MALO IZOŠTRENO

Ratni svrab Nemačke i njeno balkansko cveće

Nemačka se sprema za rat sa Rusijom, namenila je ogroman budžet za buduću ogromnu vojsku. Njeni najviši zvaničnici papagajski ponavljaju da će ih Rusija neminovno napasti, i korak po korak pritišću Nemce koji imaju problem sa činjenicom da je njihova država izazvala dva svetska rata, i u oba se, mada je ogromna zla nanela mnogim narodima, ni sama nije dobro provela. Narativ o neizbežnom ruskom napadu ne stavlja se pod proveru logike, i ne postavlja se pitanje zašto bi najprostranija zemlja na svetu poželela tuđu teritoriju iako ni svoju ne može da naseli. Iznuđeni ruski odbrambeni upad u Ukrajinu, iako je savršeno poznato da je preduzet zbog širenja NATO na ovu zemlju, ne uzima se nikako drukčije nego da je Rusija već krenula na Nemce, ali zbog nečeg ne bira kraći put, nego mora prvo preko Ukrajine. E, ako je Rusija već krenula na Nemačku, Nemci se moraju spremiti za odbranu, a napad je vazda bio najbolja odbrana.
Da li se ovo tiče samo Rusa, dovoljno jakih da se o sebi brinu, i da li ovo što Nemačku treći put svrbi mora i nas da brine?
Optimisti među svetskim intelektualcima dopuštaju mogućnost da Nemačka udara u ratne bubnjeve zbog sve većih problema njene privrede: proizvodnja oružja za svoju vojsku i za dovoljno uplašene saveznike najbrži je put za nova radna mesta i privredni rast. Sadašnja izdržljivost ruske privrede pod zapadnjačkim sankcijama mogla bi da potvrdi da je tako.
Možda bi smo se i mi, u Srbiji, složili da je tako da se u našem neposrednom susedstvu, na teritorijama nekadašnjih saveznika nacističke Nemačke, ne pokreću procesi koji se podudaraju sa nemačkim pripremama za rat. U hrvatskom podkastu „Mrežnica“, regionalno popularnom, hrvatski ekonomski i politički analitičar Aleks Krajner postavio je pitanje „Protiv koga je usmeren vojni savez Hrvatske, Albanije i Kosova?“ i sam odgovorio na njega: „Protiv Srbije, razume se!“, zabrinut što Hrvatska pravi savez koji ne može naći drugog neprijatelja osim Srbije. Krajner nije jedini Hrvat koga brine put kojim se Hrvatska zaputila. Kontroverzni admiral Davor Domazet Lošo, koji strasno veliča antisrpsku vojno-policijsku akciju „Oluja“, smatra razumnim i prirodnim, za vreme koje dolazi, da Hrvatska sklopi vojni savez sa Srbijom i tako osigura svoju budućnost!
Hrvatska vlada, međutim, takva mišljenja ne sluša, i deli zanos nekoliko stotina hiljada mladih na proustaškom koncertu na Zagrebačkom hipodromu, koji je mnogima ličio na grandioznu probu budućeg dočeka neke nove vojske, slične Hitlerovoj u Zagrebu 1941.
U Sarajevu je upravo predsednik Republike Srpske Milorad Dodik pravosnažno osuđen na godinu dana zatvora i šest godina zabrane političkog rada samo zato što je potpisao odluku Skupštine Republike Srpske protivnu „uredbi“ nelegalnog visokog predstavnika EU Kristijana Šmita, Nemca. Cilj se vidi izdaleka: disciplinovana i razvlašćena Republika Srpska neće biti nikakva smetnja da se u Sarajevu konstituiše nemački saveznik koji je u Drugom svetskom ratu priložio Hitlerovoj koaliciji 13. SS brdsku diviziju, popularno nazvanu Handžar divizijom.
Nemačka se priprema za rat sa Rusijom, u koji nikada nije kretala bez velike koalicije i saveznika koji joj čuvaju leđa. Tim saveznicima Nemačka je, okrenuvši glavu ustranu, da ne gleda, dopustila da počine genocid nad Srbima, od koga je samo holokaust bio obimniji. Kad Nemačka kreće na Ruse, njeno balkansko cveće kidiše na Srbe, i eto zašto ratni svrab Nemačke Srbiju mora da brine.
Na samom kraju prošle sedmice grupa građana i studenata, koja se prethodno okupila kod Autokomande u Beogradu, otišla je Ulicom vojvode Stepe do adrese na kojoj stanuje premijer Srbije Đuro Macut, da bi mu ostavila poruku „Bio si slobodan, sada si funkcija“. U nastavku šetnje, otišli su i na adresu na kojoj stanuje funkcioner Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović, gde su podeljeni leci sa pregledom njegove političke karijere i izjavama. Danima ranije, „poseta“ grupe građana i studenata gradonačelniku Novog Sada svojom bukom preplašila je njegove kćerkice toliko da je morao pojačavanjem tona na televizoru da izoluje decu od povika i pištaljki ispod prozora njihovog stana.
Ovo bi moglo da se razume kao domišljanje protestaša u pogledu učinkovitosti sezonskog manjka prisutnih na protestima. Moglo bi, da Hitlerova omladina pred Drugi svetski rat nije primenjivala iste metode „političke“ akcije. Treba snažno verovati da srpska omladina nema istorijsko obrazovanje koje bi je pozvalo na oprez u izboru metoda protesta, i treba verovati da su njihove kolektivne „posete“ na privatne adrese rezultat ili posledica uživanja u hrabrosti „otpora režimu“ i njegovim funkcionerima. Ako grešimo u ovoj veri, onda je i Srbija zahvaćena procesima koje revnosno notiramo kod drugih, onda i u njoj balkansko cveće može da procveta.
Srbija neće priznati pravosnažnu presudu kojom se iz političkog života, zbog verbalnog i, uz to nepravnog, delikta, uklanja legalno izabrani predsednik Republike Srpske. Na konferenciji za novinare posle sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao da nikada neće udovoljiti sarajevskom sudu da uhapsi Dodika i isporuči ga na izdržavanje kazne, jer je on za Srbiju legitimno izabrani predsednik Republike Srpske. Naprotiv, Srbija će „pokrenuti intenzivnu diplomatsku kampanju i iskoristiti sva pravna i politička sredstva kako bi zaštitila Srpsku i njene legitimno izabrane predstavnike.“
Drugim rečima, Srbija neće pomoći u stvaranju unitarne države koja će biti spremna da budućoj koaliciji, koja bi da krene tragom Hitlerove, priloži jednu diviziju, koja bi se u popularnoj varijanti njenog naziva verovatno, od milja, nazvala isto. Na nama je, minimalno, da se ne saglasimo i da pokušamo da se ispod nemačke ratoborne ambicije provučemo bolje nego poslednji put.
Dragorad Dragičević