ŽELjKO MILOŠEVIĆ ŽULjA, NEKADAŠNjI KAPITEN SREMSKOMITROVAČKOG „SREMA“, PRE VIŠE OD DESET GODINA KOPAČKE ZAMENIO TRENERSKOM KLUPOM

Od „Sremove“ fudbalske škole do stuba odbrane srpskih Superligaša

Mitrovčanin kao kapiten kragujevačkog „Radničkog 1923“ u duelu sa napadačem „Partizana“, maj 2012. godine (preuzeto sa https://www.fkradnicki.com/)

Male su šanse da među Mitrovčanima koji iole prate fudbalski sport nađete nekog ko ne zna za Željka Miloševića, popularnog Žulju, kako ga poznaje većina prijatelja i poznanika. Dečaka koji je sa fudbalskim vragolijama počeo na terenima u Naselju Matije Huđi učitelji iz „Sremove“ fudbalske škole „izbrusili“ su u standardnog prvotimca najpopularnijeg kluba uz gradu.
Posle petnaestak godina u voljenom dresu nepokolebljivi karakter stamenog štopera zainteresovao je klubove superligaškog ranga u kojima će Željko dostići nezaboravne trenutke i fudbalski zenit. Igračku karijeru završio je 2013. godine u redovima „Radničkog 1923“ iz Kragujevca, kluba koji će mu zajedno sa svojim najvernijim navijačima pružiti najviše, obezbeđujući posebno mesto u njegovom srcu. O tome koliko je poštovan u prestonici Šumadije dovoljno govori podatak da svaki Žuljin ulazak na kragujevački stadion ili halu ne može proći bez glasnih ovacija i oduševljenja tamošnje navijačke grupe.
Uprkos svemu, Željko Milošević je sinonim mitrovačkog fudbala. Ljubav prema svom „Sremu“ i rodnom gradu ne samo što nije krio, već je više puta dokazao konkretnim potezima. Jedan od takvih postupaka, možda i štetan za karijeru budućeg trenera, načinio je povratkom u Mitrovicu na poziv da sa trenerske klupe preuzme „Radnički“. Osim čvrstine i postojanosti u svakom duelu sa rivalskim napadačima, sa tribina stadiona i televizijskih ekrana Željka smo prepoznavali po specifičnom „stajlingu“ duge kose sa vezanim repom. Svojevremeno smo, praveći reportažu sa Žuljinim bratom, košarkaškim trenerom Nikolom Miloševićem i njegovom ćerkom Teodorom, najboljom igračicom šampionskog tima „Srema“ i kadetskom reprezentativkom Srbije, kao deo velike i uspešne sportske porodice Milošević, pomenuli i Nikolinog brata Željka.

U fudbalskom srcu ostali su Mitrovica i Kragujevac
Željko Milošević nema uobičajeno navijačko usmerenje ka „Zvezdi“ ili „Partizanu“. Podržava ih samo u međunarodnim susretima. U njegovom fudbalskom srcu ima mesta samo za Mitrovicu i Kragujevac. Šumadinci dobro znaju koliko je njihov ljubimac vezan za matični sremski klub i grad. U porodici Milošević u vreme stare Jugoslavije navijalo se za splitski „Hajduk“, jer je Željkov i Nikolin deda tridesetih godina služio mornaričku vojsku u Splitu, pa je unucima preneo lepe priče o tamošnjem fudbalskom klubu iz predratnog perioda. Sa početkom rata devedesetih godina ovakva navijačka opredeljenost izgubila je smisao, ali kod Željka nije postojala simpatija za ostatak nekadašnje „velike četvorke“. Tada je navijački izbor pao na novosadsku „Vojvodinu“, koja je ubrzo došla do šampionske titule. Odlazak u Kragujevac 2009. godine pokazao se kao preloman za novu fudbalsku ljubav. Ono što je Željka oduševilo, a dobro je poznato celoj Srbiji, Kragujevac je pored Novog Pazara verovatno jedini grad u kome su dominantni navijači gradskog kluba. Tamo se „Zvezda“, „Partizan“ i ostali zaista osećaju kao gosti. Po Željkovim rečima, ni jedan grafit velikih beogradskih klubova ne možete naći na ulicama najvećeg šumadijskog grada.
– U Kragujevcu su me oduševili ne samo navijači već i ljudi iz grada koji istinski vole svoj klub i bore se protiv dominacije drugih klubova. To se poistovetilo sa mojim načinom razmišljanja. Kragujevčani dobro znaju koliko ja volim Fudbalski klub „Srem“. Obožavaju me, bez obzira na to, baš kao i ja njih. „Srem“ je moj klub i duša me boli što je danas u ovakvoj situaciji. Praktično ne postoji. To je klub u kome sam počeo i uvek sam mu se rado vraćao, kaže Željko Milošević ne skrivajući suze razočarenja, naročito kada je pomenuo stoti rođendan voljenog kluba koji je sa nekoliko drugara i bivših saigrača proslavio uz piće na terenu kraj Save.

