MALO IZOŠTRENO

Vučićevo „odbijanje“ Putinovog poziva

Pre mesec dana ruski predsednik Vladimir Putin pozvao je srpskog predsednika Aleksandra Vučića na samit BRIKS-a, koji će se u Kazanju odvijati od 22. do 24. oktobra. Vučić je saopštio da će se o formatu srpskog učešća na samitu izjasniti 10. oktobra, ali je njegovo odlaganje konačne odluke dočekano u medijima srpske tzv. demokratske ili prozapadne opozicije kao dar sa neba, koji treba da dokaže kukavičluk srpskog predsednika da ruskom predsedniku kaže „ne“ i njegovo definitivno skretanje ka Zapadu, gde njegovo rusofilno biračko telo ne želi. Račun je bio jasan: da gnev sa ruske strane posvađa Vučića sa građanima koji ga slede. Račun je bio jasan i u slučaju da Vučić ode na samit u Kazanj: tada bi gnev Zapada učinio Vučiću štetu koju bi izbegao prihvatanjem Putinovog poziva. Nema većeg dara od situacije da svaka od dveju mogućih odluka proizvede nepopravljivu štetu po srpskog predsednika.
Medijski napad bio je toliko žestok da su ga i brojni ruski komentatori proglasili kao opšti stav srpskih medija, požurivši da Vučićevu načelnu podršku suverenitetu Ukrajine obznane kao izdaju Rusije i njegovo okretanje Zapadu. Tako glasi i naslov opštirnog članka politikologa Igora Pšeničnjikova u Izvjestijama od 20. septembra: Vučič vыbiraet predatelьstvo – Vučić bira izdaju. Na stranu to kako je izabrao da se ravna baš prema medijima u vlasništvu firme iz Luksemburga, potpuno ignorišući kako na slučaj Putinovog poziva i Vučićevog odgovora gleda većina srpskih medija odnosno njihovih sagovornika, Pšeničnjikov prihvata stav portala Nova.rs da je Vučićev odgovor „hrabar trik“ protiv Putina, predvidljiv zbog zapovedi Srbiji koje je desetak dana ranije izdao direktor CIA Vilijam Barns gostujući u Beogradu.
Narativ srpskih „latiničnih“ medija preuzela je i politikolog Jelena Panjina, direktorka Instituta za međunarodne političke i ekonomske strategije, koja odnekud nalazi da će Vučić, nakon litijumskog ustupka Zapadu, pokloniti Ukrajini srpski MIG-29, zaobilaznim putem, preko Francuske.
Na sreću po nerve srpske rusofilne javnosti, u Ruskim medijima ne izostaju uravnoteženi odgovori. Veoma ugledna i jednako obaveštena profesorka Državnog univerziteta Sankt Peterburga Natalija Jeremina, u intervjuu za Izvestije, rekla je da Srbija zaista pokazuje veliko interesovanje za BRIKS, kao i za Evroazijski ekonomski savez. „Ali nije sasvim jasno“, kaže Jeremina, „kako Beograd treba da komunicira sa BRIKS-om. Srbiji je za sada lakše da sarađuje sa državama odvojeno. Moskva ne može da postavlja pretenzije Beogradu po ovom pitanju, jer devedesetih godina nije bila u poziciji da podrži Srbiju. Posle ovoga (izostanka podrške – prim. D. D.), Beograd se našao u ovakvim problemima. Ali, privremene poteškoće ni na koji način ne narušavaju interakciju, opštu percepciju istorije, kulturne veze, niti narušavaju ljubav dveju zemalja jedne prema drugoj. U Beogradu i Moskvi shvataju da su to situacione stvari.“
Začudno je što niko javno nije pomislio, znajući da je Putinova zloba prema opkoljenoj Srbiji isključena, da je ruski predsednik pozivom Vučiću i njegovim mogućim iznuđenim odbijanjem pokušao da srpskom predsedniku „nabaci loptu“ da bi mu bar malo olakšao u neravnopravnoj borbi sa Zapadom.
Svaki srbofilni Rus mora da oseti nelagodnost što je savezna skupština SR Jugoslavija (slobodno čitaj: Srbija) 12. aprila 1999. godine usvojila odluku o pristupanju zemlje Savezu Rusije i Belorusije, detinjasto tražeći sklonište i zaštitu od oružanog napada zapadne vojne alijanse, koji je već bio počeo 24. marta. Iako je „postala“ članica moćnog saveza, zaštitu nije dobila, nastavljeno je njeno razaranje bombama mostova, fabika, bolnica, medijskih kuća, ubijanje civila i okupiranje južene srpske pokrajine.
Ovo iskustvo Srbije mora da bude osnova za njenu današnju spoljnu politiku. I sama na strašnim, smrtonosnim iskušenjima, ne manjim od onih iz 1812. kada je zapadnjačku koaliciju protiv Rusije vodio Napoleon, i onih iz 1941. kada je zapadnu koaliciju vodio Hitler, Rusija izvesno ne bi mogla da efikasne pomogne Srbiji ako bi sada bila napadnuta.
Ogromna većina Srba, iako svesna usamljenosti Srbije među neprijateljima, ne uslovljava svoju naklonost prema Rusiji. To nije stvar ni bezbednosnih, ni privrednih interesa, to je stvar identitetske podudarnosti Srba i Rusa. Možemo se kladiti da ista identitetska naklonost prema Rusiji determiniše i Vučićevu individualnost. Ali, voditi državu čija je teritorija okupirana a narod na njoj izložen stradanju, voditi narod čiji su vera i kultura planski napadnuti u zapadnjačkom projektu identitetske inverzije Srba, nije isto što i svim srcem navijati za pobedu Rusije u njenom sadašnjem, trećem po redu, iznuđenom sukobu sa Zapadom, moliti se istim molitvama istom bogu. Voditi državu kroz minirani prostor nemoguće je ako ti je jedino oružje identitetsko poistovećivanje sa Rusijom.
U tom smislu profesorka Jeremina zaslužuje duboki naklon za nepristrasno sagledavanje pozicije Srbije i „trikova“ njenog predsednika. Ako samo malo razmislimo, naklon zaslužuje i, naizgled zagonetni, Putinov poziv. Razumevanje zaslužuje i Vučićevo odbijanje, ako ga bude.
Kako god da bude, identitetska veza Srbije i Rusije ne može da se raskine u bliskom vremenu, pre potpune identitetske konverzije Srba, pre potpune zamene srpske krvi, pet litara po svakom organizmu.
Dragorad Dragičević