MALO IZOŠTRENO

Olakšavanje sramote srpske pasivnosti

„Studenti u blokadi“, u pripremama protestnog skupa „Vidimo se na Vidovdan“, ne otkrivaju tačno šta će sve blokirati, kuda će se kretati njihove i kolone građana koji ih podržavaju, i gde će se i kako protestni dan završiti. Umesto njih, komentatori na tzv. proevropskim medijima spekulišu da će brojnost mase građana koji se na protest odazovu opredeliti i sadržaj i cilj protestnog dana. Svi odreda, međutim, bave se „namerama SNS-a da isprovocira incidente kod Ćacilenda“, pa se tako, na indirektan način, nagoveštava da je u epicentru ideje „Vidimo se na Vidovdan“ nekakvo krunisanje višemesečnog difamiranja grupe studenata u Ćacilendu, koja se protivi blokadi univerziteta. Zašto bi se inače kod Ćacilenda predviđali incidenti ako učesnici skupa „Vidimo se na Vidovdan“ ne nameravaju da budu tamo? Nasuprot njima, „provladini“ mediji su uvereni da će „studenti u blokadi“ na svom vidovdanskom skupu pokušati da „oslobode“ Ćacilend i građanima Beograda „vrate oteti Pionirski park“.
Zašto je „studentima u blokadi“ toliko važno da proteraju „studente koji žele da uče“ iz Pionirskog parka, u koji su se „uselili“ još pre 15. marta ili, možda, upravo zbog 15. marta? Čak i površan odgovor na ovo pitanje mogao bi da skine famu sa „studenata koji žele da uče“ i da skine masku sa namere „studenata u blokadi“ da građanima Beograda „vrate oteti park“.
Nije teško pretpostaviti šta bi se dešavalo da „studenti koji žele da uče“ nisu zaposeli Pionirski park malo pre 15. marta? Ovo zeleno parčence Beograda ispred prozora Predsedništva Srbije bilo bi pretvoreno u teritorijalnu enklavu obojene revolucije, koja ne može da bude uspešna bez teritorijalne enklave i intimnosti antidržavnog terorizma. Ukrajinska obojena revolucija 2014. godine bila je uspešna upravo s toga što je kijevski trg Majdan pretvoren u teritorijalnu enklavu koja je omogućila nesmetan „rad“ snajperista i ubistva desetina ljudi koja su pripisana vlastima. Da Pionirski park 15. marta nisu „držali“ „studenti koji žele da uče“, predsednik Srbije bi morao da iznajmi prostor za svoj rad da bi Srbija ostala neobezglavljena.
Ova grupa mladih ljudi je, osim svoje deklarisane namere da se izbori za ukidanje blokade fakultetske nastave, odigrala nesagledivo važnu ulogu u zaštiti ustavnog predsednika i u slanju poruke naručiocima obojene revolucije da narod može da pribegne i samoorganizovanju otpora u zonama u kojima vlast ne može da se prikaže jer su joj ruke vezane polaganjem ispita na „evropskom putu“. Grupa iz Ćacilenda kao da se ponudila da pokaže kako je moguće samoorganizovanje građana protiv blokadera koji se, izgleda, više pribojavaju takvog samoorganizovanja nego policije.
Budući da su joj vezane ruke i da joj nije dopušteno da se brani, srpskoj vlasti nije lako da istovremeno odoleva nasilju i održava podršku građana. U nekoj drugoj zemlji i nekom drukčijem narodu to bi bilo čak i nemoguće, ali u Srbiji to uspeva. Zašto? Zato što je prosečna politička svest srpskog naroda sposobna da razume nužnost da Srbija dvostrukom odbranom odgovori na dvostrukost napada na njenu prirodu. Meritorna istraživanja ukazuju da je prosečno politički svestan građanin Srbije razočaran što ga vlast ne štiti od naručenog nasilja, ali istovremeno razume da je dopuštanje nasilja takođe ispit koji srpska vlast polaže pred EU.
U intervjuu za TV Prva, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da državni organi imaju mogućnost da uspostave red i da uklone blokade, ali da imaju obavezu da vode računa o svakom građaninu i o blokaderu. Ali, kao majstor politike, predsednik pušta da nasilje legitimiše same nasilnike: „Njih 16 je danas blokiralo za saobraćaj ključne ulice u Beogradu. Mogao je jedan policajac da dođe i da ih sam skloni. Nismo to uradili. Zato što hoćemo da ljudima pokažemo o čemu je reč. Hoćemo da ljudima pokažemo da neki ljudi nemaju stida. Hoćemo da razumeju da je ta politika, politika rušenja i uništavanja Srbije. Hoćemo da i oni koji su im verovali pre šest meseci to vide. I hoćemo da ne primenimo silu. Do poslednjeg trenutka.“
Na ovom mestu još jedno pitanje traži odgovor: zašto zapadnjaci plaćaju rušenje vlasti koja se toliko trudi da položi sve ispite i transformiše društvo prema njihovom modelu? Opet je odgovor veoma prost: plaćanjem nasilja u Srbiji, Zapad požuruje srpsku vlast da brže i bolje uči za ispite iz transformacije društva.
Studenti iz Ćacilenda su trenutno najsvetlija tačka u zonama u kojima je država sebi vezala ruke. Insinuiranje sa blokaderske strane da ih je vlast pozvala u Pionirski park da obavljaju ono što ona ne može samovezanih ruku nema nikakav uticaj na stav većine građana Srbije o njima, dokazan meritornim istraživanjima: ako i obavljaju posao za funkcionisanje napadnute institucije predsednika, to za državu nikako ne može biti loše; ako ih je predsednik pozvao, na šta insinuacije ciljaju, to samo znači da je predsednik svestan rezervi sredstava protiv naručenog nasilja anarhista koji su, nesumnjivo, oteli iskreno nezadovoljstvo studenata, i ne puštaju ga do propasti bar univerziteta ako već ne i države.
„Studenti koji žele da uče“, kako god da su dospeli u Pionirski park, olakšavaju sramotu pasivne Srbije, koja trpi nasilje što zbog oportunizma što zbog razumevanja zamršenih teškoća srpske izabrane vlasti. Srpska vlast je, na svome bezalternativnom putu ka EU, vezala sebi ruke izborom da dopusti nasilje i istrpi ga dok se samo ne umori.
Dragorad Dragičević