Milošević je trenutno angažovan na mestu šefa stručnog štaba „Mačve 1929“ iz Bogatića, kluba sa kojim je pre nekoliko godina igrao srpskoligaško takmičenje, a danas je u društvu „zonaša“. Na klupu mačvanskog kluba Željko je ove sezone pozvan treći put. U prilično ujednačenoj i kvalitetnoj ligi Bogatićani za sada beleže dva nerešena rezultata i isto toliko poraza.
Pored neophodnog fudbalskog znanja, važnu ulogu u radu mitrovačkog trenera čini pedagoški element. Čine ga korisni saveti i iskustava kojima raspolaže samo prekaljeni fudbaler. Kao takav on ih prenosi, naročito mlađim igračima. Kroz prvih nekoliko rečenica razgovora sa Željkom Miloševićem shvatamo da je reč o sportisti „starog kova“. To znači da su njegov fudbalski karakter i vrednosti formirani u nekim, sada već davnim vremenima, kada su mnoge okolnosti vezane za sport i fudbal bile drugačije.
Jedno betonsko igralište i travom obrasli teren, kasnije nazvan „prašnjarom“ iza Zmajeve osnovne škole, bili su fudbalska učionica mnogim generacijama. Željko Milošević, rođen 1976. godine, krenuo je u ovu sportsku avanturu sa drugarom iz razreda Zoranom Tumarićem Tumarom, sa kojim će podeliti mitrovački deo fudbalske karijere. U Zokijevom bratu Bobanu, koji je uveliko trenirao, našli su fudbalski uzor. Pored uobičajenih školskih turnira, osmaci Zmajeve škole redovno su vikendom organizovali susrete svojih odeljenja. Početkom osamdesetih godina svaki mitrovački fudbalski klinac maštao je o dresu „Srema“.
– Ne znam koliko današnje generacije, koje u takmičarski sport ulaze još u preškolskom periodu, to mogu razumeti, ali moj drugar Zoki i ja smo kao osmogodišnjaci, u drugom razredu osnovne škole sami otišli na „Sremovo“ igralište da treniramo fudbal. Tamo nas je dočekao legendrani čika Jole Savić koji nam kaže : „Ajde bežite kući i kad napunite deset godina dođite, vidite da imamo puno dece“. Naravno, Tumara i ja smo otišli, ali smo od drugog do četvrtog razreda jedva čekali da ponovo dođemo na „Sremov“ stadion i počnemo sa treninzima. A dotle, samo fudbal, turniri i utakmice svakog vikenda, kad god je moguće. Čim smo napunili deset godina, eto nas u „Sremu“. Tamo su pored čika Joleta kao treneri radili Bogdan Radivojev, naš Džegi i Miodrag Vasić Vaske, koje smo neizmerno zavoleli. Tumara je jedno vreme batalio fudbal, a ja sam od 1986. počeo da „guram“ u „Sremu“, najpre kao pionir, kaže Željko Milošević, koji je sa svojom generacijom 1990. godine postao prvak Vojvodine posle pobede u gostima nad novosadskom „Vojvodinom“ rezultatom 2:1.
U toj generaciji igrali su tadašnji Žuljini vršnjaci, poput sadašnjeg kuma Dejana Buhančevića, Saše Kragulja, Dalibora Đonlića, Cibulje Košutića i drugih. Već tada, u sedmom ili osmom razredu osnovne škole Milošević je bio siguran da će studirati DIF, odlučan u želji da postane fudbalski trener. Iako je bio najbolji matematičar u razredu, viđen kao budući gimnazijalac, tražio je što jednostavniji put ka Fakultetu fizičke kulture. Prelazak u omladinski pogon „Srema“ preklopio se sa odlaskom u vojsku. Kao gardista sa crvenom beretkom godinu dana nije čestito šutnuo loptu, a sredinom devedesetih rat je bio na granicama zemlje. Nakon fudbalski izgubljene godine upisao je željeni fakultet i krenuo sa treninzima u „Sremu“. Pošto je živeo u Novom Sadu želeo je da pređe u „Kabel“, jer je to bilo praktičnije zbog treninga, ali Mika Jovičić, tadašnji direktor „Srema“ nije mu dao papire. Uprava ga je želela u dresu kluba bez obaveze da prisustvuje svakom treningu. U ekonomski ni malo prijatnim godinama, od 1996. do 1998, fudbalski fanatik zaljubljen u matični klub i željan igre za prvi tim, na treninge u Sremsku Mitrovicu odlazi nekoliko puta nedeljno tako što posle predavanja na fakultetu „izbaci prst“ na Mostu slobode i „stopom“ dođe na trening. U toj generaciji pored već pomenutih igrača bili su golman Siniša Molnar, Joca Čobanović, braća Kosanović, Gaga Vuletić, Mirko Teodorović, Peđa Milošević, Igor Luks, Braća Jovanović – Zoran i Goran, Draško Sladojević Krdža i Budiša Mitrović, po Žuljinom mišljenju najbolji mitrovački majstor fudbala.

