INTERVJU: SLOBODAN STANKOVIĆ, POZORIŠNI REDITELj I V. D. DIREKTORA KULTURNOG CENTRA PEĆINCI

Dužnost radnika kulture je da zainteresuju decu i mlade

Slobodan Stanković pozorišni reditelj

Umetnost je za mene potreba da razumem svet i da ga podelim s drugima kroz različite forme – bilo da je to scena ili kamera, kaže Stanković

Pozorišni reditelj Slobodan Stanković iz Pećinaca godinama unazad je vrlo poznato ime Sremcima, ljubiteljima pozorišne umetnosti. Još kao dete pokazivao je interesovanje za javni nastup, zatim se oprobao u raznim školskim sekcijama, pa i glumi. Nakon toga uplivava u rediteljske vode, pisao je tekstove i za dokumentarno igrane filmove, te se čini da sve vreme opstaje u negovanju umetničkog iskazivanja zapažanja, razmišljanja, emocija…
Poslednji u nizu rediteljskih poduhvata je predstava „Nesporazum“, u produkciji Kulturnog centra „Pećinci“, koja ostvarila je izuzetan uspeh na 48. Festivalu dramskih amatera Srema, održanom u Beočinu gde pobrala mnoge nagrade. Reč je o scenskom delu rađenom po motivima istoimene drame Albera Kamija. Osim pobede na festivalu nagrađeni su i glumci, kao i sam reditelj. Ovu predstavu su rezultati sa smotre plasirali na druga dva važna festivala, a to su Festival amaterskih pozorišnih društava Vojvodine u Bačkoj Palanci i Festival tradicionalnih formi u Jaši Tomiću.
– U Kamijevom tekstu prepoznao sam duboku potrebu za istinom, ali i nemogućnost da se ona izgovori. „Nesporazum“ je drama o ćutanju, promašenim susretima i ljudskoj krivici. Ovaj tekst me je podsetio na svet u kojem danas živimo, gde su odnosi hladni, prepoznatljivost zamagljena, a iskrenost retka. Želeo sam da glumcima i publici postavim pitanje: „Šta se dogodi kad ne kažemo ono najvažnije?“ U toj tišini sam pronašao snažan rediteljski izazov, rekao je Slobodan Stanković.

M NOVINE: Kako biste opisali svoj rediteljski pristup ovoj predstavi?

SLOBODAN STANKOVIĆ: Moj pristup je bio minimalistički, ali duboko psihološki. Fokus sam stavio na unutrašnja stanja likova, njihove potisnute glasove i nerazjašnjene motive. Scenski prostor je sveden, gotovo simboličan, sa zaštitnom folijom kao univerzalnim materijalom za pokrov, san, postelju i smrt. Reč je vladala scenom, ali je tišina bila njen ravnopravan partner. Sve sam podredio ideji da gledalac „čuje“ ono što nije izgovoreno.

Koji je bio najveći izazov u radu na ovoj predstavi?

Najveći izazov bio je kako da glumački izraz ostane snažan i precizan, a da likovi pritom ostanu izolovani jedni od drugih. Jan i njegova porodica ne uspostavljaju stvaran kontakt – to je psihološki triler u kojem se ljudi mimoilaze unutar istog prostora. Rediteljski sam morao da balansiram fizičku prisutnost i emotivnu odsutnost. Takođe, važno je bilo pronaći ton predstave koji nije ni melodramatičan ni hladan. Održati napetost u tišini, to je najteže.

Detalj iz predstave „Nesporazum“

Kako ste radili sa glumcima na unutrašnjoj motivaciji likova?

Radili smo kroz glumačke vežbe koje su se bavile introspektivnim monolozima, pisanjem pisama, radom bez partnera i radom u senkama. Svaki glumac je morao da izgradi dubok lični odnos prema tišini svog lika. Posebno smo se bavili podsvesnim impulsima i prećutanim rečenicama. Glumci nisu igrali odnose, već njihove pokušaje, promašaje i blokade. To je stvorilo psihološki tenzičnu i istovremeno nežnu igru.

Na koji način ste uključili muziku u ovu predstavu?

Muzika je bila podrška emocijama koje nisu mogle biti izrečene. Koristili smo klasične kompozicije za klavir i violinu koje su imale zvuk tuge, zle slutnje, ali i zračak nade. Svaka scena je imala svoj muzički kod koji se pojavljivao u ključnim trenucima. U sceni molitve, violina je bila vapaj; u sceni Marijinog gubitka – zvuk potonulog sveta. Muzika nije bila pozadina, već disanje drame.

Koji su elementi scenografije ključni za ovu predstavu?

Tri punkta sa po tri stolice i dve fotelje predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Sredina je prazna, kao prostor neizgovorenog. Sve je prekriveno folijom koja menja funkciju iz scene u scenu – od posteljine do mora, od pokrova do haljine. Minimalizam je omogućio da fokus ostane na glumcima i rečenicama. Svako pomeranje u prostoru bilo je precizno koreografisano.

Kako ste doživljavate reakcije publike i nagrade koje je predstave dobijaju, a „Nesporazum“ je samo jedna od njih?

Publika je duboko emotivno reagovala – tišina nakon kraja bila je za mene najveća nagrada. Nagrade su potvrda rada, posvećenosti i istinske umetničke sinergije cele ekipe. Ova predstava nije laka ni za igranje ni za gledanje – ali je iskrena. Gledaoci su mi prilazili sa suzama u očima. To je ono što ostaje duže od bilo koje plakete.

Čini se da je Vaš rad dosta usmeren na decu i mlade i na njihovu afirmaciju u umetničkom stvaralaštvu, konkretno pozorišnom. Šta je bio motiv za to?
Smatram da je za svakog čoveka koji se bavi umetnošću izuzetno važna prilika da svoje znanje i veštine prenosi na mlade i decu. Mene to ispunjava. U Sremu imamo priliku da naša deca pohađaju razne sekcije, ima i dosta škola glume. Važno je da u svim tim sredinama, naročitu ruralnim, oformimo i dečje ansamble, ali i da njihove pedagoge osnažimo da se bave time. Zato smo i organizatori seminara koji pružaju podršku mentorima, kako bi kultura govora bila na visokom nivou. Dva mentora iz Pećinaca su prošla te obuke. Moj lični motiv je preneti znanje, igru i ljubav na decu, da bi oni shvatili da slobodno vreme ne moraju trošiti uz telefone i računare.

Da li ste Vi tokom sazrevanja i odrastanja imali takvu vrstu podrške ili je ona izostala, pa se sada više posvećujete pomenutoj edukaciji mentora?
U mom dečačkom periodu mentori su imali veliku ulogu u školi i u vannastavnim aktivnostima. Učestvovao sam u raznim sekcijama, predstavama i javnim nastupima, nama nije bilo dostupno sve ka „klik“. Morali smo da se pomučimo, što oni sada vide.

Oprobali ste se i u režiranju, pisanju tekstova za dokumentarno igrane filmove, organizator se različitih manifestacija u svom gradu, kao i radionica širom teritorije opštine. Odakle inspiracija dolazi za sve programe?

Inspiracija dolazi iz svakodnevnog života, iz tišine između rečenica i pogleda koji govore više od reči. Umetnost je za mene potreba da razumem svet i da ga podelim s drugima kroz različite forme – bilo da je to scena ili kamera. Verujem da svaki oblik izraza traži svoj put i publiku. Radoznalost i ljubav prema pričama me neprestano pokreću. I dokle god osećam da imam šta da kažem – stvaranje ne prestaje.
A. D.