MALO IZOŠTRENO

Novo otkidanje od vere i nacije

Za nacije i nacionalne države poželjno je da imaju svog arhineprijatelja, herojsku oslobodilačku borbu protiv njega i, razume se, pobedu nad njim. Hrvatski ideolozi su odbacili da za predanje kandiduju etapu oslobađanja od Austrougarske, u kojoj je srpska vojska imala najvažniju ulogu, i etapu oslobađanja od nacističke Nemačke, u kojoj su joj opet pomogli Srbi, dominantni u partizanskoj vojsci. Izabrali su da im Srbija bude glavni neprijatelj, da im oružana pobuna srpske manjine 1991. bude agresija Srbije, da se borba protiv sopstvene srpske manjine na delu teritorije Hrvatske predstavi kao domovinski rat za oslobođenje, i da se vojno-policijska akcija „Oluja“ nad pobunjenom manjinom unese u nacionalno predanje kao najblistavija vojna operacija u historiji ratovanja. Nesumnjivi nacistički karakter ove akcije, koji se ogleda u izgonu četvrt miliona Srba iz njihovih istorijskih staništa, mora da se retušira nadrealnim narativom o herojskoj borbi protiv srpskog agresora, svejedno što ovaj nije ni iskoračio iz kasarni u Srbiji: Jugoslovenska narodna armija, zatečena u Hrvatskoj u odbrani zajedničke države pre otcepljenja od iste, prikazuje se kao agresorska vojska Srbije, koja je napala mladu državu. Agresorski greh zamišljene srpske vojske dimenzionira se do razmera koje prevazilaze agresiju Nemačke na evropski kontinent, pa i mržnja prema „agresorskoj vojsci“ mora da bude dovoljno obuhvatna i snažna da ima šta da se sruči na tako velikog i zlog agresora. Agresorski greh Srbije i posle trideset godina nastavlja da raste, tako nezadrživo da kritička javnost u Hrvatskoj, a ima je, ne stiže da postavi pitanje disproporcije između obima mržnje i nepostojanja ozbiljnijih nerešenih problema između dveju država.
U takvoj disproporciji između obima mržnje i predmeta mržnje, osrednji pevač Marko Perković Tompson postao je glas i ikona nacije, pa na Zagrebačkom hipodromu stotine hiljada ljudi i njihovih prvaka pevaju zajedno sa njim proustaške pesme koje su u ranoj fazi oslobodilačkog predanja progonjene iz hrvatskih medija na intervenciju samog osnivača države Franje Tuđmana. Hrvatski mediji slavodobitno izveštavaju da je oboren svetski rekord u posećenosti jedne muzičke priredbe i prenose izjave vodećih političara o njihovom ponosu što je na događaju ispoljen u Evropi neviđen patriotski kolektivitet. Pomalo kontraška izjava predsednika Hrvatske nije dobila veliki publicitet, jer je, osećajući nelagodnost baš zbog tolike masovnosti, ustvrdio da je „tamo bilo samo par stotina tisuća ljudi“.
Ozbiljniji srpski mediji izražavaju čuđenje, koje je sve manje čuđenje, što šefovima Evropske unije nije zasmetala ovako masovna popularnost proustaški nastrojenog pevača, ne tako dalekog srpskog porekla, dok srpski tabloidni mediji i, razume se, srpski političari odgovaraju neretko podjarivanjem samoljublja u komšiluku: ne mogu susedi da hladno prihvate da ih Srbija pretiče u investicijama, autoputevima, brzim prugama, modernizaciji vojske i rastu BDP, pa mogu samo da mrze i podržavaju pokušaje nelegalnog rušenja srpske vlasti. Nema boljeg načina da se razjare i hrvatski mediji, i političari, da se poentira bez da se dira u problem koji se izdaleka vidi.
Naime, šta je to što gradi razliku između dveju slika, jedne u Beogradu, druge u Zagrebu? Šta je to što je opredelilo nekoliko stotina hiljada mladih Hrvata na Zagrebačkom hipodromu da sa legalno izabranom vlašću, kojoj imaju šta da zamere, zajednički pevaju svojoj domovini i kliču ustaški pozdrav protiv arhineprijatelja sa svoje istočne strane, i šta je to što je opredelilo isto toliko mladih u Beogradu da uzmu za prioritet svih prioriteta brzo uklanjanje legalne vlasti, kojoj imaju šta da zamere, i skrenu državu u pravcu koji se ne obznanjuje? Zašto se u Hrvatskoj toliko mladih ljudi zbija oko svoje domovine i vlasti kojoj imaju šta da zamere? Zašto se u Srbiji toliko mladih emotivno otuđuje od otadžbine i posvećuje nasilnom uklanjanju legalne vlasti, kojoj imaju šta da zamere?
Odgovor može da se dobije prostom uporednom analizom prirode i sadržaja obrazovnih sistema u Hrvatskoj i Srbiji, ustanovljenih po raspadu Jugoslavije. Ovi sistemi zasnovani su približno pre toliko godina koliko je, u proseku, stara polumilijunska masa Zagrebačkom hipodromu!
Ne tako brojni srpski intelektualci, koje i sadašnja vlast, kao prethodna, nerado sluša, postavljaju pitanje zašto u Srbiji imamo takozvanu „drugu Srbiju“ koja bi, ne pitajući sve građane hoće li, prihvatila na svoju državu svu odgovornost za građanski rat, a zašto u Hrvatskoj nemamo „drugu Hrvatsku“, koja bi ponudila Hrvatima da se odgovornost za građanski rat podeli sa Srbima? Zašto u Hrvatskoj nema „druge Hrvatske“, koja bi organizovano kočila fašizaciju države, ako u Srbiji takozvana „druga Srbija“ organizovano radi na preumljivanju svoje nacije? U Hrvatskoj samo jedna jedina Hrvatska ide pod zastavama uz oslobodilačke pesme sve dublje u zapad, dublje i od samog zapada, a u Srbiji dve Srbije, koje međusobno ne govore, idu odvojeno na zapad, ne pitajući građane hoće li sa njima baš tamo kud su obe krenule.
Od Srba su, politikom turskog carstva i katoličke crkve, već otpadali veliki delovi nacije i postajali njeni istinski neprijatelji. Punili su i Handžar diviziju, i ustaške jedinice, uzimajući svojim precima i matici za najveći greh to što su ostali u veri. Novija istorija je puna neshvatljivih zločina preverenih Srba nad vernim Srbima, koji neretko znaju i da uzvrate. Uprkos tome što nacija pamti da su od nje preveravanjem otpadali ogromni delovi i postajali njeni neprijatelji, ona i dalje, kao izneverena majka, opisuje svoju nesreću i veliča svoju žrtvu, ne preduzimajući ništa bitno na samoodržanju ovoga što je od nje ostalo. Naprotiv, iako je moguće da sadašnja duboka društvena i politička podela ima kapacitet da začne novo otkidanje od vere i nacije, ona se „rešava“ ili pobedom nad obojenom revolucijom ili svrgavanjem diktatora koji to nije.
Dragorad Dragičević