Skok Željka Miloševića „Žulje“ u dresu „Srema“

Krajem devedesetih „Srem“ je zapao u ozbiljnu krizu uprkos težnji da se posle trideset godina vrati u Drugu ligu. Pouzdani štoper dobija poziv beogradskog „Obilića“, koji je u to vreme u vrhu srpskog fudbala. Mitrovačkim crno-belima zauzvrat se nude četiri „Obilićeva“ igrača sa manjom minutažom u elitnom takmičenju. Prethodno je u isti klub iz „Srema“ prešao i Mirko Teodorović, ali su događaji s početka 2000. godine i kriza u klubu sa Vračara pokazali da Željko Milošević u ovoj sredini neće dobiti adekvatnu šansu.
Fudbalska ironija učinila je da u narednoj sezoni umesto „Srema“, u Drugu ligu uđe „Budućnost“ iz Banatskog Dvora, ekipa u koju je Milošević prešao iz Beograda. Od leta 2000. godine, narednih osam sezona Žulja je deo priče bantskog kluba iz okoline Žitišta, koji je uz stabilno finansiranje od strane Mirka Vučurevića „krčio“ put ka Superligi, kasnije polufinalu i finalu nacionalnog kupa i evropskim kvalifikacijama. Kod mitrovačkog fudbalera ostala je žal što ovih osam godina nije proveo u matičnom klubu kao učesniku najviših takmičarskih liga. Čak šta više, u nedostatku drugih rešenja, pošto gradski oci Mitrovice posle promena 2000. godine nisu pokazivali volju da ozbiljnije finansiraju klub, složio se sa idejom da se „Srem“ prepusti privatnom finasiranju. Prelaskom u Banatski Dvor – buduću ekipu „Banata“, Miloševićev fudbalaski talenat postao je vidljiv celoj fudbalskoj Srbiji.
Interesantno je bilo posmatrati kako se karakter prijatnog i toleratnog momka menjao u ulozi defanzivca na terenu. Žulja Milošević nije slučajno bio kapiten svake ekipe u kojoj je igrao. Njegova pozicija podrazumevala je izgrađen liderski karakter i „fiziku“ za čvrst odbrambeni bedem. Tu nije bilo kompromisa. Dobro postavljanje tela, pravovremena igra nogom, po potrebi skokovi i nadasve hrabra igra glavom.

Da bi dete igralo fudbal mora iskreno da ga voli
Željko Milošević je poražen aktuelnom situacijom u fudbalu i komercijalzacijom koja je zahvatila sport. Nedavno ga je „pogodila“ vest objavljena na pola strane dnevnog sportskog lista kako je „Crvena zvezda“ zaradila milone od svoje dece, jer smatra da mladi igrači treba što duže da ostanu u svojoj sredini i pruže pravi fudbalski doprinos domaćim klubovima. Primera radi, Željko je iz „Srema“ otišao u 24. godini, a mnogi dečaci danas napuštaju fudbal u sedamnaestoj godini života kada shvate da neće igrati Superligu.
– Da bi dete uspešno igralo fudbal, mora iskreno da ga voli. Da u svakom trenutku voli fizičku aktivnost više od telefona, baš kao što smo mi u dečijim godinama tražili vreme za igru, izmišljali penjanje na ringlove i razne druge vežbe. O zaradi od fudbala nismo ni razmišljali. Imam utisak da kod izvesnog broja dece roditelji više vole fudbal nego sama deca. Ne želim te klince da pritiskam pričama o nekim boljim vremenima, koje su i mene nervirale kad sam bio dete a pričali su ih stariji, ali moraju postojati neke vrednosti koje treba uvek da važe bez obzira što vreme ne možemo vratiti već mu se na neki način moramo prilagoditi. Mislim da i u našem vrhunskom fudbalu generalno nema dobre strategije. Kao da nismo primetili pad „Berlinskog zida“ u evropskom fudbalu, naročito način na koji veliki klubovi rade sa talentima i najmlađim igračima. Njihov razvoj da bi bio potpun mora biti postepen, a tek kad dostignu zrelost kao ličnosti i fudbaleri može se razmišljati o njihovom odlasku u inostranstvo. Ne može poenta svakog prelaznog roka biti samo zarada od prodaje mladih fudbalera, a onda se ispostavi da u prvenstvu i Evropi nema ko da igra, kaže Željko Milošević.

