MALO IZOŠTRENO

Strani neprijatelj miliji od unutrašnjeg

Slobodan Vladušić je, u kolumni na RT, primenio razumevanje politike Karla Šmita na situaciju u Srbiji. Po Šmitu, u osnovi politike je orjentacija u prepoznavanju neprijatelja. Vladušić Šmitovu filozofiju prostire i na razumevanje „unutrašnjih politika“ koje takođe žive i hrane se određivanjem svog neprijatelja unutar nacionalne ili državne zajednice. Ovo prepoznavanje „neprijatelja“ održava naciju u jedinstvu, pa time održava i njenu državu. Ali, kada unutrašnje politike vide svoga unutrašnjeg neprijatelja opasnijim od spoljnjeg, tada se neizbežno javljaju kobne opasnosti i po naciju, i po državu. Strane sukobljene unutar jedne nacije ili države sklone su sklapanju saveza sa „manje opasnim“ stranim neprijateljem.
Upravo to se događa u Srbiji: i vlast, i njeni protivnici doživljavaju suprotstavljenu stranu kao neprijatelja opasnijeg od onog koji Srbiji radi o glavi.
Vlast je godinama rabila dopadljivu ideju da je njen glavni neprijatelj siromaštvo, a opozicija je kao glavnog neprijatelja videla autokratiju. Nevolja je u tome što ove dve misaone imenice u političkoj upotrebi u Srbiji imaju veliki konfliktni potencijal. Za siromaštvo kao najvećeg neprijatelja Srbije je, naime, u narativu vlasti, odgovorna bivša vlast odnosno sadašnja opozicija. S druge strane, autokratiju kao najvećeg neprijatelja, po narativu opozicije, uveo je predsednik Srbije Alksandar Vučić, što ga navodno diskvalifikuje za upravljanje državom.
I vlast, i opozicija prave se da strani neprijatelj ne postoji. Vlast ga, istina, pomene na komemoracijama povodom bombardovanja, ali ga pomene kao istorijskog, iz 1999, nipošto kao živog, jer tamo odakle su avioni donosili bombe sa osiromašenim uranijumom sada su naši „istorijski američki prijatelji“ i prijatelji sa bezalternativnog „evropskog puta Srbije“. I nepominjanje spoljnjeg neprijatelja, i njegovo prekvalifikovanje u prijatelja dalo je istome veliki komfor za delovanje.
Srpska evroatlantski nastrojena opozicija nema potrebu da se pretvara, kao što to srpska vlast ima, ona istinski veruje da Srbija mora u svemu da udovlji Zapadu kako bi se kvalifikovala za zajednicu zapadnih društava, a njen ekstremni deo ne krije uverenje da su hermetičke ekonomske sankcije kojima je naša država bila podvrgnuta, pa i samo bombardovanje 1999. i otimanje južne pokrajine, bile iznuđene mere protiv srpskog diktatorskog režima. Osećaj evroatlantski nastrojene srpske opozicije da je pravi prijatelj na zapadu ne može da pomuti ni otvoreno „izdajstvo“ rukovodstva EU, koje podržava „diktatora“ Vučića umesto blokaderskog pokreta protiv Vučića.
Ni vlast, ni opozicija nisu spremni da svog zajedničkog stranog „prijatelja“ izlože proveri, nisu spremni da se zapitaju da li je u prirodi pravog prijatelja Srbije da joj otima deo teritorije, da preko nevladine mreže održava u njoj permanentnu obojenu revoluciju, da popravlja srpski narod njegovim preumljivanjem radi kvalifikacije za život u zapadnjačkom blagostanju. Baš ono što ga legitimiše kao neprijatelja, u dnevnom političkom narativu obeju strana prikazuje ga kao prijatelja.
Za oba krila srpske političke scene strani neprijatelj je miliji od unutrašnjeg, iz prostog razloga što jedna strana očekuje da joj on pomogne u dolasku na vlast, a druga već uživa prividno nemešanje u međusrpski konflikt, što joj znači koliko i pomoć u zadržavanju vlasti.
Spoljnji neprijatelj Srbije radi baš onako kako se od neprijatelja velikog kolonijalističkog iskustva očekuje. Održava pobunu sa elementima terorizma protiv vlasti, kako bi tom permanentnom pretnjom iznuđivao od vlasti da vodi politiku koja ne ugrožava njegove interese u Srbiji.
Svestan svoje nadmoći i velikih prednosti svoje uloge spoljnog neprijatelja milijeg unutrašnjeg, Zapad se u Srbiji više i ne pretvara prijateljem jedne od strana. Ne dotiču ga suze njegove ideološke dece na ulicama Beograda, koja mu javno zameraju popustljivost prema Vučiću. Ne uznemiravaju ga suverenističke izjave srpskog predsednika o Srbiji koja se nikome ne klanja. Nema slađeg ni jeftinijeg slabljenja Srbije od slabljenja unutrašnjim sukobom.
Sve što Zapad javno učini u vezi sa hladnim, povremeno i mestimično veoma vrućim, građanskim ratom u Srbiji je poziv obema stranama da stupe u demokratski dijalog o razlikama. Ispod javne scene, međutim, čini sve da do dijaloga ne dođe i da se iscrpljivanje zemlje nastavi. Jer, svaki dijalog mora da uvaži većinsko negativno opredeljenje građana Srbije prema EU. Šta bi nepopularna ideološka deca Zapada, kada bi prevratom došla na vlast, mogla da urade uz većinsku odbojnost prema evroatlantskoj integraciji Srbije? Ništa. I kako bi Zapad mogao da iskontroliše Srbiju, većinski nenaklonjenu EU, bez njenog proevropskog predsednika, dovoljno popularnog da iza njegovih političkih leđa nepopularna EU izgleda popularno?
Ova preduga srpska „igra“ sa stranim neprijateljem milijim od unutrašnjeg ne može da se odvija bez štete po njene učesnike. Potpunom blamažom studentske pobune, koja dogoreva u separatističkim ispadima u Novom Sadu, i marginalizacijom parlamentarne opozicije, jedna strana je već platila nikada manjom popularnoću kod građana. Drugoj strani račun još nije ispostavljen, ona najpre mora da izvede podvig i odbrani državu, pa položi račun za svoj deo odgovornosti.
Dragorad Dragičević