U SUSRET MEĐUNARODNOM DANU ŽENA

BORBA ZA ŽENSKA PRAVA – Šta smo tražile, a šta smo dobile?

Međunarodni dan žena, koji se praznuje osmog marta, jedan je od onih praznika koji uvek izaziva polemike i suprotna mišljenja. Po nekima, on je u savremenim uslovima prevaziđen, dok drugi smatraju da nikako ne može da izgubi svoje političko i klasno obeležje, kao i pitanje ravnopravnosti polova.
Međunarodni dan žena proistekao je iz radničkog pokreta, a Ujedinjene nacije su ga priznale kao događaj koji se obeležava na godišnjem nivou. Ideja njegovog nastanka datira iz 1908. godine, kada je 15.000 žena prošetalo Čikagom i Njujorkom zahtevajući kraće radno vreme, bolju platu i pravo glasa.
Godinu dana kasnije, Socijalistička partija Amerike proglasila je prvi Nacionalni dan žena. Inicijativa da se ustanovi međunarodni praznik potekla je od Klare Cetkin, koja je to predložila 1910. godine na Međunarodnoj konferenciji žena u Kopenhagenu, a njena prvobitna zamisao nije podrazumevala fiksni datum. Konferenciji je prisustvovalo 100 žena iz 17 zemalja sveta i one su jednoglasno prihvatile predlog. Na međunarodnom nivou, Dan žena je prvi put obeležen 1911. godine, u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. Prva proslava Dana žena u Srbiji održana je 1914. godine.
Nekada se uz osmi mart neraskidivo vezivao i crveni karanfil, koji su žene dobijale na poklon, te je on simbol ovog praznika. Veza između karanfila i Dana majki nastala je 1907. godine u SAD, kada je Ana Džarvis, žena koja je ustanovila taj dan, odabrala za njegov simbol karanfil, doduše beli. Sa druge strane, crveni karanfil je simbol radničkog pokreta, a osim kao poklon za Dan žena, redovno se nosi na demonstracijama koje se održavaju u sklopu obeležavanja Dana žena.
U tekstu koji su pripremili novinari M novina pokušali smo da približimo realno stanje u ženskom preduzetništvu, položaj žena na putu osamostaljenja, potencijalnu podršku, ali i izazove sa kojima se suočavaju, kroz nekoliko primera. Čini se da je borba, ipak, neprestana.

Ravnopravnost još uvek nije postignuta

Žene su se vremenom izborile da pariraju muškarcima u zarađivanju i privređivanju porodici, gotovo rame uz rame. Danas čine trećinu svih registrovanih preduzetnika, a najzastupljenije su u sektoru preduzetničkih radnji i agencija. U Srbiji, prema podacima iz 2021. godine, žene čine samo 10 odsto direktora u 100 najvećih privrednih društava. Ovi podaci ukazuju na to da, iako je došlo do određenog napretka u povećanju broja žena na rukovodećim pozicijama, ravnopravnost polova u ovoj oblasti još uvek nije postignuta.
– Svi programi Zavoda za ravnopravnost polova su fokusirani na unapređenje položaja žena u različitim oblastima. Neki od programa koje smo realizovali su konkursi za unapređenje rodne ravnopravnosti, konkurs za razvoj i afirmaciju ženskog preduzetništva, Sajam stvaralaštva seoskih žena u Vojvodini, konkurs za kupovinu kuća sa okućnicom koji je unapredio ekonomski položaj žena u smislu statusa žene kao vlasnice kuće, zatim razne obuke i edukacije koje su za cilj imale ekonomsko osnaživanje žena i devojaka. Veliku pažnju posvećujemo i borbi protiv nasilja nad ženama. U poslednje četiri godine pružili smo finansijsku pomoć za 172 preduzetnice sa teritorije Vojvodine, a iz budžeta Pokrajinske vlade izdvojeno je preko 58 miliona dinara. Konkurs za kupovinu kuća na selu koji je za cilj imao unapređenje imovinskog statusa žena, kao rezultat dao je 338 žena koje su postale suvlasnice nekretnine na selu. Zavod ne pruža samo finansijsku pomoć, tu su i brojni edukativni programi koji pomažu ženama da započnu i razviju svoj biznis. kaže Ivana Krsmanović, direktorka Zavoda za ravnopravnost polova.
Žene u Srbiji mogu računati na nekoliko vrsta podrške na svom putu da postanu preduzetnice. Ovo uključuje finansijsku, edukativnu i institucionalnu podršku, kao i pomoć u vezi sa zakonodavnim okvirima.

