MALO IZOŠTRENO

Ima li separatizma u Vojvodini

Kad govornici iz srpske vlasti sude o politici Slobodana Miloševića, ostavljaju više istoriji da presudi nego što to sebi dopuštaju. Tako postupaju i čelnici partije koju je Milošević osnovao. Suprotno njima, srpska opozicija i dalje održava vatricu na svom ognjištu istim duvanjem kao i pre dve i po decenije.
Uz malo dobre volje mogli bismo da se složimo da je Milošević dobro predvideo zapadnjačke planove da se Jugoslavija pocepa ne samo po avnojevskim granicama između republika nego i po „isprekidanim“ graničnim linijama unutar Srbije. Događaji koji su usledili, pre svega bombardovanje SR Jugoslavije radi otcepljivanja Kosova, potvrdili su njegovo predviđanje i opravdali donošenje Ustava Srbije 1990. godine. I brojni zapadnjački intelektualci nalaze da je kolektivni zapad nameravao da avnojevske granice unutar Srbije uzme kao pravni osnov za samostalnost Vojvodine i Kosova. Rušenje svih novosadskih mostova, uz poštedu beogradskih, jasno govori svakome ko hoće da vidi da je Vojvođanima bila poslata poruka da o istom trošku, o trošku bombardovanja, mogu da pokušaju što su i Albanci na Kosovu preduzeli. U Vojvodini, međutim, nije bilo željenog odziva.
U brojnim kolumnama na portalu Autonomija, februarska Deklaracija o Vojvodini, „izglasana“ februara ove godine na velikom narodnom zboru u Sremskoj Mitrovici, bila je „nesrazmerna upotreba patriotizma“ pri odgovoru srpskih vlasti na slobodu zahtevanja revizije položaja Vojvodine u Srbiji. Hoće da se kaže da zahtevi za povratak autonomije iz 1974. godine, redukovane Ustavom Srbije 1990, nisu separatizam, separatizam izmišlja Vučić da bi mobilisao nacionaliste i da bi razbio jedinstvo nezadovoljnih Vojvođana.
Nema nikakve sumnje da kolumna advokata u penziji Dragomira Jankova, objavljena na portalu „Autonomija“ 27. avgusta, nije dovoljan razlog za nacionalnu uzbunu. Ali, autorova iskazana želja da se Srbija satera u isti tesnac u koji je SR Jugoslavija saterana na Londonskoj konferenciji 1992. godine svakako zaslužuje odgovor. Na toj konferenciji Vojvodina i Kosovo su pomenuti po navodnom kršenju ljudskih prava (da se „u potpunosti obnove građanska i ustavna prava stanovnika Kosova i Vojvodine“), što će Jugoslaviji, uz ostale „grehe“, pribaviti hermetičke ekonomske sankcije i oružani napad 29 članica NATO. To što je Vojvodina na Londonskoj konferenciji bila „međunarodno vidljiva“ kolumnista predviđa da će opet jednoga dana biti vidljiva.
Međunarodna „vidljivost“ Vojvodine podvučena je rušenjem sva tri novosadska mosta, to jest simboličnim presecanjem kopnene veze sa centralnom Srbijom, pa je teško poverovati da jedan obrazovan građanin Vojvodine ne uviđa implikacije svog poziva „Vojvođanima“ da pamte Londonsku konferenciju, čije odluke nisu prestale da važe.
Na istom portalu, istoga dana, šef poslaničke grupe SSP u Skupštini Vojvodine Robert Šebek u posebnom saopštenju za medije optužio je predsednika Srpske napredne stranke Miloša Vučevića da „izmišlja neprijatelje i separatizam“ u Vojvodini. Rekao je još što šta, ali to nije naša tema. Kojeg od dvojice Novosađana treba shvatiti ozbiljno: Jankova, koji za Vojvodinu zahteva status ukinut Ustavom iz 1990, ili Šebeka koji tvrdi da vlast izmišlja separatizam u Vojvodini?
