MALO IZOŠTRENO

Bol koji sam sebe unapređuje

Potpredsednik Republike srpske Ćamil Duraković, Srebreničanin, izrazio je za bošnjačku televiziju veliko razočarenje u međunarodnu zajednicu koja ni posle 30 godina „genocida u Srebrenici“ nije učinila ništa, pa Srebreničani, pod kojima on vidi samo muslimane, i posle 30. komemoracije ostaju prepušteni sami sebi, pa ih je sve manje i sve su siromašniji. Ništa potpredsednik Republike srpske nije promenio u narativu o „genocidu“, ni ovog puta se nije setio da komemoraciji hiljadama pobijenih Bošnjaka uvek prethodi komemoracija hiljadama pobijenih Srba, samo je izrazio razočarenje što je zapadna elita opet izrazila saučešće i velika obećanja da Srebreničani neće ostati sami, a opet su ostali sami, nesrećnom pripadnošću genocidnom entitetu.
Potpredsednik „manjeg entiteta“ nije pomenuo da u Srebrenici samo jedno raste: na mezarje u Potočarima doneseni su, ne saopštava se odakle, ostaci još sedmoro ljudi bošnjačke pripadnosti, pa se broj sahranjenih popeo na 7.000, a broj „identifikovanih“ na 8.372 žrtve. Srpski latinični dnevnik „Danas“ u tekstu „Poricanje zločina državna politika Republike Srpske i Srbije“ piše da su 54 osobe iz Republike Srpske osuđene na ukupno 781 godinu zatvora. I taj broj ima šanse da raste. Na srpskoj strani u srebreničkom i bratunačkom kraju ne raste ništa: broj ubijenih zakovan na oko 3,5 hiljade, broj osuđenih počinilaca za taj zločin – nula, pa je tako i ukupan broj godina zatvorskih kazni za srebreničku jedinicu Nasera Orića i Nasera lično takođe – nula! Razume se, o ovim nulama ne javlja „Danas“ nego mi dodajemo ono čega nema u njegovom napisu.
Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju nije dopustio da se proširi vremenski okvir tumačenja zločina nad Bošnjacima, koji bi i sam zločin drukčije osvetlio. Njegovom presudom, koja nije bila zasnovana na forenzičkim nalazima već na političkom zahtevu tužioca, osigurano je da se teški zločin nad ratnim zarobljenicima naziva genocidom, a Zakonom o zabrani negiranja genocida, koga je proglasio visoki međunarodni predstavnik u Sarajevu, osigurano je da ne bude čeprkanja po istoriji ovog zločina, i da može bez otpora da se nastavi sa daljom nadogradnjom broja žrtava i sa daljim potkopavanjem Republike Srpske kao genocidne tvorevine, sve do njenog ukidanja. Sa maksimalnih 3.714 žrtava, koje je ustanovila Grajfova komisija, projekat genocida je već stigao do 8.372 žrtve.
Ima još nešto što raste u Srebrenici, iako odavna ne bi trebalo da raste. Naime, bol prirodno nestaje kako umiru majke i sestre, i prirodno se povlači sam od sebe kako deca ubijenih očeva rađaju decu, i trebalo bi da je bola ukupno manje nakon 30 godina od zločina.
Na srpskoj strani bola je ukupno manje posle 32 godine od bošnjačkog zločina. Međutim, na bošnjačkoj strani mediji i političari prikazuju bol sve većim i većim, jer je od narativa o genocidu sklopljena mašina generativnog bola, bola koji sam sebe unapređuje i ne dopušta da se obični Bošnjaci odnosno muslimani, iste genetike kao i Srbi, prepuste suživotu sa Srbima. Svaki bošnjački pokušaj u tom pravcu, a bilo ih je i ima ih, odmah se medijski kvalifikuje kao izdaja šehida i velikomučenika. Srebrenička priča pretvara se u generativno oplakivanje, u veru koja zamagljuje svaku drugu veru.
Bošnjačka javnost krajnje prezrivo gleda na skromne komemoracije za 3.500 Srba u bratunačkom i srebreničkom kraju, stradalih upravo od bošnjačkih jedinica nad kojima je počinjen „genocid“, jedva da ih i zabeleži, doživljava ih kao smetnju i kao nepristojnost prema bošnjačkom bolu, svetom i jedinom bolu koji može boleti. Unutar bošnjačkog društva instalirana je u kulturi, obrazovanju i političkim programima ideologija oplakivanja, čiji je glamur važniji i od samog bola bošnjačkih porodica čiji su sinovi pobijeni u prljavom zločinu prema ratnim zarobljenicima.
Šta je to što srebrenički bol pretvara u generativni bol, što oplakivanje žrtava pretvara u generativno oplakivanje? Na to pitanje odgovorili su mnogi svetski intelektualci, a među njima prvenstveno evropski. Ukratko, probuđeni nacizam, koji se skućio u Evropi pod drugim imenima, namiruje „pravdu“ onako kako je on vidi. Zbacuje sa sebe žig genocida i stavlja ga na svoje žrtve, sa ciljem da zamagli holokaust u nemačkoj istoriji, da zabašuri ustaški Jasenovac pod nemačkom zaštitom, da potisne u zaborav svoju 13. SS brdsku diviziju, napunjenu bosanskim muslimanima, koja je upravo u srebreničkom i bratunačkom kraju počinila zločine svakako ne manje od „genocida u Srebrenici“. Svi saveznici Hitlerove Nemačke moraju da budu oslobođeni žiga svojih zločina nad Srbima, neka u ostatku istorije žig genocida nose Srbi!
Pomenuti izraelski istoričar Gideon Grajf pokušao je ovih dana da ohrabri Srbe zapažanjem da se u svetskoj naučnoj zajednici menja mišljenje o Srebrenici. Naučne zajednice, kaže profesor, podržavaju stav da u Srebrenici nije bilo genocida i samo amateri će to poricati, jer je stručna komisija kojoj je predsedavao radila veoma profesionalno. Podržao je ideje srpskih stručnjaka da i država Srbija angažuje međunarodnu stručnu komisiju za istraživanje stradanja Srba i Bošnjaka u Srebrenici od 1992. do 1995. godine. Kategoričan je da je za Srbiju neophodno da to uradi.
E, tu već dolazimo do velike srpske nevolje, ako je tačno ono o čemu se ne govori. Kako vlada da skupi smelost za takvu komisiju, ako zna da Srbija bez priznanja genocida, i nekih drugih priznanja, neće prekoračiti prag EU?
Dragorad Dragičeić