MALO IZOŠTRENO

Tužilačka nevolja na evropskom putu Srbije

Odluka Javnog tužilaštva za organizovani kriminal da otvori istragu protiv bivših ministara Tomislava Momirovića i Gorana Vesića, zbog navodne korupcije prilikom rekonstrukcije Železničke stanice u Novom Sadu, snažno je potresla srpsku javnost, jedva malo smirenu posle velike ljudske tragedije usled pada nadstrešnice tek rekonstruisane železničke stanice. Pritvaranjem dvojice bivših ministara snažno je ohrabrena antivučićevska strana, koja je od početka zahtevala da se krivična odgovornost za tragediju proširi na centralnu vlast i „njene kineske partnere“. Ozbiljno su zabrinuti i nosioci najviše vlasti, ne zbog moguće individualne odgovornosti ministara već zbog neprikrivenog udara na suverenitet države kroz saradnju srpskog tužilaštva sa evropskim.
U srpskim provladinim medijima ne biraju se kvalifikacije za tužioce navodno odmetnute od države u prostor koji je kosovskim zavetom smešten na donji stepenik moralne vrednosti. U internet izdanju Politike, naprimer, objavljen je i članak, sa potpisom redakcije, o grubom stranom uplivu u rad tužilačkog sistema Srbije. Pozivajući se na izvore bliske pravosudnim krugovima, „redakcija“ piše, u vezi sa pritvaranjem bivših ministara, da „Brisel ne nastupa više kao savetodavno telo, već kao koordinator koji, preko Zagorke Dolovac, iz senke upravlja pravosudnim postupcima u Srbiji. Iako javnosti predstavljeno kao istraga u vezi sa bezbednosnim propustima, stvarna meta nisu lica koja su stavljena pod istragu, već kineske kompanije koje učestvuju u ključnim infrastrukturnim projektima u Srbiji. U pitanju je ekonomska ofanziva, maskirana kao pravna procedura.“
Ovo ekonomsko i geopolitičko objašnjenje stranog mešanja u slučaj i oko slučaja nadstrešnice teško da se može odbaciti, pogotovu što je i entuzijastična Laura Koveši, glavna tužiteljka EU, još u februaru preko radija „Slobodna Evropa“ i u martu preko RTS-a obznanila: „Da budem vrlo jasna, mi ne istražujemo samu nesreću u Novom Sadu, ne istražujemo kako su ti ljudi poginuli. To nije naša nadležnost. Naša nadležnost je da vidimo da li je u ukupnoj sumi novca koja je dodeljena kroz evropski projekat bilo malverzacija sa novcem EU, korupcije ili pranja novca u odnosu na novac EU.“
Drugim rečima, ako već imamo pozamašnu statistiku evropskog uprezanja borbe protiv korupcije u političke i geopolitičke svrhe, onda smo mogli očekivati hapšenje srpskih ministara, za početak – bivših. Možemo, sa izvesnim procentom verovatnoće, očekivati da će srpski tužioci, po instrukcijama tužilačkih i sudskih oficira iz EU, proširivati, za sadašnji trenutak nezamislivo kreativno, krug osumnjičenih za korupciju. Sam predsednik Srbije nedavno je izjavio da zna kako „čine sve što mogu da ga uhapse“. Mnogi su ovu njegovu izjavu uzeli „figurativno“, ali sada i kroz ovaj slučaj mogu da se uvere da predsednik dobro „čita“ procese „duboke države“ koja se, proterana iz SAD, skućila u Evropi.
Prosečno obavešten i veoma zabrinut građanin Srbije mogao bi da se zapita kako smo dozvolili ovakav spoljni napad kroz tužilačku organizaciju, pogotovu što i politički vrh Srbije propušta da češće objašnjava zašto nam se to događa. Potrebno je objasniti javnosti da se „izdajstvo“ tužilačke organizacije događa upravo iz obaveza Srbije na evropskom putu. Naime, svaki posetilac sajta Vrhovnog javnog tužilaštva Srbije može da pročita informacije o izboru same države Srbije da se njen tužilački i sudski sistem prilagodi evropskom. Može da se pročita kako Vrhovno javno tužilaštvo učestvuje u radu međunarodnih tužilačkih mreža i tela, poput Evrodžasta, EDžN-a, Mreže generalnih tužilaca EU, Konsultativnog veća evropskih tužilaca Saveta Evrope i drugih organizacija.
„Posebno je od značaja istaći“, hvali se Vrhovno javno tužilaštvo, da je u martu 2020. godine Vrhovno javno tužilaštvo otvorilo kancelariju tužioca za vezu u Evrodžastu (Evropskoj agenciji za krivičnu pravosudnu saradnju) u Hagu, nakon što je Republika Srbija potpisala i ratifikovala Sporazum o saradnji sa Evrodžastom 2019. godine, čime je još više intenzivirana saradnja sa ovom značajnom EU mrežom. Republika Srbija po broju predmeta sa Evrodžastom nastavlja da bude u vrhu zemalja nečlanica EU sa kojima Evrodžast ostvaruje najveću saradnju. U tom smislu, javno tužilaštvo Republike Srbije ima 32 potpisana tužilačka memoranduma o saradnji.“
Srpska država, nakon što je shvatila u kakvo je kolo ušla i u kakvu je saradnju usmerila svoj tužilački i pravosudni sistem, preduzima izvesno distanciranje od nekih od ovih partnerskih mreža, ali ugovori su ugovori, i nazad se ne može. Jedino u šta može da se uzda je individualna patriotska, državotvorna i nepotkupljiva svest ljudi koji prolaze kroz evropsku instruktažu o pravdi, ali je, nažalost, definicija takve svesti rastegljiva čak do predaje i samog suvereniteta. Stranci su, što iz kratkovidosti što iz iznudice na „evropskom putu“, na izvestan način „pozvani“ na instaliranje političke slobode u kvalifikovanju krivičnih dela. Mali je korak od političkih hapšenja u Srbiji u vezi sa padom nadstrešnice do konačnog poteza da se uhapsi sam državni vrh zbog sumnje da je odgovoran za sistemsku korupciju, pa i sam predsednik države. Evropska kreativnost u političkoj upotrebi tužilačkog i sudskog sistema vidi se u slučaju rumunskog kandidata za predsednika Kalina Đorđeskua, favorizovanog kandidata za predsednika Francuske Mari Lepen, predvodnice moldavskih Gagauza Evgenije Gucul (osuđene ni za šta na sedam godina zatvora), predsednika Republike Srpske Milorada Dodika (osuđenog na zatvor i zabranu političkog rada). Razmislite, zar sledeći korak ne može biti osuda srpskog predsednika na dugogodišnju zabranu političkog rada?
Pomalo je tužno slušati srpsku vlast kako poziva građane na jedinstvo pred spoljnim napadom na srpsku državu kroz tužilačku i sudsku organizaciju. Narod tu ne može ništa da pomogne, osim da se opredeli ili za odbranu sporog, puzećeg popuštanja u potkresivanju suvereniteta, ili za neodložno brzi evroatlantski zagrljaj, sličan zagrljaju sa anakondom.
Dragorad Dragičević