PRVA NAGRADA ZA NOVINARSKU REPORTAŽU „VLADIMIR VLADA ĆOSIĆ“ – IVAN MILjKOVIĆ

Kostadince, selo utuljene radosti i praznih avlija sa najlepšim pogledom na slobodu

Kostadince je selo na krajnjem istoku Kosova i Metohije u opštini Kosovska Kamenica, nedaleko od administrativne linije sa centralnom Srbijom. Do njega mogu da vas odvedu namera i čvrsta rešenost, put svakako ne jer puta do tamo nema. Zapravo ima, ali samo od Kosovske Kamenice, do farme ovaca koja se nalazi na dobra tri kilometra od prvih seoskih kuća.
Autom se do sela ne može, najbolje je da parkirate i do sela pođete kraćom ali strmijom putanjom kroz šumu ili izrovanim putem, nogu pred nogu.
Podno ovog planinskog seoceta zapušteni voćnjaci, polomljene grane, stabla prekrivena mahovinom, slika imanja o kome se odavno ne vodi domaćinska briga. U daljini se pomaljaju i krovovi kuća ali nema dima iz odžaka, što je na selu siguran znak da u kući ima života.
Zgrada polupanih prozora na početku utabane staze koja vodi u selo, prvo je što ugledate. Da je to nekada sigurno bila škola, može se zaključiti na osnovu izgleda i rasporeda prostorija. Put se spušta niže prema prvim kućama, s leve i desne strane uzdižu se kameni zidovi, sakrivaju puste avlije od naših pogleda. I oni se stide svoje samoće.

Velike seoske kapije, simboli nekadašnjeg imovnog stanja domaćina sada su vezane debelim lancima i velikim katancima. Umesto domaćina, na kapijama nas dočekuju umrlice, na jednoj čak i deo crnog barjaka leluja na vetru. Ostatak je pokidan. Nigde žive duše…
Lavež psa i zvuk medenica nateraše nas da krenemo u pravcu odakle je on stigao do nas. Dvesta metara niže, na kapiji ugledasmo ženu u crnini, umiruje psa, vezuje ga kraće na lancu i poziva nas da uđemo.
U domu smo Stojana Micića i njegove supruge Mice. Oboje su pregazili šezdesetu. Život ih nije obradovao porodom pa su sada jedno drugom uteha u, kažu, nikada težim danima.
Dok spretno mota duvan, Stojan započinje priču o onome što ga najviše muči, napuštenim imanjima i selu koje tiho umire.
„Najviše naši otišli u Bojnik, Leskovac pa posle u Leštane, Boleč i Kaluđericu, ovde nas je ostalo nekolicina. Niko od njih više nije došao ni imanje da obiđe, vidiš sve je pusto“, priča Stojan.
Dok prinosi kafu, Mica pričom dopunjuje supruga:
„Nemaš s koga reč da razmeniš. Taj televizor gledamo, kazuje što ima novo. Što da pravimo, takoj je svaki dan…“ – sleže ramenima dajući znak da se davno već pomirila sa takvom sudbinom.
Najbliža prodavnice je tek u Kosovskoj Kamenici, koja je od njihove kuće udaljena dvadesetak kilometara.
„Vidoste li onu farmu kad dolaziste, e do tuja idem peške, a odatle platim taksi 10 evra do Kamenicu, a brašno kad treba da kupim platim na čoveka 30 evra da mi dokara 50 kila brašno, veća dara nego mera“, nastavlja priču Stojan.
Njemu i preostalim žiteljima Kostadinca izrovan put do sela predstavlja ogroman problem.
„Ni taksi neće da vozi do selo, nije lud da krši kola iako mu platiš. Tuj kod farmu nas ukači, tuj nas pušti i posle sve što kupimo teglimo na ruke do selo“, jada se Stojan.