Kod fudbalske nepravde uvek je podizao glas, štiteći ekipu i fer-plej bez obzira na posledice. U šali nam je ispričao kako je buduća supruga Jelena, posmatrajući prvi put svoju simpatiju na terenu, bila zatečena njegovom „srčanošću“ i fudbalskom drskošću. Kako sam reče, na terenu je „ujedao“ ne želeći da pruži centimetar prostora protivničkom igraču. Napadački potencijal velikih klubova nije ga impresionirao. Najteže bitke vodio je sa „Zvezdinim“ dva metra visokim špicem Nikolom Žigićem, ali i bivšim „Partizanovcem“, kasnije saigračem Srđanom Baljkom, i „crno-belim“ vedetama Dijarom i naročito sa „nezgodnim“ Stevanom Jovetićem, koji je karijeru nastavio u Mančesteru. Neretko su ga dobri drugari, vatreni navijači crveno i crno belih kudili i „upozoravali“ da bude blaži prema njihovim ljubimcima. Desilo se da tokom 2005. godine u drugoligaškom okršaju sa „Sremom“ Željko Milošević kao gost, teška srca odigra za „Budućnost“ u Sremskoj Mitrovici, svega tri dana posle očeve smrti.
Jedan od najbolnijih momenata Željkova karijere bio je minimalni poraz od „Crvene zvezde“ u finalu Kupa 2004. godine, kada je posle grubog starta upravo nad Miloševićem Nikola Žigić krajem prvog poluvremena dobio drugi žuti karton, a „Budućnost“ tokom drugog dela igre nije materijalizovala brojčanu prednost na terenu. Tako je „pobegao“ najvredniji mogući trofej u Žuljinoj igračkoj karijeri. Drugi bolan momenat bio je poraz u evro kvalifikacijama od „Maribora“, koji je zahvaljujući gol razlici prošao i u narednom kolu odigrao mečeve sa čuvenom italijanskom „Parmom“. Posle epizode u Laktašima 2008. godine u svojoj 33. godini Željko Milošević dolazi u redove tadašnjeg trećeligaša „Radničkog“ iz Kragujevca. Kao rođeni vođe na terenu i ovde će preuzeti kapitensku traku.
U međuvremenu je stekao neophodne trenerske licence nameravajući da se upusti u novi poziv. Od leta 2009. godine u Kragujevcu provodi tri najlepše godine u karijeri. Usledio je ekspresni ulazak u Superligu gde su „crveni“ uskoro došli do četvrtog mesta na tabeli. Željkovo zalaganje i zasluge za atmosferu u ekipi i odnos prema navijačima prepoznala je autentična navijačka grupa „Radničkog 1923“. U Sremsku Mitrovicu vraća se na poziv i obećanje ljudi iz grada i novog kluba, iako je sa porodicom uveliko planirao život i rad u Kragujevcu. Željkova ćerka, tada učenica trećeg razreda, teško je podnela prelazak u drugu školu i sredinu. Posle nepunih godinu dana na mitrovačkoj „Hesni“ Željko je pet i po godina proveo u „Podrinju“ iz Mačvanske Mitrovice, zdravoj fudbalskoj sredini i klubu koji je pod patronatom „Vahalija“ napravio izuzetnu organizaciju svih selekcija. Pandemija korona virusa sprečila je ulazak ekipe iz Mačvanske Mitrovice u Srpsku ligu.
Sagovornik „M novina“ tokom 2018. godine bio je trenerski instruktor Fudbalskog saveza Srbije. Tada je u kući srpskog fudbala radio na selektiranju najtalentovanijih dečaka iz Srbije rođenih 2007. godine koji su bili potencijal za državni tim. Sa spiska najboljih igrača koje je tada lično napravio najveći broj ovih momaka već je otišao putem vrhunskih klubova. Među njima su Andrija Maksimović, Mihajlo Cvetković i Veljko Milosavljević. Sa ovim igračima tokom selektiranja 2018. godine na Žuljinom spisku bili su i mladi Mitrovčani Stefan Petrenj i Mateja Ostojić.
Dejan Mostarlić