.

U svakoj svakoj pobedi Martinčana videli su Lanetov gol

U razgovoru koji smo vodili pod vinjagom martinačkog dvorišta sa Milošem Gavrilovićem – Ujakom, takođe igračkom legendom „Borca“ i Gojkovim saigračem, došli smo do verzije o nastanku čuvene izreke koja je, kako stvari stoje, najbliža istini.
– Nema mesta u Sremu, a i šire, gde se ta izreka nije čula, a i danas se o tome priča. Bilo je to na jednoj utakmici, ne mogu baš da se setim kojoj, gde smo dali mnogo golova. Među prisutnim gledaocima bio je i deda Jova Škrbić – Nemčin, čovek prodornog glasa, koji je dolazio na sve utakmice „Borca“. Uvek je stajao na istom mestu, a Laneta je prosto obožavao. Jedan iz publike čika Boru je pitao nešto u vezi tih naših golova uz reči: „Jesi l vidio šta smo golova dali?“ a ovaj mu brže-bolje odgovori: „A je si l video što ga Lane dade“ – iako Lane na toj utakmici nije dao ni jedan gol“, kaže Miloš Gavrilović – Ujak, kome je igra sa Gojkom Dražićem bila pravo zadovoljstvo, jer je bio igrač koji zna sve u fudbalu, a istovremeno i dobar drug, poznat po tome što je uz „Savicu“ bio perfektno obučen i uglancan za svaki trening i utakmicu.

Dejan Mostarlić