Rezultati umrežavanja

Članstvom u „Biznisu na štiklama“ preduzetnice imaju mogućnost da se umreže i da kroz mrežu podignu poslovanje na viši nivo. Takođe, iz prakse vidimo da kroz mrežu nađu sebi saradnike, kao i klijente. Informacije su jedna od bitnih stvari za dobro poslovanje. Biti preduzetnik je veoma teško, a biti preduzetnica mnogo teže.
– Preduzetnice su vrlo odgovorne i prema sebi i prema svojoj porodici, dosta obaveza preuzimaju na sebe i sa uspehom ih završavaju. Žene koje se upuste u preduzetništvo su vrlo hrabre. Takođe su odgovorne i znaju da njihova finansijska nezavisnost donosi slobodu. Motivacija je jedna od bitnih stvari da ih ohrabrimo i da im kažemo da one to mogu i da je to pravi put kojim idu. Motivišući preduzetnice iz „Biznisa na štiklama“ sigurno je nastalo bar 50 preduzetničkih biznisa. Da bi preduzetnice razvile svoj brend i postale konkurentne na tržištu iziskuje puno rada, truda, ulaganja. I tu im pomažemo da kroz grantove dođu do sredstava i na taj način pomognu sebi. Neki fondovi podrazumevaju i savetodavne usluge, mentorstvo, kaže za M novine Sofija Bajić, predsednica Udruženja „Biznis na štiklama“.

Posle 236 odbijenica za posao otvorila privatni vrtić

Koliki je izazov voditi sopstveni biznis u patrijarhalnom društvu u kojem su muškarci i dalje dominantni u privredi saznajemo od Vesne Stanimirović, vlasnice prve privatne predškolske ustanove u Sremskoj Mitrovici.
– O tome da postanem vaspitačica sanjala samo još kao dete u vrtiću, sa nekih pet godina. Po završetku školovanja godinama nisam mogla da nađem posao u struci, stalno sam bila na nekim zamenama, a za pet godina sam dobila čak 236 odbijenica za posao. Po okončanju drugog porodiljskog bolovanja sam prelomila i rešila da otvorim svoj vrtić. Nisam mogla da dođem do posla koji sam volela, pa sam obrnula situaciju i dovela posao koji želim u svoju kuću, priseća se Vesna.
Dečiji kreativni centar „Stonogica“ otvoren je 2011. godine, da bi nakon prilagođavanja prostora i verifikacije ustanove četiri godine kasnije počela sa radom prva privatna predškolska ustanova u Sremskoj Mitrovici. Za sve ove godine veliki broj dece uzrasta od tri do šest godina je pohađalo „Stonogicu“.
– Mnogo pre otvaranja privatnog vrtića sam imala viziju o ovom prostoru. Put je bio veoma težak, ali me to nije plašilo i omelo da ostvarim svoje snove. Sopstvena sredstva nisu postajala, bilo je samo velike želje. Dobila sam subvencije preko Nacionalne službe za zapošljavanje, ali ta sredstva nisu bila dovoljna, pa sam imala pomoć i podršku roditelja, familije i prijatelja, iznosi naša sagovornica.
Kako je Vesna i majka i supruga, a danas je i baka, kaže da je izazov uklopiti privatne i poslovne obaveze.
– Onog momenta kada sam zaključila da treba da radim na sebi, u smislu organizacije, postavljanja prioriteta, uključivanja još nekih ljudi u radne aktivnosti, shvatila sam da posao nije težak. Provodim skoro ceo dan na poslu, do nekih 18.30 časova, ali kada uđem u kuću onda sam posvećena svojoj deci i porodici. Vikendi su naši i vodim se time da je veoma bitan kvalitet u provođenju vremena, ističe Stanimirović, koja svoj posao radi sa puno ljubavi i posvećenosti.