Kuća s pogledom na slobodu

Jedan broj sela nastanjen srpskim življem u brdskom području opštine Kosovska Kamenica nalazi se nadomak administrativne linije. U Kostadincu su kuće tako poslagane da je svako dvorište okrenuto prema istoku. Meštani nisu znali da objasne kako i po kome je selo dobilo ime, ali znaju da svaka avlija na istoku gleda prema Srbiji. Sunce se otuda rađa, a svaki domaćin je na svom komadu zemlje voleo za sebe baš takav pogled.
Stojan se u razgovoru hvali kako je kao mlad išao do Sijarinske Banje te da mu do tamo treba dobrih pet sati hoda. Hvata me za podlakticu i izvodi u dvorište:
„Vidiš onaj breg tamo što se beli, e odma tuj ti je naša vojska. Nemam dvogled da ti pokažem i zastava naša može da se vidi. Noću tuja svetli, ja sve gledam odavde“, ushićeno priča Stojan i dodaje:
„Tamo je Končulj, tu je pre bio prelaz i naša policija, a ovamo iza onoj brdo ti je Vranje, otuda mi dobijamo signal i za televizor i za telefon“, pojašnjava.
„Mnogi bi ti naši Srbi pozavideli na ovom pogledu, svakog dana gledaš vojsku i to našu“, rekoh. Mudro je oćutao, svestan toga da je vlasnik dvorišta s najlepšim i najskupljim pogledom na slobodu…

Po penzije i socijalu u Bujanovac

Srbi u Kostadincu žive uglavnom od socijale. Sada će po nju, zbog zabrane prometa dinarima, koju je Priština uvela prvog februara ove godine, umesto u Kosovsku Kamenicu, morati da odlaze u Bujanovac. Na svu muku još i to.
„Sada mora da podnovim papiri za socijalu, treba da idem u Ranilug, pa onda papiri idu za Kosovsku Mitrovicu da se zemlja ne vodi na mene pa odatle u socijalno u Kamenicu, pa tek kad mi odobre da idem u Bujanovac za pare“, priča Stojan i već razmišlja s kim bi mogao do tamo kako bi podelio troškove puta za taksi.
Nekada je selo brojalo više od 120 ljudi, danas ih je šesnaestoro, uglavnom staraca. Vlasti su se smenjivale i redom obećavale kako će im naredne godine biti izgrađen put do sela – tako sve od 2011. do danas.
Goran Živković je zakoračio u pedesete, brine o nepokretnoj majci i bavi se poljoprivredom. Nije se ženio.
„Ljudu su odavde najviše otišli zbog puta a i posla za nas nikada nije bilo. Ja sam radio u Kamenici do rata, pešice sam išao na posao. Ja sam ovde vezan samo zbog majke, brinem o njoj, bolesna je. Onda kad nje ne bude bilo i ja odlazim“, priča Goran i dodaje:
„Držim pet krava i primam majčinu penziju i to su mi primanja, evo sad je Kurti zabranio da nam dolaze dinari i moraću da idem za Bujanovac, nema mi druge“.
Škola nazvana po našoj najvećoj pesnikinji Desanki Maksimović još od pre 1999. je bez đaka. Nekada je ovde bujao život, dečja graja i žamor razlevali su školskim dvorištem, pesma kopača u njivama podno sela, torovi i gumna puni ovaca i goveda.
Bojan Marković se priseća tih vremena. Danas broji 30 godina i najmlađi je žitelj Kostadinca. Uzgaja krave i bikove ali planira da sve rasproda i ode.
„Ovde ne planiram da ostanem. Neće ni jedna devojka da dođe i živi na selu. Još neki dan dok se može pa ću sve na prodaju i pravac u Srbiju da se negde smestim i gradim sebi život“, govori.
Voleo bih da ovu priču završimo drugačije, da u nju bar udenemo neki zračak svetlosti, trunku nade, iskru koja bi mogla da vrati mladost selu, oživi pustoš južnog praga, koja bi upalila plam ugašenih ognjišta a njih je u selima ovog dela naše zemlje na krajnjem jugu i jugoistoku Srbije ili krajnjem istoku Kosova i Metohije mnogo.
U zavisnosti s koje strane administrativne linije gledate, muka je zajednička, brojevi upozoravaju a linija će na kraju ostati samo linija…
Ivan Miljković – Portal Riznica
Foto: Riznica