Da u Vojvodini nema separatističkih ideja i da ih kod relevantnih opcija nije ni bilo, kaže 18. februara ove godine, u intervjuu za „Danas“ povodom „sremskomitrovačke“ Deklaracije o Vojvodini, i Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizaciju: „Nisam istoričar, ali na osnovu dosadašnjeg bavljenja pitanjima decentralizacije i regionalizacije Srbije mogu da kažem da nemam saznanja da je u Vojvodini postojao neki separatistički pokret. Da se razumemo, separatizam bi podrazumevao zalaganje za izdvajanje Vojvodine iz državnog okvira Srbije, a ni jedna relevantna politička opcija u Vojvodini nije u svom programu niti u političkom delovanju imala takvu ideju.“ Do povišenih autonomaških tonova u Vojvodini, smatra Popov, došlo je posle usvajanja Ustava iz 2006. godine, kada je Miloševićeva fasadna autonomija dobila jednu jedinu izvornu nadležnost – da bira svoju zastavu i grb. Kao reakcija na razočarenje, usledilo je „zalaganje jednog broja relevantnih političkih subjekata iz Vojvodine za vraćanje izvornih prava i ovlašćenja Pokrajini, ali ni jedno od tih zalaganja nije išlo u pravcu izdvajanja Vojvodine iz sastava Srbije“.
Ni Popov nije sklon da potraži odgovor na pitanje šta to odbija većinu građana Vojvodine od autonomije po Ustavu SAP Vojvodine iz 1974. U prirodi je svakog sistema uprave, pa i autonomije, da podstiče svoju „proždrljivost“ prema ovlašćenjima, čemu je vojvođanska autonomija od 1945. do „jogurt-revolucije“ 1988. bila više nego sklona, pa je u nekoj fazi neizbežno da autonomija zapreti državi. Uz to, izvrtanje istorije i prava kroz utvrđeni narativ o „ulasku Vojvodine u Jugoslaviju“ navodnom željom njenih građana saopštenoj na trećem zasedanju AVNOJ 1945. u Beogradu, čime se ignoriše poznata istorijska odluka o prisajedinjenju i činjenica da je Vojvodina 1945. već bila u Srbiji, pokreću se burne reakcije u „državotvornim“ krugovima. Naime, pošto je Vojvodina tada „pristupila“, to automatski treba znači da je do tada bila posebna. Čak i prosečan Srbin u Vojvodini razume da se ovim pomeranjem ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom na 1945. godinu, ustvari, priznaje Hitlerova tekovina okupacije i prekid kontinuiteta Vojvodine u Srbiji od 1918. godine.
Dovoljna je samo prosečna „politička pismenost“ da se podsećanje na navodni konstitutivni status Vojvodine u federativnoj Jugoslaviji shvati kao žal za propuštenom prilikom da Vojvodina iz raspada Jugoslavije izađe kao samostalna država. Svako od nas, pa i zagovornici Vojvodine kao „konstitutivnog“ entiteta u federaciji, može sa jezom u kostima da zamisli šta je moglo da se desi da je u raspad Jugoslavije Vojvodina ušla sa statusom državnosti po svom, nesumnjivo antisrpskom, ustavu iz 1974.
Ova jeza u kostima od same pomisli na hipotetički građanski rat u severnom delu Srbije prisiljava mnoge u Vojvodini da zagovaranje autonomije sa izvršnom i sudskom vlašću i vlasništvom nad zemljištem i vodama doživljavaju kao separatističke težnje. Dok se ovaj strah od separatizma kod većine građana Vojvodine ne „ispoštuje“ i dok ne počne da se uvažava istorijska odluka o prisajedinjenju, dijalog o autonomiji, na kome insistiraju manjinski politički programi, teško da će se povesti.
Pozivanje na Londonsku konferenciju o eks-Jugoslaviji i stavljanje Vojvodine u isti kontekst sa Kosovom, posle sveg antisrpskog zla izraslog iz ovog samita, a krunisanog bombardovanjem Srbije odnosno SR Jugoslavije, ne mora da se razume kao separatistička pobuda, ali mora da se razume kao nedobronamernost prema osećanjima većine građana Vojvodine.
Dragorad Dragičević