DRAGAN VIZIĆANIN: ŽIVOT SA DISTROFIJOM

Snaga uma i duha ispred telesnih ograničenja

Dragan Vizićanin

Dijagnoza mišićne distrofije u porodici često donosi neizvesnost i strah, a za našeg sagovornika Dragana Vizićanina iz Sremske Mitrovice, put je počeo još od rođenja. Sada ima 39 godina i mnogo iskustva, koje je ovaj informatičar odlučio da podeli sa nama.
– Dijagnoza je ustanovljena, jer je stariji brat bio bolestan, što mu je otkriveno u njegovoj četvrtoj godini. Ja sam podvrgnut proverama odmah po rođenju, priča Dragan i dodaje:
– U početku simptomi nisu bili izraženi, ali do kraja osnovne škole počela su prva ograničenja. Nedostatak snage u mišićima doveo je do deformiteta kičme i otežanog hodanja. Sada, sa 39 godina, ne mogu lako da pređem više od dvesta ili trista metara, da se ne umorim.
Njegov pristup terapiji i životu fokusiran je na vežbe, masaže, odlaske u banju i održavanje pozitivnog stava. Lekove ne koristi, a ono što mu najviše pomaže je mentalna snaga i aktivan život. Kao mlad, pronašao je svoj put u tehnologiji.
– Razmišljao sam šta bih mogao da radim od života i zainteresovao se za kompjutere, koje sam viđao na televiziji u muzičkim spotovima. Danas izrađujem internet sajtove i prezentacije, kaže naš sagovornik.
Iako se susretao sa predrasudama okoline, iskustvo iz detinjstva u selu Kuzmin ostalo mu je u lepom sećanju, gde je završio osnovnu školu.
– U osnovnoj školi deca su imala razumevanja, drugarstvo je bilo jače od svega. U srednjoj školi počeli su prvi problemi. Moj brat je doživeo vršnjačko maltretiranje, a kao odrasli i sada se susrećemo sa diskriminacijom i predrasudama, ali to drugačije posmatram, ispričao je Vizićanin.
On ističe da je edukacija dece o različitostima ključna za bolju budućnost, a on je pored toga iz porodice poneo i rad i marljivost. Kaže da je za sve ljude „najveća bolest lenjost. Radio je kao di-džej kada je bio mlađi, a danas radi ono što mu zdravlje dozvoljava. Aktivnosti ga drže motivisanim i pomažu mu da prevaziđe depresiju i anksioznost. Porodica mu je najveća podrška.
– Imam suprugu i sina od devet godina. Naučio sam da volim i cenim sebe, a to je promenilo i način na koji me drugi vide. Sina od malih nogu učim kako da reaguje na ljude sa invaliditetom, sa razumevanjem i poštovanjem, priča nam Vizićanin.
Kao najteži period njegovog života navodi početkom dvadesetih godina, kada se najčešće i javlja osećaj neprihvaćenosti i depresije. Sve nas pogađaju odbijanja, problemi, razvodi, poslovni neuspesi, a to posebno može biti stresno sa lica sa invaliditetom. Dragan Vizićanin je to prevazišao, pobedio je strahove i neizvesnost, koja je pogađala i njegove roditelje, kao i roditelje mnogih ljudi sa invaliditetom. Uvek postoji nedoumica ko će da bude tu za njih, kada roditelji više ne budu i da li će ih neko prihvatiti.
– Prihvatio sam najpre samog sebe, uz pomoć prijatelja, koji ne prave razliku, koji zaborave na moj invaliditet i normalno se ponašaju prema meni, naglašava Dragan.
Draganova poruka mladima je jasna: marljivost, vežbanje i istraživanje novih stvari mogu biti snaga koja nosi kroz životne izazove.
– Svaki dan jedva čekam da otkrijem nešto novo. To me održava i ne ostavlja vremena da razmišljam o bolesti, rekao je za kraj razgovora Dragan Vizićanin.
Kroz svoj rad voljan je da pomogne organizacijama i udruženjima koja se bave pomaganjem osobama sa invaliditetom, te kako bi postali vidljiviji, besplatno nudi uslugu izrade internet sajta za njih. Dragan je aktivan na društvenim mrežama, gde se može najlakše ostvariti kontakt sa njim, a ima i svoju internet prezentaciju vizido.rs.
Aleksandra Dražić