O litijumu će se odlučiti na patriotskoj strani

Deo srpske opozicije koja poziva na obojenu revoluciju, pomalo i krvlju obojenu, sam je sebe isključio iz odlučivanja o litijumu, jer „raspravu“ vodi maksimiranjem „smrtonosnih opasnosti“ od litijuma koje se mogu izbeći samo rušenjem Vučića, a nikako ekološkim disciplinovanjem rudnika

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je izjavio da se raspoloženje naroda povodom iskopavanja litijuma menja. „Mi znamo da merimo raspoloženje naroda. I menja se raspoloženja naroda, jer dobar deo ljudi vidi da su bili lagani i obmanjivani. I polako, to je proces koji je dug. Ali evo, da vas obavestim da se i to menja, i to se značajno menja, i tek će da se menja.“ Predsednik je tako indirektno poručio organizatorima „preventivnih“ protesta, koji treba da onemoguće bilo kakvu stručnu raspravu, da se ne trude uzalud da dokazuju kako je narod pretežno protiv rudarenja kod Jadra.
Zaista, nema spora da su vladina sondiranja mnjenja građana veoma pouzdana, i ne treba ni malo sumnjati da će većina građana Srbije stati iza predsednikovih uverenja. Vest, siguro tačna, da se promena raspoloženja građana u korist rudarenja pored Jadra događa već sada, u ranoj fazi kampanje za podršku ovom rudarenju, ukazuje da se biračko telo vladajuće koalicije „osvešćuje“ posle kratkotrajne zbunjenosti nastale usled vladinog ukidanja projekta 2022. i potom ukidanja odluke o ukidanju, i usled mnoštva izmišljotina, plasiranih preko „luksemburških“ medija, o kataklizmi koju će rudnik proizvesti. Ponovo je sve u redu sa obimom podrške predsednikovim stavovima. I svako ko misli da predsednik neće na kraju rasprave o litijumu dobiti podršku većine građana Srbije je ili ušančeni maštar o narodu koji liči na njega, ili je žrtva pogrešnih premisa u političkom predviđanju.
Pa šta onda neće biti u redu sa pozitivnom odlukom o litijumu ako je već sada jasno da će većina građana podržati strano rudarenje pored Jadra? Čemu onda veliko animiranje struke u mnoštvu oblasti koje se posledično tiču rudarenja? Zar nije krajnje demokratski prepustiti odluku narodu, i u čemu će biti nedostatak buduće odluke u korist rudarenja pored Jadra ako će se ona doneti uz ubedljivu podršku građana?
Odgovori na ova pitanja mogu da se naslute u motivima Emira Kusturice da se u kolumni „Nevinost bez zaštite“, objavljenoj na sajtu „Iskra“, načelno usprotivi rudarenju pored Jadra, držeći da je trag iza Rio Tinta i vladara iz senke, a bogme, i na osvetljenosti, suviše ružan da ga srpska „nevinost bez zaštite“ može promeniti. Toliko je crn da ni „oberštraumfirer“ Šolc, u svojoj prezrivoj nadmoći prilikom posete Beogradu, nije našao za potrebu da se udvara srpskim protivnicima ovog rudnika, je je doslovno rekao: „Da, biće onih kojima će naškoditi kopanje litijuma.“ To je kompanija, navodi Kusturica opšte poznate činjenice, koja je, još pre pronalaženja litijuma, pustošila zemlje Latinske Amerike, sejala revolucije u Čileu, i koja danas drži Boliviju na ivici građanskog rata, koja litijum eksploatiše u pustinjama Australije, a sada dolazi u Srbiju da prvi put rudari u naseljenoj, poljoprivrednoj teritoriji.
Kusturica je od one vrste intelektualaca koji se litijumu protive jednako snažno koliko vole Srbiju, i koji zapadnjačku oduševljenost budućim rudnikom pored Jadra vide ne samo kao savremeni kolonijalni cinizam, već kao dobro smišljenu zamku koja će povući Srbiju ka stranoj upravljivosti voljom njenih građana. Kada osvoje upravljivost voljom građana, odluku o pristupanju Srbije NATO-u i potpunom raskidu sa Rusijom donosiće NVO i političari prevaranti koji, sakriveni iza institucije smelog „preuzimanja odgovornosti“, donose nenarodne odluke, već viđene u nekoliko zemalja regiona.
Kada se bude odlučivalo o iskopavanju litijuma u jadarskom kraju, odlučivaće se unutar državotvornih političkih opcija u Srbiji. Dakle, odlučivaće se na onoj strani koja za pitanje litijuma ne vezuje nasilnu promenu vlasti naše države. Deo srpske opozicije koja poziva na obojenu revoluciju, pomalo i krvlju obojenu, sam je sebe isključio iz rasprave i odlučivanja o litijumu, jer „raspravu“ vodi maksimiranjem „smrtonosnih opasnosti“ od litijuma koje se mogu izbeći samo rušenjem Vučića, a nikako ekološkim disciplinovanjem rudnika. Razume se, posle rušenja Vučića „smrtonosne opasnosti“ brzo bi se prekvalifikovale u velike razvojne šanse, kakve su bile u vreme puštanja Rio Tinta u Srbiju. Da li bi građani takvu prekvalifikaciju prihvatili? Razume se da bi je prihvatili, jer bi prethodnim prihvatanjem državnog prevrata već postali upravljiva masa.
Šta to vodi intelektualce Kusturičine vrste, kojima se ne može osporiti odgovorni državotvorni patriotizam, da veruju kako se iza nemačke oduševljenosti rudnikom litijuma pored Jadra krije krupna podvala, koja treba da dovede do rušenja Vučića i „dovođenja na vlast čovjeka novorođenog u događajima koji slijede“. Vodi ih isto što i svakog prosečno mislećeg čoveka u Srbiji, vodi ih veoma duga statistika neprijateljstava prema Srbiji i Srbima: bombardovanje Republike Srpske 1995. godine, totalna višegodišnja ekonomska blokada Srbije i Crne Gore, krvavo bombardovanje 1999. godine i otimanje Kosova od Srbije, proizvoljne i nesrazmerno brojne haške osude Srba i stalni pokušaji navlačenja genocidne košulje Republici Srpskoj i Srbiji, poništavanje entitetskog suvereniteta Republike Srpske… Niko razuman ne može poverovati da je u nemačkom kancelaru, koji je koliko prošle godine u Beogradu nadmeno diktirao Srbiji postupak faktičkog priznanja Kosova, najdenom buknula ljubav prema Srbiji pa joj sada želi munjeviti razvoj na litijumu i svako blagostanje.
O litijumu će se, dakle, odlučivati unutar državotvornih političkih opcija, jer je tzv. prozapadna opozicija sama sebe isključila iz rasprave. Odlučivaće se cepanjem one strane koja vlast u Srbiji čini stabilnom. Malo li je za planirano „dovođenje na vlast čovjeka novorođenog u događajima koji slijede“?
Dragorad Dragičević