Seoska udruženja žena: Muževi se prvo bunili, pa navikli

Ženama u selu komplikovanije je realizovati preduzetničku ideju, ali ipak nije nemoguće, jer selo pruža brojne mogućnosti, kao što je proizvodnja hrane, rukotvorina i odevnih predmeta. Daleko je lakše postati vidljiv ukoliko se žene grupišu u udruženja, koja zajednički istupaju na raznim sajmovima.
– Naše Udruženje, krajem 2012. godine, našlo se u takmičarskoj borbi za izbor sremskog suvenira, koje je pokrenuo Turistički klaster „Srem“ sa ciljem da ovo, turistički značajno područje najzad dobije jedinstveni „znak prepoznavanja“, suvenir ili nekoliko suvenira koji će biti autentični za ovo područje. „Krčedinke“ su se predstavile sa sremskim medenjacima, iako se bavimo i svim drugim ručnim radovima: štrikanjem, heklanjem, vezenjem i tkanjem. Pored toga što se družimo, želele smo i da pokažemo i dokažemo, da žene sa sela itekako neguju preduzetnički duh. Iako udruženje nije preduzeće, mi kroz izradu rukotvorina želimo da pokažemo koliko smo snažne i da smo u još nečemu uspešne, osim u tome da budemo domaćice, kaže Nevenka Đurčik.
Na ovaj način one ostvaruju i zaradu od svojih ručnih radova i poslastica koje predstavljaju na raznim sajmovima i bazarima.
– Naši muževi su se prvo bunili, a sada su se navikli da žene idu na sastanke, u udruženje, da budu aktivne na opštu korist i van kuće. Seoske žene su shvatile da, ako same sebe ne pokrenu da ih niko drugi neće pokrenuti. Moram reći da naše porodice tu ništa „ne trpe“, mi prvo završimo sve obaveze u domaćinstvu, pa mirno odlazimo na naša putovanja, sastanke i druženja, objašnjava Nevenka.

Jasminina dobra vina

Primer uspešne žene je Jasmina Ćirić iz Rivice, koja je u izuzetno jakoj konkurenciji nagrađena priznanjem za najbolje crveno vino na 24. Danima vina. Kako saznajemo od Jasmine, njihovo poljoprivredno gazdinstvo ima dosta zemlje, ali se bave i uzgojem sitne i krupne stoke. Svekar, od kojeg je o vinu najviše i naučila, a i sam je bio nagrađivani proizvođač, preminuo je pretprošle godine, te je od tada sama pravila vino, uz pomoć porodice. Težak i velik posao u poljoprivredi, uz to i odgoj troje dece, lakši je kada pomažu i suprug, svekrva ali i deca.
– U vinogradu imamo sorte rizlig, vranac i hamburg. Nije težak fizički rad, ali dosta vremena mora da se provodi u vinogradu. Za belo vino rizling sam u Temerinu osvojila veliku zlatnu medalju, a u Tarašu sam bila apsolutni šampion u crvenom vinu, sa ponosom u glasu kaže Jasmina.

ANKETA

Da li obeležavate osmi mart?

Mile Vajagić: Sa vremenom sve više poštujem praznik Dan žena. Mislim da presudnu ulogu za to ima nerazumna popularizacija Noći veštica i Dana zaljubljenih, plastičan primer copy/paste kulture i potrošačke histerije, te mi osmi mart u poređenju sa tim praznicima deluje toplo, porodično i dopadljivo. Ono što primetim u okruženju, da mu se raduju uglavnom starije generacije.

Mirjana Maletić: Toga dana sve žene su važne, smatram da bi to trebalo da bude češće. Svima nama je to običan dan, ali ga ipak, neka sitnica ulepša. Osmog marta bi trebalo posvetiti pažnju dragoj osobi i učiniti je srećnom.

Biljana Gajić: Ne želim samo na taj dan da me se neko seti.

Tanja Bugarčić: Mislim da svaka žena voli da od njenih voljenih dobije neki poklončić. Mislim da je jedan cvet sasvim dovoljan kao znak pažnje.

Katarina Domonji-Lakatoš: Treba da ga slavimo, da se opustimo i da taj dan zaista malo više uživamo, zaboravimo na sve, da provedemo vreme sa mužem, prijateljima, ili i mi same da se organizujemo i da zajedno obeležimo.

Katarina Savkić: To je izuzetno jedan lep praznik, koji mislim da treba da proslavimo u krugu porodice. To je još jedan lep povod za proslavu i da učinimo nešto lepo i prijatno za sve, ali svaki dan bi trebalo da muškarci u skladu sa mogućnostima obraduju svoje dame nekom sitnicom, jer one čini život lepšim.